Približava nam se svečana premijera (10. februar, Cinepelexx Ušće) i početak distribucije filma „Jedini izlaz“ (od 11. februara), što je, priznaćete, odličan povod za razgovor sa Darkom Nikolićem, rediteljem ovog trilera snimljenog po scenariju Marka Popovića.
Darko, pitanje za početak… Kako je došlo do toga da tvoj prvi dugometražni igrani film bude upravo „Jedini izlaz“?
Veliki sam poštovalac kriminalističkog žanra. Izuzetno volim trilere i to u svakom smislu – kao filmski stvaralac, pasionirani filmofil i predani čitalac. Tako je oduvek…Pre „Jedinog izlaza“ razvijao sa scenaristima nekoliko projekata koje nisam uspeo da realizujem – i svi su bili trileri. Psihološki, crnohumorni, hororični, ali uvek trileri.
Šta te je privuklo scenariju Marka Popovića?
Marko i ja smo ranije dogovarali saradnju u vezi sa ekranizacijom njegovog romana „Jedan pogrešan korak“ i tako je do mene stigao njegov scenario za „Jedini izlaz“ – baš u trenutku kada je dobio podršku Filmskog centra Srbije za razvoj. Scenario i ja smo se prepoznali na prvo čitanje, pa sam predložio Marku da probamo zajedno da realizujemo film. Čini mi se da ni sami nismo verovali da ćemo uspeti, sve do prvog snimajućeg dana.
Srpske kriminalističke serije su postale već uobičajene na našim malim ekranima, dok ovaj žanr nije previše zastupljen u bioskopskoj ponudi, a kada su domaći autori u pitanju. Zašto je, po tvom mišljenju, to tako? I da li može da se promeni?
Triler je, kao žanr, dugo bio zanemaren u domaćoj kinematografiji – dok su se na svetskoj sceni snimali i nagrađivali filmovi koji oduzimaju dah i drže gledaoce napetim i prikovanim za bioskopsko sedište, u Srbiji takvog sadržaja nije bilo. Sada vidimo da se ta „nepravda“ prema trileru i kriminalističkom žanru kod nas polako ispravlja, doduše prevashodno u serijama, mada verujem da će moj film, zapravo film celokupnog tima koji je na njemu predano radio prethodnih godinu i po dana, pokazati svu lepotu pravog, žanrovski preciznog ostvarenja. Verujem da će „Jedini izlaz“ doprineti da trileri postanu zastupljeniji u domaćoj produkciji. Sa druge strane, ne smemo zanemariti i globalnu promenu trendova u filmskoj industriji i veliko pitanje o budućoj formi filma… Govorim, naravno, o rastućem uticaju i značaju VoD platformi koje od velikih filmskih studija sve više preuzimaju ključnu ulogu. Živimo u zanimljivom, možda čak prelomnom, vremenu za film.
Odakle si sve crpeo nadahnuće dok si režirao „Jedini izlaz“?
Nadahnuće je stiglo iz decenija napetosti uz gledanje Hičkoka, Fridkina, Finčera, Čan Vuk Parka…U domaćoj kinematografiji je bilo manje takvih uzora, ali bih izdvojio vanvremenski „Ritam zločina“ Zorana Tadića, a iz pera Pavaa Pavličića. U tom filmu iz 1981. glavne uloge su odigrali Fabijan Šovagović i Ivica Vidović, a ja sam dugo priželjkivao da uradim rimejk gde će Ivica igrati Fabijanovu ulogu. Nije se desilo.
Glumica Anđelka Prpić je prevashodno poznata po ulogama u komedijama Šta te je navelo da upravo nju odabereš za noseću ulogu u svom trileru?
Već u prvom čitanju scenarija, ulogu Ane Kolar sam video kao lik Kleris Sterling, koji je igrala maestralna Džodi Foster u maestralnom filmu „Kad jaganjci utihnu“. Dakle, kao naizgled nežnu, krhku osobu, sa onim na prvi pogled bezizražajnim licem koje do raspleta krije kakvu snagu nosi. Taj prvi utisak se nije promenio ni tokom daljih priprema i verujem da će i gledaoci shvatiti sličnost između ova dva lika. Isto tako, već u prvom čitanju sam video Anđelku u ulozi Ane Kolar jer je ona odlična glumica, koja je sticajem okolnosti prepoznata isključivo kao komičarka. Očekivano, dobijao sam od kolega i saradnika mnogo dobronamernih komentara da razmotrim svoj izbor i ne rizikujem toliko sa kastingom. Nisam se predomislio a Anđelka je pokazala da je saradnik kakvog samo možete poželeti – vredna, posvećena, pouzdana i tačna. Veoma je precizno odigrala Anu – naizgled nežnu, krhku ženu, sa onim naizgled bezizražajnim licem koje do raspleta krije kakvu snagu nosi.
Predstavi nam svoje ključne saradnike…
Film je produkt timskog rada pa je teško izdvojiti nekog. Ako baš moram, to bi bili Marko Stanković, producent, koji mi je čuvao leđa i omogućio da se maksimalno posvetim kreativnom delu, dok je on rešavao razne probleme kojih uvek ima na ovako velikom projektu, i Stevan Marić, montažer i alhemičar, koji spaja nespojive stvari i daje im novi život.
Za kraj… Šta ti je bio glavni cilj kada si se upustio u rad na ovom filmu i da li misliš da si taj cilj postigao?
Glavni cilj je bio da snimim film, onako kako želim. Mislim da sam uspeo, a da li to sve ima smisla, reći će publika.
Razgovarao: Đorđe Bajić