Milena Dravić je rođena 5. oktobra 1940. godine u Beogradu. Prvi put se pojavila na filmu kada je imala 18 godina, dok se do tada bavila samo baletom. Nakon što ju je u Sarajevu zapazio slovenački reditelj František Čap, ubrzo je snimila nekoliko filmova („Zajednički stan“, „Diližansa snova“, itd) i upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Za film „Prekobrojna“ (r. Branko Bauer, 1962) je nagrađena svojom prvom Zlatnom Arenom u Puli sa samo 24 godine. Tokom života dobiće ukupno sedam Pulskih arena (Pula Film Festival) i postaće jedina jugoslovenska glumica koja nagrađena na Kanskom filmskom festivalu (Festival de Cannes).
Zemlja u kojoj se Milena rodila zvala se Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ), datuma od simboličkog značaja za zemlju koja se zove Srbija, a u kojoj je svoj život završila. Milenino polje delovanja je takvo da sada slobodno možemo reći da pripada kinematografijama svih bivših republika Jugoslavije, ali pre svega, po obimu ali i značaju, pripada svetskoj kinematografiji − rame uz rame sa najvećim glumačkim divama. Filmski centar Srbije je učestvovao u izdavanju monografije „Milena Dravić ili ključ snova“ koju je priredila Anita Panić, a u kojoj su o Mileni pisali između ostalih i Veljko Bulajić, Goran Paskaljević i Želimir Žilnik.
Ono što karakteriše filmsku karijeru Milene Dravić jeste široki spektar žanrovski različitih filmova u kojima je igrala. Uspevala je da istovremeno ostvaruje velike uloge u crnotalasnim filmovima, ali i partizanskom filmu, pa i u komedijama. Stoga možemo reći da je u njenoj glumačkoj karijeri na taj način sadržana cela jugoslovenska kinematografija. Od doktorke Vere u „Sutjesci“ (r. Stipe Delić, 1973) i Nade u „Bici na Neretvi“ (r.Veljko Bulajić, 1969), preko „Nemirnih“ (r. Kokan Rakonjac, 1967) i „Ronda“ (r. Zvonimir Berković, 1966), pa sve do kultnog „WR: Misterije Organizma“ (r. Dušan Makavejev, 1971) i komedije „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ (r. Soja Jovanović, 1976).
Milena Dravić je bila jedan od stubova jugoslovenskog filma. Upravo je raznolikost filmova u kojima je igrala omogućila da budemo svedoci njenog vanserijskog talenta i karijere koja opisuje čitavu jednu zemlju. Filmske uloge Milene Dravić analizirane u ovom tekstu u isto vreme predstavljaju svojevrstan uvid u raznolikost jedne velike kinematografije kao što je bila jugoslovenska i jednog velikog glumačkog talenta kakav je bio talenat Milene Dravić.
PARTIZANSKI FILM – JUGOSLOVENSKI VESTERN
Ovaj izvorno jugoslovenski žanr je kompleksna filmska pojava koju je teško definisati a izbeći generalizaciju. Partizanski film je kulturno-ideološki važan za jugoslovenski identitet, ali se često prelazi preko njegove umetničke vrednosti, koju pojedini naslovi ovog žanra svakako nose. Reč je o filmovima koji se žanrovski mogu svrstati u ratne spektakle, ali poseduju svoje jedinstvene odlike i nekoliko različitih formalnih dramaturških okvira. Kada je reč o ratno-istorijskim spektaklima, uloga žene je često uslovljena zadatom dramaturgijom. Ženske uloge su svedene minutaže i imaju određeni tip i formu koju prate. Pa ipak, uz ograničenja zadatosti tipskih ženskih uloga u ratnim filmovima, Milena Dravić uspela je da napravi upečatljive epizode čiji utisak nadilazi smanjeni prostor koji zauzimaju u ovim filmovima.
