Filmovi korišćeni za analizu „Ubistvo s predumišljajem“ (1995) „Nebeska udica“ (2000) „Normalni ljudi“ (2001) „Hadersfild“ (2007) „Klopka“ (2007) „Žena sa slomljenim nosem“ (2010) „Krugovi“ (2013) „Bure baruta“ (1998) „Munje“ (2007) „Moj jutarnji smeh“ (2019)
Ako bismo pošli od toga koje ime za srpski film vezuju podjednako filmski autori koliko i publika odgovor je prilično nedvosmislen – Nebojša Glogovac. Pokušaj da se ovakva glumačka karijera obuhvati jednim esejem je, pre svega, pretenciozan, a zatim i upitan jer materijala za analizu ima daleko više od onoga koliko staje u jedan tekst. Stoga ćemo se ovde baviti izdvojenim primerima koji nam daju tek neke putokaze kroz širok dijapazon Glogovčevog glumačkog talenta. Ono što takođe izdvaja ove filmove i uloge Glogovca u njima, jeste činjenica da oni među sobom grade sliku jedne kinematografije. U ovim filmovima on je odigrao uloge koje su obeležile i formirale srpski film, ali i njegove buduće stvaraoce. Svojim ulogama ispisao je mapu kinematografije, koja se rodila u teškim okolnostima i koja je uvek morala da se bori za svoje mesto. Likovi koje je Glogovac tumačio opisuju razne segmente srpskog društva, njegove boljke i vrline. Ono što im je dao je istinit, neretko surov, ali uvek precizan i emotivan glas. Na taj način možemo reći da je kao glumac, sa svim ulogama koje je odigrao u srpskoj kinematografiji, prepoznat kao jedinstvena pojava: kao svojevrsni fokalizator duha jednog društva.
Jedna od njegovih prvih uloga, Bogdan Bilogorac iz „Ubistva s predumišljajem“ (1995) govori o ljudskim sudbinama koje su uvučene u strašne okolnosti pod kojima je nastala zemlja čiju će kinematografiju ovaj film obeležiti. U filmu čiju režiju potpisuje Ljubiša Samardžić, a prema istoimenom romanu Slobodana Selenića (koji je i autor scenarija), Glogovcu je poveren lik prostodušnog momka koji se zaljubi u devojku iz grada Buliku (Branka Katić). Dok se oporavlja od rana iz rata u kojem nikoga nije briga za njegov život on je „nasukan na nepoznatom“, u Beogradu devedesetih, šizofreno podeljenom sankcijama, nacionalizmom, studentskim protestima i tim istim ratom, koji je za taj grad nevidljiv. Bogdan je dokaz za Buliku da je rat stvaran, da se u njemu krvari i gine. Pomaže joj da otkrije porodičnu tajnu – ko je zapravo njen deda, neotesani oficir (Sergej Trifunović) ili sofisticirani Jovan (Dragan Mićanović) i pomažući joj zaljubljuje se u nju. U salonskom stanu u Beogradu i u zaljubljenom zanosu, rat iz koga je došao deluje strašno daleko, ali ga osećanje dužnosti pritiska. Mladi Glogovac već u ovom filmu dokazuje da je ispred njega jedna od najvrednijih glumačkih karijera srpske kinematografije. Uspeva da izgradi nežan karakter koji gaji suštinsko osećanje časti i dužnosti, koji su u suprotnosti sa opštom atmosferom podivljalog nacionalizma a koja je obeležila sam rat. Glogovac postiže da se izbegne surovost u građenju snažnog lika, takođe menjajući kontekst ovih vrednosti za glavnu junakinju, koja ih posmatra u njihovom iskvarenom obliku u kojem se nalaze u svetu oko njih. Pri toj činjenici, ali i pred romantičnim narativom, Glogovac ne istanjuje ove već, nažalost, često izlizane reči i vrednosti kao što su ljubav, čast ili dužnost. Kasnije će se ispostaviti da će on još puno puta igrati uloge koje su u dodiru sa antičkim motivima, i da će upravo na filmskom otelotvorenju susreta sa ovakvim zadacima brusiti svoj talenat.
