Od  11. februara 2021. godine, kada je premijerno stigao u srpske bioskope, pa do danas, psihološki triler „Jedini izlaz“ pogledalo je gotovo 60.000 gledalaca, što je zaista veliki uspeh, posebno imajući u vidu okolnosti u kojima je film distribuiran.  Sa glavnom glumicom ovog hit trilera, popularnom Anđelkom Prpić, pričamo za sajt FCS-a o promeni žanra, liku koji tumači, saradnji sa rediteljem Darkom Nikolićem, scenaristom Markom Popovićem, producentom Markom Stankovićem…

Publika vas pre svega poznaje po komedijama i ulogama „simpatičnih plavuša iz komšiluka“. Ana Kolar je veliki iskorak u novom pravcu, jedan znatno mračniji lik, tragičniji, slojevitiji… Kako je došlo do ove promene žanra i kako ste se u toj promeni snašli?

Promena se desila bez ikakve najave i plana – kako to već obično i biva sa važnim događajima u životu. Promena čeka strpljivo iza ćoška i onda, kad se najmanje nadaš, eto nje. Mada, ruku na srce, glumac najčešće i ne razmišlja preterano o žanru kada prihvati neku ulogu. Ispred žanra je glumački zadatak. U slučaju Ane Kolar, slojevit i zahtevan zadatak koji je zahtevao i zaslužio temeljne pripreme. Međutim, šta god da glumac nadomašta, osmisli, unapred isplanira – lik svoj konačni obris i formu ipak dobije tek na samom snimanju. Kada uđete u nečije cipele, kuću ili auto, počnete da govorite iz njegove kože, a pogovoto živite njegove odnose, tek tada taj lik zaista oživi. Tada shvatite da ne može baš sve da se isplanira. Nešto mora i da se odživi, da prodiše.

Volite li privatno da gledate trilere? Da li ste tokom priprema za „Jedini izlaz“ po prvi put pogledali ili reprizirali neke od udarnih filmova iz ovog žanra? Koje izdvajate kao omiljene?

I ja sam, kao i ceo svet „navučena“ na serije. Pogledala sam u nizu nekoliko naslova, baš kao nekakav uvod u pripreme za „Jedini izlaz“, a među njima bih izdvojila „Oštre predmete“, sa genijalnom Ejmi Adams, i prvu sezonu „Grešnika“… Neki ljudi koji su radili na filmu su poredili „Jedini izlaz“ sa nedavno prikazanom serijom „Slom“ u kojoj glume Nikol Kidman i Hju Grant… Jedino zajedničko svim tim pričama je što je u njima žena glavni lik, kao i upotreba flešbekova. Naša priča je autentična i, što mi je najdraže, izuzeta iz dnevno/političko/socijlanih prilika i motivacija. Kao gledalac sam umorna od usiljeno angažovanih dela, pa mi prija i da radim na pričama koje se tiču ljudi kao individua, a ne trenutne politike.

Darko Nikolić je pominjao klasik „Kad jaganjci utihnu“ kao jednu od inspiracija za vaš lik. Da li ste se i vi podestili ovog filma i sjajne uloge Džodi Foster i gde ste sve još pronalazili inspiraciju kako bi Anu učinili što trodimenzionalnijom?

Nikada se ne pripremam na taj način, da gledam, upijam i kopiram. Čak i kada sam radila baš franšize, kao sto su serije „Andrija i Anđelka“ i „Žene sa Dedinja“, nisam želela da gledam izvorne vezije da se ne bih vezivala za nečije tumačenje karaktera i lika… Volim da u likovima koje tumačim „oživim“ neku osobu koja zaista postoji, stvarnu osobu koju sam nekada negde srela, mada, naravno, uz nadogradnju i promene… Bilo kako bilo, o Džodi Foster i Darkovoj inspiraciji sam čula tek pred kraj snimanja. Zanimljivo je to što mi ljudi često govore da likom podsećam na Džodi, tako da neka spona tu očigledno postoji.

Ana Kolar je, ispravite me ako grešim, do sada vaša najzahtevnija uloga. Koliko je bilo teško pronaći pravi balans za ovaj lik i kako je protekla saradnja sa ekipom na snimanju. Šta treba izdvojiti kao najzanimljivije, a dogodilo se tokim rada na „Jedinom izlazu“?

Svaka uloga je zahtevna na svoj način, pa mi je zato veoma teško da procenim i odredim koja je najzahtevnija. Što se „Jedinog izlaza“ tiče, odgovornost je svakako bila ogromna jer je uloga noseća, i bez „dobre“ Ane nije moglo biti dobrog filma. Trebalo je opravdati ukazano poverenje reditelja i producenta. Mada, ja sam šteber i uvek kad se upustim u rad na novoj ulozi imam utisak da je to najteži zadatak koji sam do sada dobila. Pored toga što volim izazove, najviše uživam u radu sa dobrim, finim i dragim mi svetom. Bez tog ljudskog faktora, sve gubi smisao. Nisam dozvoljavala sebi da se opuštam na setu, da pravim atmosferu i zbijam šale. Značilo mi je da budem u atmosferi scene, fokusirana na ulogu i rad. Nemamo možda puno anegdota sa snimanja, ali ima puno ljubavi koje su se izrodile tokom ovog ozbiljnog posla.

Da li vas je iznenadio uspeh „Jedinog izlaza“ i da li imate želje i ambicije da nastavite sa istraživanjem žanrova i svojih glumačkih raspona? Kakvu ulogu sada priželjkujete?

Svako malo idem da „čukam o drvo“. Sa druge strane, svi smo radili najbolje što smo znali bez kalkulisanja i to očigledno publika ume da prepozna. Ponosna sam i zahvalna celoj ekipi. Zaista su svi sektori radili kao jedan, potpuno posvećeno i predano, na to sam najponosnija. Rekla bih da su to zasluge reditelja i producenta, Darka Nikolića i Marka Stankovića. Oni su ozbiljni profesionalci i, pre svega, dobri ljudi – a to uvek naiđe na dobar „fidbek“. Kada je posao u pitanju, uvek sam gladna i željna – pre svega dobrog teksta, što je sa Markom Popovićem na „Jedinom uzlazu“ bilo zagarantovano. Žanr tu nije presudan. Ali, eto… Kad već pitate… U budućnosti bih volela da se oprobam u ulozi advokata, pošto sam kao mala želela da se bavim advokaturom kad porastem.

Razgovarao: Đorđe Bajić
Foto: Produkcija Stanković i sinovi