Dravić je igrala u najznačajnijim partizanskim filmovima, kao što su „Kozara“, „Sutjeska“ i „Bitka na Neretvi“, u svakom ostvarivši uloge koje se pamte. U „Sutjesci“ (r. Stipe Delić, 1973), igra doktorku Veru, suprugu partizanskog narednika Nikole (Velimir Bata Živojinović), koja u ovoj ekranizaciji jedne od najkrvavijih bitaka Drugog svetskog rata na tlu bivše Jugoslavije, tragično završava. Stipe Delić je po ugledu na sve velike ratne spektakle partizanskog filma, gradio mozaički narativ sačinjen od sudbina običnih ljudi koliko komandanata tako i stvarnih ličnosti kao što je Josip Broz Tito koga ovde tumači Ričard Barton. Na taj način su ovi filmovi dobijali istovremeno ljudske dimenzije i zadržavali one istorijske. „Sutjeska“ govori o Petoj ofanzivi i partizanskom probijanju kroz obruč nemačkih vojnih snaga. Prisutan u onim trenucima filma, koji su odabrani da budu intimni i emotivni, glumački izraz Milene Dravić ostaje njen, iako se nalazi u ograničenoj i donekle unapred oblikovanoj formi. U ritamskom smislu, scene u kojima Nikola posmatra Veru dok neguje ranjenike do poslednjeg trenutka njihovih života, kao i scena u kojoj Vera sama prolazi tešku amputaciju ruke, predstavljaju intervale u odnosu na akcentovane scene borbi, takoreći njihov kontrapunkt. Njima se postiže povremeno usporavanje tempa i približavanje stradanja i borbi gledaocima.
U filmu „Sutjeska“ Dravić u nekoliko scena, koje su vremenskim trajanjem filma veoma udaljene, uspeva da oformi lik koji se pamti i u čijoj poslednjoj sceni je sadržan najemotivniji trenutak čitavog filma. Ona održava svoj sveden a upečatljiv glumački stil, koji je duboko emotivan, ali zaštićen od patetike i padanja u zanose i strasti. Koristeći se takvim stilom ona uspeva da izgradi lik unutar izuzetno ograničenog vremena i datosti sa kojima se susreće, zbog čega uloge Milene Dravić u partizanskim filmovima često dosežu do tragičkih heroina ratnih epova. Upravo tako u „Sutjesci“ Dravić je izgradila lik jedne čvrste žene koja voli i nada se, dok svedenost njenog izraza daje suspregnutu emotivnu radnju, čime se izbegava opasnost od patosa i neuverljivosti što najbolje pokazuju scene u kojima doktorki Veru na rukama umiru ranjenici, kao i scena u kojoj joj bez anestezije amputiraju ruku. Upravo zbog takve, emotivne i uzdržane pojave Milene Dravić, moguće je ovu glumicu sagledavati kao emotivnu žilu kucavicu filma.
DRUGA JUGOSLOVENSKA STVARNOST
Film „Nemirni“ Kokana Rakonjca je pravi jugoslovenski odgovor na francuski novi talas. Ova drama u kriminalističkom duhu, govori o duhovnom stanju generacije mladih šezdesetih godina prošlog veka u Jugoslaviji. Mozaička stuktura priče prati grupu od četvoro mladih koja ukradenim kolima izazove sudar i pobegne sa mesta nesreće. U akcionoj sekvenci pri početku filma oni doživljavaju saobraćajnu nesreću, a četvrta devojka, Vera (Špela Rozin) pobegne. Prateći policijsku poteru za odbeglom devojkom a na čelu sa inspektorom (Voja Mirić) kroz izuzetno živu i originalnu dramaturšku strukturu autori predstavljaju likove u filmu.
