Radivoje Andrić je reditelj kultnih filmskih ostvarenja srpske kinematografije, filmova poput „Munje“ i „Kad porastem biću kengur“, kao i serije „Mile protiv tranzicije“. Ove godine, kada je zbog pandemije snimljeno malo filmova na svim meridijanima, Radivoje Andrić je u Beogradu i na Hvaru snimio dugometražni film za decu „Leto kada sam naučila da letim“ po istoimenom romanu Jasminke Petrović.

U našoj kinematografiji gotovo da i nema ostvarenja za decu, to se dešava veoma retko. Šta misliš zašto je tako? Tvoji raniji filmovi, „Tri palme za dve bitange i ribicu“, „Munje“, „Kad porastem biću kengur“ predstavljaju dosta drugačije filmove, iako se i oni obraćaju mladoj publici. Šta je za tebe bilo drugačije u radu na filmu koji je namenjen deci i koji je nastao po dečijem romanu? Šta je ono što je važno u filmovima namenjenim deci?

Nije da baš nema filmova za decu, ali oni su više incident nego praksa. Ono što mnogo više zabrinjava je što na televizijama skoro da uopšte nema programa namenjenih deci. Ni igranih, ni onih drugih. Pogotovo mislim na javni servis, jer bi RTS morao da bude perjanica u proizvodnji takvih programa. Televizija vrši jači uticaj na decu, svakodnevni, filmovi su ipak sporadična stvar. U mom detinjstvu, o meni i ostaloj deci se brinuo Duško Radović, zabavljao nas i podučavao, a ko se sad brine o deci, ko ih podučava? U nedostatku dečjeg i obrazovnog programa, deca gledaju ono što im se nudi. A to nikako nije dobro.

Mnogo toga se promenilo u radu na ovom filmu. Prvo, morao sam da promenim publiku u svojoj glavi, naime ja imam nekoliko drugara, sa kojima se „konsultujem“ kad radim na scenariju i kad snimam scene. Ne radim film uopšteno za vaskoliku publiku, nego za sebe i tih nekoliko drugara. To je moja formula. Pa dok radim zamišljam tu grupicu ortaka, šta bi mi rekli, da li bi se nasmejali ili bi mi rekli – „Brate, ovo ti je mnogo glupo!“. Sad sam tu publiku mojih godina morao da premestim na balkon, da sede kao ona dva starca u Mapet šou, da nadgledaju. Morao sam da nađem nove imaginarne savetnike, novu publiku. I morao sam u sebi da iskopam dete (što mi nije bilo mnogo teško, jer nikad nisam ni prestao da budem derište).

Odgovornost je mnogo veća. Moraš veoma da paziš oko svake replike, oko svakog postupka glumaca. Ne smeš da pošalješ nijednu poruku sumnjive vrednosti. Jako sam pazio da se u scenama uvek govori hvala, dobar dan, doviđenja… Obično se takve stvari izbacuju jer produžavaju scenu, al’ sad to nisam smeo da uradim. To je baza vaspitanja, dobar dan i hvala, pa tek onda ide nadgradnja. I to sve mora da bude kao usput, kao pritajena poruka, ne sme prst u oko, jer prst u oko nervira.

S druge strane moraš da budeš sasvim iskren, ne smeš da foliraš, jer bedno je folirati decu. Najvažnije je ne slati folirantske poruke. Kao, na primer, snimiš scenu u kojoj kažeš sam sebi od danas sam novi čovek i postaneš novi čovek. Đavola! Nije to tako u životu. U životu doneseš takvu ili sličnu odluku – i ništa se ne promeni. Da bi se promenilo moraš da budeš uporan, a to dugo traje. U takvim stvarima sam se trudio da budem iskren. Da ne poetizujem. Da ne foliram.

Film nam svima, doduše najviše u onom bioskopskom smislu koji je danas gotovo nemoguć, nudi iskustvo koje je nas može na izvestan način vratiti u doživljaje iz detinjstva. Šta ovaj film donosi deci, a šta donosi odraslima?