U sledećem filmu Ljubiše Samardžića u kojem je igrao, „Nebeskoj udici“, Glogovac je ostvario ulogu zbog koje je možda najviše ostao u sećanju domaće publike. U ulozi samohranog oca, Kaje, koji pokušava da preživi i pruži svom sinu što bolji život tokom bombardovanja u Beogradu 1999. godine, tako što među ruševinama počinje uređivanje terena za košarku, Glogovac je definitivno osvojio srca srpske publike. Sem velike popularnosti kod publike, ovaj film je prikazan i na prestižnom Berlinalu (Berlin Film Festival), vrlo brzo nakon završetka samog bombardovanja. Glogovac pažljivo gradi lik mladog oca koji za svog sina, od razrušenog sveta nad kojim je konstantna smrtna pretnja, gradi ono što bi svako dete trebalo da ima: srećno detinjstvo. Odgajajući dete u svetu odraslih, među razvaljenim betonom i poljuljanim ljudskim vrednostima i jedino što otac ima da mu ponudi je njegov sopstveni sistem vrednosti i moral pobednika. U ovoj ulozi Glogovac pruža novu stranu svog dara, kreirajući lik koji je iskren i nežan u svojim namerama, i u konstantnoj vezi sa svojom dečijom stranom ličnosti. Ova njegova uloga možda sa sobom nosi najviše topline – čistog u ljudskom duhu, uprkos svemu što ga okružuje. Glogovac gradi svoj lik tako da, pomalo poput Benjinjija u „Život je lep“ gradi paralelnu stvarnost za svog sina, u kojoj je nabavka koša za teren važnija od bombi koje oko njih padaju. Uz njega, on je gradi i za gledaoca, komunicirajući jednu od najvažnijih stavki za očuvanje ljudskog duha i vere u budućnost, moć maštanja. Ovde se radi o narativu koji je diktiran odnosom oca i sina, te je Glogovac usmerio svoju igru najpre na komunikaciju sa Ognjenom Mirkovićem (dečakom koji tumači ulogu njegovog sina Jovana). U ovom filmu je, što se tiče Glogovčeve glumačke igre, reč o umeću kreiranja intimnog sveta oca i sina, kroz čiji odnos posmatramo čitav narativ. U „Nebeskoj udici“ on to uspešno sprovodi, pronalazeći u svom glumačkom izrazu nešto od dečije naivnosti, ali i ravnopravnim tretmanom Ognjena, čime uspostavlja emotivni jezik koji gradi empatiju gotovo trenutno.
Bombardovanje iz 1999. godine je u drugom planu i u mračnoj sagi Olega Novkovića „Normalni ljudi“, o životu razočaranih ljudi u Beogradu, zasnovane na romanu Srđana Valjarevića koji je za film adaptirao Srđan Koljević. Film o ljudima koji trpe ogroman i konstantan pritisak stvarnosti, koja ne nudi nikakvu nadu ili rešenje. Čak i njihovi najjednostavniji snovi, o vožnji motora ili o mogućnosti da izvedu devojku, samleveni su pre nego što su ikada izgovoreni. Ova grupa ljudi stoga preživljava svoje živote u Banetovoj (Boda Ninković) lokalnoj birtiji. Za vozača hitne pomoći, Tomu (Nebojša Glogovac), nada se pojavi nenadano, u vidu Mire (Ljubinka Klarić). Njihova veza je nemoguća i Mira završava pretučena na smrt od strane svog nasilnog partnera Krleta (Bane Popović). Ovaj događaj trgne Tomu bolno ga ubadajući i terajući da se pokrene i napusti stvarnost koja mu nudi samo život na aparatima. Glogovac gradi lik koji, iako je ogrezao u depresiju i beznađe, i koji, iako deluje udaljeno od stvari koje se oko njega odvijaju, nepogrešivo daje do znanja gledaocu da oseća svaki udarac koji mu život nanosi. Toma je na čudan način zaštićen od zaprljanog sveta u kom se nalazi. On je od tog sveta otuđen, a onda biva u njega naglo emotivno uključen. Glogovčev lik biva probuđen iz emotivne kome, žedan da nešto oseti i spreman da sve zbog toga izgubi. Na trenutke, i u ovom depresivnom narativu, provejava njegov komički talenat koji nijansira njegov lik, donoseći nešto vrlo istinito o samoj stvarnosti, prošanaroj čudnim humorom, u sopstvenoj crnini. Njegov lik u ovom filmu ima tamne obrise junaka iz ruske književnosti, ulivajući neophodni životni ritam koji govori o snazi njegovog karaktera. Reč je o karateru koji je sposoban da podnese mnogo, o čoveku koji svakoga dana vozi trku za živote drugih i na kraju odabere da pođe, pešice, u trku ka sopstvenom životu.