Policija najpre zaustavlja vozača hladnjače (Marko Todorović), čudnog čoveka koji putuje sa pticom u kavezu i koji će kasnije pružiti utočište odbegloj devojci iz grupe, Veri. Zatim susrećemo funkcionera Nebojšu (Janez Vrhovec) i njegovu ljubavnicu Zoricu (Dušica Žegarac) koji će kasnije povesti sa sobom prostitutku Zoricu koju tumači Milena Dravić, a za koju će pogrešno pretpostaviti da je devojka koju policija traži i predati je njima u završnici filma. Dravić u ovom filmu nosi upravo lik koji je vešto i lukavo uveden zbog čega tek kasnije postaje jasno da je ona antipod odbegloj Veri i da njen karakter nosi težinu čitavog filma u sebi. Između dve Zorice (Dravić i Žegarac) takođe postoji paralela − one obe imaju težak put kroz muški svet: jedna kroz onaj siromašniji, drumski (Dravić), a druga kroz moćniji i bogatiji, iz skupih automobila i beogradskih stanova (Žegarac). U svojoj suštini, muškarci uz pomoć kojih one preživljavaju se ne razlikuju previše, osim u količini novca u džepu. Zorica koju tumači Dušica Žegarac je puna dubokih i opsesivnih, mračnih osećanja prema moćnom muškarcu od koga ne može dobiti ono što želi, ali za koga je patološki vezana, iako svesna toksičnog odnosa, dok je Milenina Zorica, na prvi pogled, jednostavnija ili bar naivnija. Ona otvoreno priča o svojim iluzornim verovanjima u izjave ljubavi muškaraca koji su je samo iskorišćavali i odbacivali. Ipak, ne može se prenebregnuti dvosmislenost u njenom glasu kada gleda kako druga Zorica i njen ljubavnik nestaju u oblaku prašine, bez adrese na koju bi mogla da im se javi kada se jednom dokopa Beograda. Najpreciznije o Mileninoj Zorici možemo reći da ona još uvek veruje u ljubav, dok je ona koju tumači Dušica Žegarac odavno uvidela pravo, surovo lice muškog sveta u kojem živi. Ono što ih spaja je da obe očajnički žele da veruju u iluzije koje im odavno izgledaju napuklo.
U ovoj Mileninoj ulozi, iako je ona pre svega tragičan lik, dolazi do izražaja i njen komički talenat koji na taj način čuva njen izraz od patetike. Humor u Mileninom izrazu je iskren i žustar, a sa druge strane je njen glumački senzibilitet fragilan, te ona ovde formira lik koji prirodno magnetski odvlači fokus filma u svom pravcu. U ulozi prostitutke koja mašta o velikoj ljubavi i drugačijem životu, Milena donosi svoj prepoznatljivi nesalomivi duh i brz tempo glumačke igre kojim osvaja platno. Njen humor je ne sprečava da postigne duboku, tragičku emotivnost kojom definiše završnicu filma u kojoj ona biva predata policiji. Opkoljena policijskim vozilima i mrkim pogledima predstavnika zakona, ostavljena u dimu automobila ona izgovara melanholični, prosperovski monolog u kojem se obraća najviše sebi, skoro nesvesna svoje neposredne okoline. Milena je u ovom filmu, koji je po žanru najbliži kriminalističkom, a po stilu novotalasnom, ostvarila snažnu ulogu vrlo savremene tragične heroine koja ima u sebi čvrstinu da pogleda u oči sivog sveta koji je okružuje.