Ovaj film jeste i za decu i za odrasle. Ima dve linije radnje koje se prepliću. Cilj je bio zabaviti i podučiti decu, ali da sve to ne bude dosadno mamama, tatama, ujkama i tetkama koje će decu voditi u bioskop. Moja najveća briga je bila da te dve linije budu ujednačene, da jedna ne pojede drugu. Mislim da sam u tome uspeo. Zaraza nas sprečava da napravimo kontrolne projekcije, one bi nam dobro došle da proverimo celu stvar. Ali, šta je tu je. Želeo sam da ovim filmom deci pokažem detinjstvo u kome nije najvažniji mobilni telefon, društvene mreže i igrice. Da treba izaći iz toga makar povremeno i živeti pravi život, a ne samo digitalni. I da im isto tako kažem da je mnogo teže, bolnije i komplikovanije živeti pravi život nego digitalni. Odraslima sam želeo da poručim da preispitaju veze koje su pokidali, jer ako su te veze nekad postojale, onda su bile vredne postojanja. I želeo sam da ih makar malkice vratim u detinjstvo. Ova moja publika u glavi, sa balkona, i ja zajedno sa njima, posle gledanja druge ruke filma u montaži smo imali dve misli – „Auh, što bih voleo da sam sad na moru“. I drugu – „Auh, što bi voleo da sam dete! Makar još malkice“. Mislim da je to dobar znak da film može da uspe, da bude dobar i da zabavi još neke ljude pored nas nekolicine.

Scenario za film potpisuje Ljubica Luković, a nastao je prema romanu Jasminke Petrović. Kako je bilo raditi na delu koje je poteklo iz neke druge forme, odnosno romana? Da li se za tebe kao za reditelja proces razlikovao?

Literatura i film su dva potpuno različita medija. Zakoni dramaturgije su mnogo stroži nego zakonitosti vođenja priče u romanu. Drugo, roman može da traje i 100 i 200 i 700 strana, a film treba da traje sat i po ili dva (dva i po ako je ratni). Imao sreće da se prvo sretnem sa scenarijem, pa tek onda sa romanom. Naime, produkcijska kuća Sense (Milan Stojanović i Maja Popović) me je pozvala kad je već bila napisana prva ruka scenarija, tako da sam sa Ljubicom Luković, scenaristkinjom, radio na scenariju. Pošto znam koliko je teško prebaciti priču iz jednog medija u drugi, u prvo vreme romanom se uopšte nisam bavio. Čuvao sam se. Tek posle desetak „ruku“ scenarija u kojima su nam pomogli i Vladimir Andrić i Lidija Andrić, dakle, tek kad sam shvatio da imamo film, da smo ga uhvatili za glavu – tek tad sam se usudio da pročitam roman. Velika mi je pomoć bila što nisam bio opterećen literaturom, što sam taj korak preskočio. A vratio sam se romanu da bih proverio da nismo nešto važno, dobro, smešno ili tužno propustili.

Jako je bitno, za sve ljude koji prebacuju priču iz jednog medija u drugi da shvate da se priča donosi izražajnim sredstvima tog medija u koji prebacuješ priču, a ne izražajnim sredstvima onog medija iz kog si krenuo. Moraš da se otkačiš od te polazišne tačke, a da bi uradio stvar kako valja. Odavno sam to shvatio, to da ne smeš imati milosti prema literaturi. Ona je zavodljiva, naročito ako je dobra kao Jasminkin roman, ali te skreće sa pravog puta. Recimo kad čitaš „Pod vulkanom“ Malkoma Laurija (sjajan roman) i kad gledaš Hjustonov (fenomenalan) film „Pod vulkanom“, shvatiš da su Hjuston i njegov scenarista potpuno izbacili iz filma lik koji je glavni lik u romanu! Dakle, nema milosti. A Jasminka je divna osoba, pa će mi oprostiti.