U filmu „Hadersfild“ koji je režirao Ivan Živković, a koji je nastao prema dramskom tekstu, te predstavi u kojoj je Glogovac tumačio ovaj isti lik, susrećemo njegovu kreaciju izuzetno fragilnog lika, koji se razlikuje od uloga koje je do tada tumačio. Siva slika o životu Raše (Goran Šušljik), njegovog oca (Josif Tatić), prijatelja (Vojin Ćetković i Damjan Kecojević), te mentalno nestabilnog komšije Ivana (Nebojša Glogovac) je surova dijagnoza neuspešnih života u neuspeloj tranziciji, iz koje, kako će se ispostaviti, ova zemlja nikada neće izaći. Nebojša Glogovac je u ovom filmu, kao i u istoimenoj predstavi, odigrao jednu od svojih najsirovijih i najbolnijih uloga. Žrtva godina i godina neadekvatnog lečenja mentalnog oboljenja i pretrpavanja medikamentima, Ivan je gotovo potpuno nesamostalna jedinka. On je često i katalizator određene doze crnog humora kojim je ovaj film prošaran. U emotivnoj komunikaciji i katarzi ka kojoj se ide, prepreka mentalnog poremećaja je za glumačku igru savršen izazov. Glogovac u tome briljira. Izgradio je lik koji je spremniji da oseti sve što mu se događa više nego bilo koji drugi lik u ovom filmu. U pristupu liku u datim okolnostima, smeštenom u kategoriju žrtve, upisuje suprotnu osobinu: hrabrost. Na taj način, ovde se u njegovoj igri rađa i jedinstven autorski komentar na ostale karaktere, celokupan narativ i društvo o kome govori. Ivan je lik čiji je dramski put vrlo velik i težak, pa je Glogovac na to odgovorio predanom glumačkom igrom koja na emotivnom nivou gradi junaka nezavisno od zadatosti, odnosno mentalnog poremećaja. Na taj način je preskočena prepreka sažaljenja prema tumačenom karakteru, već je direktno dopreto do empatije, tako što je Glogovac izgradio emotivni razvoj lika prateći karater, a ne okolnost.
Još jedna adaptacija romana, ovog puta Nenada Teofilovića, nastala prema scenariju koji potpisuju Melina Pota Koljević i Srđan Koljević, „Klopka“, u režiji Srdana Golubovića, jeste jedini srpski film koji je doživeo da bude u najužem u izboru Američke filmske akademije za nagradu Oskar. Priča o nemogućoj situaciji, u kojoj je Mladen (Nebojša Glogovac) čiji je sin fatalno bolestan, suočen sa izborom da li da za novac koji mu je potreban za sinovljevu operaciju ubije čoveka, donosi intimistički presek srpskog društva i institucije porodice i roditelja u njemu. Njegova dilema ima gotovo antičke dimenzije i moralno lomi ovaj lik. Ovde je reč i o seciranju arhetipa oca, u okvirima savremenog sveta okorelog u divlji kapitalizam u kojem sve, pa i ljudski život, itekako ima cenu koja se da izraziti u novcu.
Ova Glogovčeva uloga govori o stanju duha i metastazama sistema jednog društva, obračunavajući se sa njima tako što poseže za antičkim motivacijama. U „Klopci“ se radi o možda najvećoj, ili bar najzahtevnijoj ulozi koju je Nebojša Glogovac odigrao. Tu dolazi na videlo njegova snaga pri nemilosrdnom zaronu u duboka i osetljiva sirova mesta ljudske prirode. Pri tome, u svom glumačkom izrazu ostaje zaštićen od zapadanja u patetiku bez obzira na tragiku i sirovost narativa. Glogovac u ovom ostvarenju to postiže svojim istančanim glumačkim stilom u kojem se drži, pre svega istine, ali zatim i podele emotivnog stanja sa partnerom a samim tim i gledaocem. U tom glumačkom postupku možda leži ključ njegove snage na platnu, ali i sposobnosti da probudi suštinsku empatiju. U nesebičnom i neopterećujućem umeću deljenja emocija on ostaje zaštićen od klaustrofobičnosti autorefleksije koja dovodi do patetike. Tako je za njegov lik ključna scena u kojoj priznaje svojoj ženi Mariji (Nataša Ninković) sve što je uradio. Preciznom i odmerenom glumačkom igrom on racionalno sumira svoje postupke i zaključuje sa jednostavnim, a dubokim odnosom prema onome što je izgovorio. Gledalac iz tog razloga može da se identifikuje sa njegovim likom, koliko god bila bezizlazna njegova situacija. Upravo zbog ohrabrenja koje mu takav glumački pristup pruža, ohrabrenja da oseti bol i dubinu sopstvenih osećanja bez straha, ostaje mu mogućnost igre bez površnih manifestacija koje oduzimaju ozbiljnosti. To je vrsta glumačke igre koja ne pretenduje da je iznad partnera, teksta ili gledaoca. Glogovac ih ovde sve tretira apsolutno ravnopravno i to čini njegovu katarzu, kao i ulogu u „Klopci“ velikom – činjenica da je on sam ne tretira tako.