IZVAN ŽANRA, UNUTAR ČETIRI ZIDA JUGOSLAVIJE
„Rondo“ je jedno neobično ostvarenje za jugoslovenski film. Intimistička drama Zvonimira Berkovića skoro u potpunosti smeštena u potkrovlje Feđe (Relja Bašić), zagrebačkog primenjenog umetnika i njegove mlade supruge Nede (Milena Dravić). Njima počinje u posete da dolazi ne tako mladi neženja, sudija Mladen (Stevo Žigon). Tokom nebrojenih partija šaha koje su istovremeno napete i čudnovato intimne, između Mladena i Nede se razvija privlačnost, uvlačeći sve troje u jedan kompleksan ljubavni trougao. Magnetizam između Nede i Mladena je suptilan i diskretan, i ogleda se u detaljima njihovih pogleda i mikro-mimike. Feđin i Nedin brak se čini skladan i harmoničan a njihove međusobne emocije iskrenim. Međutim, dok ih postepeno upoznajemo tokom nedeljnih poseta usamljenog sudije u njihovom potkrovlju sa pogledom na zagrebačku katedralu, uviđamo sitne pukotine između njih. Neda želi dete i smeta joj povremeno nezrelo ponašanje njenog razigranog muža, privlači je Mladen koji se čini kao njegova potpuna suprotnost. Tokom jedne posete kada je Feđa bolestan, Neda isprati njihovog gosta do ulaza u zgradu i on je poljubi. Neda mu uzvrati šamarom i njihova nedeljna druženja postaju još napetija. Ona se bori sa svojim osećanjem krivice, ali i podeljenih osećanja naklonosti za obojicu muškaraca čiji rivalitet raste, što ona podržava, pokušavajući na taj način da „pobedi“ svoje emocije, kroz podršku mužu u partijama šaha. Ona se bori za to da nad njom prevlada njena racionalna strana, i da ne podlegne onoj emotivnoj i to je uništava. Kulminirajući Nedinom prevarom i odlaskom u krevet sa Mladenom nakon zajedničke proslave Nove godine, njihov ljubavni odnos doživljava neslavan kraj. Onog trenutka kada je ostvaren, njegov smisao nestaje. I baš kao muzička forma rondo, koju Neda i odsvira na kraju, između troje prijatelja tema se ponavlja, ali ništa ne ostaje isto: Mladen se na kraju filma vraća u njihov stan na partiju šaha sa Feđom, dok Neda trudna sedi pored njih dvojice. Berković se ovde upušta u jedan bergmanovski narativ koji zadire u ljudske nagone. Milena ostvaruje jednu od svojih najsloženijih uloga u ovom filmu, zadirući pravo u neke od najosetljivijh i najskrivenijih kutaka ljudskog duha. Njen lik je ranjiv i podeljen onoliko koliko je i strastven, ona se sukobi sa svojim mužem, ali se zatim povlači i plače na krevetu; u jednom trenutku je sramežljiva mlada domaćica dok se u sledećem obavija oko svog muža, obasipajući ga poljupcima. Potpuno se izlaže pred okom gledaoca, pružajući širok spektar snažnih previranja, od odbijanja da učestvuje u igri šaha (čiji je ulog), preko hipnotičkog stanja u koju je dovodi njena privlačnost prema Mladenu, do rasprava sa mužem ili razmenjivanja duboko emotivnih nežnosti. U ovom filmu do izražaja dolazi i njena senzualnost u načinu na koji svira Mocartov „Rondo“ iz naslova i način na koji se kreće kroz mali stan, kao i jedinstvena erotska energija u mikro-mimici kroz neme poglede koje deli sa Mladenom. Milenin glumački stil i izraz je suptilan, ali njena energija uvlači gledaoca kao i lik Mladena, dublje u razumevanje skrivenog i pomalo melanholičnog karaktera koji ipak, zahvaljujući daru Milene Dravić boji film izrazitom toplinom koja kontrastira kružnoj narativnoj formi.