Neki od naših najvećih glumačkih imena su svoje legendarne uloge napravili baš u tvojim filmovima i serijama. Čini se da ih razne generacije pamte i najčešće povezuju upravo sa ulogama koje su ostvarili pod tvojom rediteljskom palicom. Koliko je bilo drugačije u radu sa glumcima – decom na tvom novom filmu u odnosu na profesionalne glumce? Kako si se sa ovim mladim glumcima pripremao za „Leto kada sam naučila da letim“?

Bilo je drugačije, ali ne mnogo. Ja sam stari lukavac, pa sam se i u ranijim filmovima držao plana – jedan ostvaren glumac i jedna nova glumačka nada. Trudio sam se da uvek u scenama imam jednog pouzdanog glumca koji će pomoći onom talentovanom ali neiskusnom. Tog lukavog plana sam se držao i ovog puta. No, bilo je ohohoho scena samo sa decom. Tu nisam mogao da imam ispred kamere „petu kolonu“ u vidu nekog iskusnog. Plašio sam se da se oslonim samo na sopstvene snage, pa sam za asistenta režije uzeo Nikolu Todorovića, glumca. On nije bio najbolji asistent režije na svetu, al’ je bio najbolji čovek za rad sa decom. I imali smo mnogo proba. Inače praktikujem mnogo proba, a ovog puta smo „mu ga baš dali“. Prvo obiman kasting koji je sjajno uradila Jelena Gavrilović (režiserka), pa sa dvadeset odabranih devojčica jednomesečni „kurs glume“ koji je držala glumica Mila Manojlović, pa smo tek onda na scenu stupili Nikola i ja. Pa smo puno radili sa tim odbaranim devojčicama kojih je bilo dvadeset, i koje su sve bile vrlo dobre, dok nismo došli do dve – Nađe Mazalice i Klare Hrvanović. Za to vreme je Čejen Černić rediteljka iz Hrvatske radila probne snimke za hrvatski deo kastinga. Nikola i ja smo sa Nađom i Klarom imali probna snimanja sa dvadesetak glumica, da bismo na kraju izabrali jednu devojčicu – Klaru Hrvanović i jednu glumicu – Olgu Odanović. Tek tad su počele probe… Koje su trajale sigurno mesec i po dana, ako ne i više. Kad smo imali dve glavne uloge, onda smo se dali u „uparivanje“ njih dve sa ostalim glumcima. Pa kastinzi, pa još proba sa tim manjim ulogama… U Splitu je sa tamošnjom izabranom decom imao probe naš prijatelj, hrvatski glumac Goran Marković… Kad smo došli na Hvar, dvadesetak dana pred početak snimanja – nastavili smo da probamo, iz dana u dan. Eto, tako sam se spremio − kroz mnogo proba. Nema drugog načina. Samo i sa probama treba biti oprezan, ne smeš da „prežvaćeš“ stvar, jer onda se gubi „magija“. Moraš da znaš kada da staneš.

Produkcija je bila izuzetno blagonaklona prema nama i svim tim probama, putovanjima u Split zarad kastinga, stvarno su bili strpljivi.

Na setu je najveći problem bio, sad ćete se smejati jer ću ispasti glup u društvu, al’ realno najveći problem je bio što ne sme da se psuje. Inače se pomoću psovki daju najpreciznije indikacije glumcima. A naš jezik je prepun psovki. Nikako drugačije ne možeš da kažeš glumcu nego npr. „Ideš sad da im se na***š majke“. Ali to deci ne možeš… U nekom trenutku mi padne na pamet pa pitam Olgu Odanović: „Je li, kako je u pozorištu, ipak je to hram kulture, kako se tamo daju indikacij?“, a Olga će – „Pa kako drugačije nego uz pomoć psovki…“. Tako da smo se snalazili nekako, al’ bi nam promakla tu i tamo neka prostota. Nadam se da Nikola i ja nećemo goreti u paklu zbog toga.

Ova godina je svakako bila čudna i za sada izgleda da se stvari još neko vreme neće vratiti u normalu. Filmska industrija je, kao i sve drugo, pretrpela gubitke, manje se snimalo, i u drugačijim, otežanim okolnostima. Kakvo je za tebe bilo iskustvo snimanja filma tokom pandemije? Kada možemo da očekujemo premijeru filma i u kojoj si fazi post-produkcije?