Usamljeni mizantrop i taksista Gavrilo (Glogovac) koji krstari Beogradom u svom ofucanom taksiju ostaje sam sa napuštenom bebom na samom početku ostvarenja čiji je autor Srđan Koljević. Bebu mu ostavlja „Žena sa slomljenim nosem“ (Nada Šargin) u taksiju, i to pre skoka sa Brankovog mosta. Žanrovski, ovde je reč o romantičnoj komediji, koja sa sobom nosi melanholiju naše stvarnosti, ali i karaktera glavnog junaka. Kroz brigu o bebi sa kojom je nerado suočen, Gavrilo je primoran da preispita svoj zacementirani cinični stav prema svetu. Bebina funkcija je da razbije njegovu stvrdnutu kožu i vrati ga učestvovanju u životu. Prinuđen je da donese odluku da li će to uraditi, jer „učestvovati“ znači da imaš šta da izgubiš. Ovaj žanr nije previše zastupljen u srpskom filmu, čini se iz očiglednih razloga. Naša stvarnost ne nudi mnogo prostora za ovakav pristup narativu, pristup bez ekstenzivne izmene i odlaska izvan okvira realizma. U „Ženi sa slomljenim nosem“ je reč o žanru koji je pomešan sa gorčinom života u post-ratnoj, post-revolucionarnoj, post-tranzicionoj Srbiji, ali je takođe u određenoj meri uticano na realizam, pa tako možemo reći da je reč o vrsti humorističkog i romantizovanog stilskog realizma. Glogovac nije često tumačio ovakve likove, pred koje su postavljene dileme koje se tiču, pre svega, učestvovanja u emotivnim, muško-ženskim odnosima. Zbog toga u ulozi Gavrila on nudi druge strane svog glumačkog stila i dara. Uz to, Glogovac uspeva i da oboji ovaj lik većim brojem nijansi, plasirajući unutranju borbu čoveka, koji se osigurao od povreda tako što se zatvorio u sebe. Gavrilo je lik koji se trza iz sebičluka i samosažaljenja, a da pri tom ne ostane bez smisla za humor, koji je u mnogom zasnovan na distanci sa koje je posmatrao svet. Reč je dakle o promišljenom glumačkom postupku koji vešto daje dublji kontekst žanru.
Glogovčeva uloga u „Krugovima“ predstavlja drugačiju vrstu moralno prelomljenog lika u odnosu na onaj koji je odigrao u prethodnom filmu Srdana Golubovića. Lekar, koji hrabro spašava živote nepoznatih nije imao hrabrosti da spasi život prijatelja. U ovom filmu njemu je pripala duhovno najkomplikovanija priča i lik koga je bilo naizazovnije braniti, u glumačkom smislu reči. Ovaj film, inspirisan istinitim događajima u kojima je život koji su se odigrali u Trebinju za vreme rata, a u kojima je život izgubio Srđan Aleksić, postavlja antička pitanja o ceni ljudskog života i veličini žrtve. Upravo da bi na pravi način plasirao ta pitanja i preispitao arhitekturu ljudskog duha u graničnoj situaciji, ovaj film, čiji scenario potpisuju Melina Pota Koljević i Srđan Koljević, za svoj narativ bira fikciju smeštenu u vreme koje je usledilo nakon tog događaja. Ovakav pristup pruža uvid u dimenzije samog čina i način na koje se one kroz vreme prelamaju na sudbine koje taj čin povezuje. U priči koja se odvija dvadeset godina nakon što je Srđan (Vuk Kostić) na trebinjskom trgu brutalno pretučen jer se isprečio između Todora (Boris Isaković) i zaštitio Harisa (Leon Lučev), Nebojša Glogovac tumači lik Srđanovog prijatelja Nebojše koji svedoči celom događaju sa svega nekoliko desetina metara, ali paralisan strahom, ne reaguje, zbog čega njegov prijatelj plati ultimativnu cenu. Godinama kasnije, on je kao lekar (vrlo slojevito simboličko zanimanje za ovakav lik) suočen sa situacijom u kojem mu se pruža prilika da se osveti, ili da bude Bog, odlučujući o tome da li će Todor preživeti na njegovom hirurškom stolu. Glogovac finim, gotovo filigranskim sredstvima, koja ne manjkaju u intenzitetu, uliva život u lik opterećen krivicom sa kojom mora da živi. Njegova igra nam donosi živ prikaz onoga što bi većina ljudi želela da sakrije pred sopstvenim odrazom u ogledalu: slabost i strah. U svom liku, on istrajno nosi teret ove sudbine, gradeći dosledno jedan antički dramski luk u kojem mali i slab čovek postaje veliki svojim izborom da živi sa svešću o svojoj slabosti umesto da je pretvori u više zla. Nebojša Glogovac tako donosi detaljno iznijansiran lik koji bira da živi sa krivicom, svestan da mora imati drugačiju vrstu snage obeležen jedinstvenim ritmom koji on dosledno sprovodi u svojoj igri.