CRNI TALAS – KINEMATOGRAFSKA REVOLUCIJA
Dušan Makavejev predstavlja neprikosnovenu veličinu jugoslovenske kinematografije čiji uticaj je daleko prešao granice te zemlje. Jedan od osnivača Evropske filmske akademije (EFA) režirao je i „WR: Misterije Organizma“, jedan od najprogresivnijih filmova crnog talasa. Hrabar, drzak, eksperimentalan u izrazu i narativu, ovaj film je značajno pomerio domete jugoslovenskog filma. Makavejev se u ovom filmu bavi dubokim preispitivanjem jugoslovenskog društvenog i političkog sistema putem analize lika i dela Vilhelma Rajha. Makavejev kombinuje dokumentarni materijal snimljen u SAD sa nadrealističkim igranim narativom u kojem Milena ima centralnu poziciju. U dokumentarnom delu ovog filma, Makavejev najpre u prvoj polovini obavlja niz intervjua sa Rajhovom porodicom i poznanicima, ali i sa njegovim sledbenicima. On beleži i niz vežbi zasnovanih na Rajhovim razmišljanjima, te intervjuiše ljude koji u njima doživljavaju orgazme kroz koje se pune životnom energijom i prazne od štetnih vibracija. Značaj ovog filma je dubok i zahteva svakako podrobnu zasebnu analizu i zbog svoje kompleksne strukture. U igranom delu „Misterija Organizma“, Milena saopštava revolucionarnu seksualnu teoriju kontraverznog doktora Rajha sa terase okupljenim komšijama, uvodeći bunjuelovski narativ u ovaj film. Povezujući ideje socijalizma i divlje seksualne revolucije, uspostavljen je labav narativ o devojci slobodnih seksualnih shvatanja, generaciji seksualne revolucije, koja se zaljubljuje u ruskog klizača, karikaturu komunističkog sistema i njegovih vrednosti. Ova strastvena romansa koja operiše izvan realizma, praćena je seksualnom energijom koliko i ideološkim raspravama. Makavejev slobodno stilski i značenjski operiše i u okviru igranog dela filma, gradeći jednu višeslojnu strukturu koja samo na trenutke uplovljava u realizam, a zapravo predstavlja narativno istraživanje Rajhove teorije na primeru slučaja glavne junakinje. On prepliće stilski slobodan narativ sa dokumentarnim snimcima transseksualnog muškarca sa ulica Njujorka, koji objašnjava svoju rodnu tranziciju i seksualna iskustva pri tome. Kroz ceo film Makavejev provlači karikaturu američkog vojnika u vidu čoveka koji naoružan i parodično maskiran maršira kroz Njujork. Milenin lik istovremeno ima funkciju predmeta eksperimenta, ali i naratora u pomalo dalijevskoj eksplikaciji ekscentrične teorije Rajha. Milena (kako se zove i lik u filmu) završava tragično, kada u žaru seksualnog čina nju ubija upravo klizač odrubivši joj glavu sečivom klizaljke. U već kultnoj sceni kada Milenina odrubljena glava progovara na obdukcionom stolu objašnjavajući sopstvenu smrt i zaključujući Rajhovu teoriju, Milena dokazuje da nadrealizam kao stil i eksperimentalni film kao forma ne predstavljaju prepreku za raspon njenog glumačkog dara. Ona slobodno i izuzetno samopouzdano igra bez postojanja klasičnog narativa, ali i lika (i ona i Zoran Radmilović nose sopstvena imena u filmu), probijajući se u istraživanju svog šireg umetničkog izraza do dubljih nivoa filma kao medija.
ROMANSA NA JUGOSLOVENSKI NAČIN
Soja Jovanović u svojem filmu „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“ pruža priliku da posvedočimo Mileninom komičkom talentu. Ova televizijska drama jedne od retkih jugoslovenskih rediteljki ostala je zaslužno priznata kao jedna od najboljih koje su snimljene u jugoslovenskoj produkciji. U osnovi radi se o road movie formi klasične romantične komedije, bez pretenzija da bude nešto mnogo dublje od toga, ali nudeći kvalitetan humor i dinamičnu glumačku igru i režiju.
Milić Barjaktarević (Slobodan Đurić), poljoprivrednik, u vozu upoznaje Borku, (Milena Dravić), mladu učiteljicu i pokušava da je kroz njihov slučajni susret ubedi da je on prava prilika za nju. Nespretna i zabavna romansa između momka sa sela i devojke iz grada razvija se uz niz peripetija na putovanju kroz Jugoslaviju. Najpre deleći kupe u noćnom vozu, a zatim deleći i autobus, a zatim i sobu u hotelu, oni razvijaju romansu kroz humorističke sukobe oko međusobnih razlika. Milić predstavlja komički karakter koji čezne za ženom, noseći krštenicu u zadnjem džepu, spreman na sudbonosni susret u svakom trenutku. Borka je savremena žena tog trenutka, koju na prvi pogled ovakav čovek samo nervira i koja ne pati za ulogom supruge. Po kanonu žanra romantične komedije, suprotnosti se privlače a ono što glavna junakinja tvrdi da želi ili ne želi se ispostavlja kao netačno kada se zađe malo dublje. Milena i ovu ulogu tretira sa velikom ozbiljnošću i predanošću, što je upravo u žanru komedije najvažnije. Njen komički talenat ima stilski prirodan karakter i ona nad njim ima potpunu kontrolu, što je važno u slučaju pozicije njenog lika, koji je u dramaturškom smislu pasivan, odnosno postavljen da reaguje na muški lik. Humor ovog televizjiskog filma, kao i Milenin šarm, probija se kroz vremensku barijeru zbog kvaliteta teksta, ali i glumačkog tretmana likova koji pripada realizmu. Milenin stil igre je, u ovom slučaju, olakšan iako nosi njen prepoznatljivi žustar ritam i brz tempo, koji odlično postavlja u komičku funkciju. Ona uspeva da donese na platno jednu treperavu, ali postojanu žensku energiju koja je nenametljiva a samim tim tačan i upečatljiv činilac u ovoj kvalitetnoj komičnoj romansi.