Kad radiš nešto čemu si posvećen onda si u nekom svom balonu, nekako si van stvarnosti, stvarnost ti je samo taj kadar koji treba da snimiš. Ti su u njemu. Dodaju ti kafu, daju ti sendvič, ti sve to automatski prihvataš. Tako je bilo i sa maskama, staviš masku i zaboraviš na nju jer imaš važnijih (u tom tvom balonu važnijih) stvari pred sobom. To je onaj osnovni nivo. A onaj dublji nivo je bio jako stresan, jer ukoliko se neko razboli – film nikad neće biti snimljen, ta misao nam je svima bila u glavi. Sad ovo možda zvuči predramatično, al’ realno je bilo tako. Mi smo na terenu, ekipa od 50-60 ljudi, u hotelu, na tri obroka dnevno, na dnevnicama, sa iznajmljenom opremom. Da se neko razboleo morali bismo svi, svih nas 60 u karantin na dve nedelje. Možda bi holivudska produkcija mogla da nastavi snimanje posle takvih nepredviđenih troškova (platiti smeštaj i hranu za 60 ljudi a da oni ne rade, nego samo sede u sobama), ali naša produkcija bi sigurno propala. Ogromna je hrabrost što smo se upustili u ovaj film, ne moja, nego produkcije.

Držali smo se pravila, sastančili napolju, čak smo i probe s decom tokom priprema držali što u parku, što u dvorištu Dorćolskog narodnog pozorišta Kosmodrom. Dezinfikovali se alkoholom, prali ruke, itd, itd.

Trenutno smo završili treću ruku montaže. Nekoliko pametnih ljudi je gledalo film i još nekoliko pametnih će gledati, pa ćemo ponešto promeniti u skladu sa njihovim savetima, ali generalno je montaža slike u samom finišu. Sledi komponovanje muzike (Vasil Hadžimanov), rad na VFX/CGI efektima, dizajn zvuka… Pošto VFX-a ima poprilično, mislim da će film biti gotov negde tokom proleća. A premijera je verovatno na jesen, ako nam zaraza dopusti.

Danas su i bez pandemije bioskopi postali ugrožena vrsta. Bioskop u kojem si ti snimao „Kad porastem biću kengur“ na Voždovcu više i ne postoji. Načini na koji film postoji u našim životima se definitivno menjaju. Neke nove generacije koje sada odrastaju na potpuno drugačiji način pristupaju ovoj umetnosti. Koliko je važan film kao medij za decu danas, koliko je važno učiti ih da ga razumeju, kako im može pomoći u razvijanju i rastu? O čemu je, za tebe, ovaj film?

Ni u vreme kad smo snimali „Kengura“ bioskop Voždovac nije postojao. Postojala je zgrada, ali u njoj nije bio bioskop nego salon automobila. Mislim da je bioskop Voždovac i pre nego je postao salon automobila godinama nije radio kao bioskop. U tom bioskopu smo snimali eksterijere, a enterijere u bioskopu Slavica na Karaburmi, koji takođe već godinama nije radio, al’ nije postao salon automobila ili već nešto drugo, nego je samo zvrjao prazan, pa je enterijer bio koliko toliko očuvan.

Mnogo je tužno to sve sa bioskopima. U 10-15 godina smo od jurnjave za tapkarošima za kartom više stigli do toga da većina bioskopa ima neku drugu namenu ili nema, nego samo propada. Meni su bioskopi bili važan deo i detinjstva i odrastanja. I „20. oktobar“ i Kinoteka. Miloš Petričić me je skoro podsetio kako smo redovno išli u „20. oktobar“ da gledamo Brus Lija i onda odmah u hodniku kroz koji se izlazilo iz sale isprobavali kung fu udarce iz filma. A ponekad sa braćom Romima, nastavljali da isprobavamo udarce u obližnjem parku. U tim godinama je sve u bioskopu bilo veličanstveno, voleo si i Filmske novosti koje su se vrtele pre filma… Teško mi je da zamislim odrastanje bez bioskopa, kao što je današnjoj deci teško da zamisle odrastanje bez kompjutera. Hoću da kažem da se vremena menjaju i to je neminovno. I stalno se pitam da li na bolje ili na gore. Meni se čini na gore, a mladim generacijama se verovatno čini na bolje…