Jedna od stvari koja govori o veličini Glogovčevog talenta, a koju ne smemo izostaviti, jeste njegova sposobnost da unutar epizodne uloge napravi efektnu pojavu koja odoleva testu vremena. Glogovac je takve epizode odigrao u različitim filmovima, ali su možda najupečatljivije one poput neurotičnog lika koji nasilno preuzima kontrolu nad autobusom u „Buretu Baruta“ Gorana Paskaljevića, kao i uloga policajca koji mašta o odlasku u Portugal u „Munjama“ Radivoja Andrića. Ove epizode govore o njegovom komičkom talentu i snažnoj pojavi čije dimenzije nisu ni u kakvoj vezi sa minutažom koju zauzimaju. Uloga u „Buretu Baruta“ daje i uvid u to kako komičkim talentom doprinosi humorističkim trenucima: mogućnost za još dublju društvenu kritiku i analizu. Njegova, kako će se nažalost ispostaviti, poslednja uloga je upravo jedna ovakva epizodna i nezaboravna bravura. U debitantskom filmu Marka Đorđevića, „Moj jutarnji smeh“ poveren mu je lik lokalnog nadrilekara, samoproklamovanog psihijatra kod koga Radica (Jasna Đuričić) dovodi svog sina Dejana (Filip Đurić) da bi mu pomogao sa njegovim mentalnim stanjem, koje je urokovano time što nikada nije imao seksualni odnos iako ima 30 godina. Glogovac u svojoj ograničenoj minutaži donosi nezaboravan lik, upotpunjujući rediteljev specifičan smisao za humor. Sa predanošću i žarom orkestrira scenu, pri tome uzdržavajući se od dominacije. Njegova igra i ovde, u komičkom tonu, maksimalno involvira u svoj proces partnera (Filip Đurić), stvarajući harmoničnu kreaciju. Ispostavilo se da je u svojoj poslednjoj filmskoj ulozi, Nebojša Glogovac podržao i obogatio svojim velikim talentom film mladog autora koji pripada već generaciji autora koja se formirala uz njegove uloge. Ono što je posebno vredno u slučaju ovog filma jeste što je reč baš o komičkoj ulozi, za koje je Glogovac imao ogromnog talenta, a koje možda nije imao previše prilike da igra.
Neko ko bi pogledao samo gore navedene filmove u kojima je igrao ovaj glumac neizmernog talenta, bez ikakvog prethodnog znanja o ovoj zemlji, imao bi prilično jasnu sliku o našem društvu. Ispostavilo se da je on odigrao lik koji gine u krvavom ratu u kojem se jedna zemlja raspada i druga nastaje, da je odigrao oca koji pokušava da odgaji sina u Beogradu pod bombama, niz likova koji se susreću sa razočaranjima srpske stvarnosti, oca koji je pred nemogućim izborom zbog finansijske situacije u kojoj su mnogi u Srbiji danas, pa i čoveka koji se susreće sa svojim odgovornostima iz istog tog rata sa početka njegove karijere. Njegov glumački dar je na taj način oslikao našu složenu stvarnost kroz period duži od dvadeset godina. Ono što je produbljivalo njegove uloge je svakako slobodno baratanje emocijama kojima je u svom glumačkom stilu umeo da se prepusti uz posedovanje nepogrešive tehnike njihove kontrole i artikulacije. Likovi koje je doneo na platno govore univerzalnim jezikom empatije uz precizan duhovni grupni portret srpske stvarnosti. Da li do toga došlo sticajam okolnosti ili svesnim izborom Glogovca, ostaje da se polemiše, ali ono što je činjenica je da je on kroz svoj glumački rad dao glas ne samo jednoj, već nekoliko generacija filmskih autora i uspeo da ih poveže sa domaćom publikom koliko i sa svetom.