Milena je nastavila da snima do svoje smrti 2018. godine, ostvarivši i veliki broj značajnih uloga poput onih u „Nebeskoj udici“, „Normalnim ljudima“, „Policajcu sa Petlovog Brda“, „Zoni Zamfirovoj“ i filmu „Ljubav i drugi zločini“. Kinematografija je, smanjivanjem zemlje, nudila sve manje različitih projekata, a i produkcije su bile mnogo više ograničene nego u Jugoslaviji, ali je Milena uspevala i u tim uslovima da radi i stvara uloge koje se pamte. I dalje je birala žanrovski i stilski različite uloge, uspevajući da ne suzi svoj spektar rada. Tranzicija u zemlji drugog imena, i manje kinematografije tako nije mnogo okrnjila Mileninu karijeru, iako je svakako prostora bilo manje.
Kroz izuzetno različite uloge, ne samo sadržinski, već i stilski i formalno, Milena Dravić je uspela da očuva prepoznatljivu glumačku pojavu bez nametanja svoje ličnosti. Na primeru njene glumačke karijere može se govoriti o različitoj upotrebi izbora glumačkih sredstava: stila igre, ritma, tempa, intenziteta. Kinematografija u kojoj je ostvarila najveći deo svoje karijere nudila je različite izazove, na koje je Milena uspešno odgovorila. Za veliki broj filmova je upravo izbor nje u ulogama učinio da odole testu vremena koji mnoge filmove svodi na manje dimenzije. Milenina karijera govori o tome koliko prostora za kvalitet ostavlja jedna umetnički raznovrsna i industrijski jaka kinematografija. Uprkos disidentskim stavovima, reč je o kinematografiji u kojoj su se filmovi crnog talasa ipak snimali, putovali i osvajali Zlatne palme u Kanu. Prilikom snimanja velikih partizanskih filmova radilo se o industrijski ogromnim zahvatima, koji su po nivou kvaliteta proizvoda parairali velikim svetskim produkcijama. Zbog širine produkcijskog, ali i kulturnog prostora bilo je mesta i za intimističke filmove poput „Ronda“ koji se bave psihološkim i emotivnim životom i ljubavnim odnosima.
Raznovrsnost produkcije otvara prostor za usavršavanje zanata filma i priliku da se talenat poput Mileninog razvija u različitim delima. Paralela između njene karijere i jugoslovenske kinematografije se ogleda u tome što je Milenin talenat bio svetskog kalibra, a i kinematografija se po svojoj širini i kvalitetu ubrajala u svetske. Film je složena umetnička grana koja je istovremeno delo i proizvod, umetnički izraz i cela jedna industrija u jednom, te je duboko isprepletan sa duhovnim stanjem zemlje iz koje dolazi. Film i Milena Dravić su u Jugoslaviji predstavljali most između te zemlje i sveta, tako čineći duh njenih stanovnika širim.
Karijera Milene Dravić nije produkt jugoslovenske kinematografije, ali je ta kinematografija omogućila da posvedočimo njenom talentu. Sa druge strane, Milena je jugoslovenskom filmu donela nezamenljivu vrednost i postala jedan od njegovih najsvetlijih simbola.