Film sigurno nije važan deci kao nekada kad sam ja bio dete. Oni sad imaju raznoraznih drugih vidova zabave. Mi smo imali flipere, stoni fudbal,  bioskop i ćao đaci. Sadašnja deca imaju mnogostuko više stvari. No, siguran sam da će više naučiti gledajući film, nego igrajući kompjutersku igricu. Kao što je važno naterati današnju decu da izađu napolje i igraju se uživo sa drugarima, tako je važno i podstaći ih da idu u bioskop, i to sa drugarima. Tako da mi filmadžije sada imamo veliku odgovornost, jer ako deca odu u bioskop i gledaju slab film, pa tako nekoliko puta – prestaće da idu. Moramo da radimo dobre, pametne i zabavne filmove. I da ih ne foliramo. Molim vas bez kuca i maca.

Za mene je ovaj film, film o jednom strašno zabavnom i istovremeno jako tužnom letovanju. Što bi Olga Odanović rekla – ovo je dečji film za odrasle.

„Munje“ i „Kad porastem biću kengur“ su kultni filmovi koje puno različitih generacija citira i možda su to filmovi koje su razne generacije najviše puta pogledale. Koliko se razlikovalo bavljenje filmom u vreme kada si režirao „Munje“? Kako nastaju kultni filmovi? Da li si, kada ste pravili te filmove, imao predstavu da će oni godinama kasnije imati takav uticaj na razne generacije?

Suština bavljenja filmom i onda i sada je potpuno ista: posvećenost, mnogo rada i iskreno verovanje da je film timski rad. Moraš da slušaš saradnike, morate zajedno da lupetate gluposti i da dolazite do mnogo loših rešenja da biste na kraju napipali ono dobro.

Tehnološki se ondašnji i sadašnji rad prilično razlikuju. Tehnologija je mnogo napredovala i ono što se onda činilo nemogućim sad je posve normalno. Ali treba uvek imati na umu − tehnologija je samo alat, a suština je u idejama.

Nisam siguran, ali mislim da kultni filmovi nastaju kad ubodeš pravi momenat da snimiš neki film, pa pogodiš duh vremena. To svakako nisam uradio zato što sam nešto mnogo pametan, nego se tako pogodilo, imao sam sreće i nešto malo pameti. I Srđa Anđelić (scenarista) i ja smo se neprestano muvali po gradu u tim vremenima, pa se valjda taj cajtgajst prilepio za nas.

Naravno da nisam imao pojma da će ti filmovi postati popularni. Tada sam govorio producentu Milku Josifovu da snimamo mali andergraund film, a on mi je govorio da sam idiot i da snimamo hit. Rekoh da filmove pravim za sebe i tih par ortaka, ni na kraj pameti mi nisu ni kritičari ni festivali ni publika, a kamoli buduće generacije.

Tvoji filmovi su dela koja su i priznata i od strane kritike, ali i od strane gledalaca, što nije često nije slučaj sa domaćim filmom u poslednje vreme. Kakav uticaj misliš da filmska kritika može da ima danas na život nekog filma? Kakvu ulogu misliš da ona može da ima za gledaoce? Koliko je važno da se ona razvija?

Mnogo volim kad pročitam dobru, iskrenu i pametnu kritiku. Volim kad je pročitam i pre, ali i posle gledanja nekog filma. Mislim da je kritika jako važna, ali ne i presudna za uspeh filma. U ovoj našoj državi i društvu punom amaterizma, diletantizma i površnosti, punom sitnih interesa i ličnog koristoljublja, klanova, nepotizma, polubrazovanosti i neiskrenosti mislim da se filmska kritika prilično dobro drži. A da može bolje – može.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Momchil Bozhkov