Na 44. FEST-u je premijerno prikazana Apofenija, duga dugometražna režija Marina Malešević do sada najpoznatijeg po filmu Srce je mudrih u kući žalosnih. U intervjuu koji sledi, Malešević nam otkriva pojedinosti nastanka ovog trosatnog filmskog ostvarenja, uključujući i razloge zbog kojih se na premijeru čekalo četiri godine.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Snimanje Apofenije je završeno još u avgustu 2012. godine. Zašto smo toliko čekali na premijeru?
Iako je psihički lakše kada je ceo materijal konačno u kompjuteru, ukoliko pre snimanja ne zatvorite celokupnu finansijsku konstrukciju a u međuvremenu ne dobijete podršku nijednog fonda, velike su šanse da ćete provesti još par godina na stendbaju.
Apofenija je vaš drugi dugometražni film, debitovali ste pre sedam godina filmom Srce je mudrih u kući žalosnih. Da li možete da uporedite ova dva filma? Sličnosti između njih postoje, ali ima i dosta razlika.
Moj prvi film Srce je mudrih u kuči žalosti je moj diplomski film i nekako sam ga doživljavao jako intimno a sa druge strane verovatno je apsurdno što sam smatrao da baš takav film nedostaje domaćoj kinematografiji. Razlog tom intimnom doživljaju verovatno leži u samoj prirodi tih starozavetnih priča koje sa vama komuniciraju na jednom dubljem nivou. Pošto je jedna od ključnih ideja u filmu bila da se prikaže adaptacija tih priča u savremeni srpski milje, za koji sam smatrao da je izrazito plodno tlo za razvijanje tako nekih opskurnih pseudo-religioznih ideja pogotovo kod marginalizovanih pojedinaca koji su uz to i svesno otuđeni, veoma me je zanimalo i mišljenje crkve i to u kom stepenu film odstupa od hrišćanske dogmatike. Rad na Apofeniji kao i lični doživljaj ta dva filma je bio prilično različit ali ono što je meni bilo najbitnije je to što sam mogao da se istinski vežem za ono što čini srž filma i da u toj srži nađem nešto što je vredno istraživanja. Apofenija mi je bila interesantna zbog te njene kamerne epike, tog dodirivanja mnoštva tema od nemogućnosti koegzistencije, pa do neke njene ontološke dimenzije koja na kraju filma ispliva iz svih tih slojeva prozaičnosti. Bar se nadam da je tako.
Novi film, nova saradnja sa scenaristom Draganom Stankovićem. Kako je protekao vaš rad na scenariju? Da li je bilo kreativnih sukoba?
Postojale su razlike u analizi napisanog kao i po pitanju toga šta bi trebalo naglasiti. I dok je on možda forsirao neke socijalne aspekte ja sam verovatno naginjao ka nekoj drugoj strani. Mi smo drugari iz osnovne škole i neke najbitnije razvojne faze smo zajedno prošli pa mi je veoma blisko skoro sve o čemu on piše. Bilo je momenata kada ga ja savetujem da izbaci određeni deo a on se posle nedelju dana pojavi upravo tim delom samo raspisanim i to raspisanim do te mere da i za mene postane funkcionalan. Moje mišljenje je da je Dragan Stanković trenutno jedan od najboljih dramskih pisaca kod nas iako se ne uklapa u postojeće obrasce ali kao što se ni Vudi Alen ne uklapa u postojeće obrasce već je postao obrazac za sebe, smatram da kad je nešto dovoljno kvalitetno ono mora da prelazi ustanovljenje granice iz prostog razloga zato što je neutaban sneg jedini ispravan put za nekog ko teži da se približi umetnosti.
U jednom intervjuu ste rekli da je dužina filma za vas nebitna. Da li se plašite da će trosatno trajanje Apofenije zbuniti publiku naviknute na domaće filmove od 90 ili 100 minuta?
Ne očekujem neku navalu na bioskopske blagajne i predpostavljam da će skoro svi biti naoružani tom osnovnom informacijom u vezi sa trajanjem filma. Sa druge strane, čini mi se da Montevideo traje bar desetak sati, tako da ako Mir-Jam fanovi i ljubitelji sporta u filmu mogu sebi da prirede takve seanse, čini mi se da ni pravi filmofili ne bi trebalo da imaju problem sa minutažom. Teško se odlučujem da pogledam neku seriju, ali kada sam se u to upustio, onda sam više voleo da za veče pogledam četiri, pet epizoda Pravog detektiva nego jednu nedeljno… Ili sam ostao jedini koji na vremena kada su bili zastupljeni filmski maratoni gleda sa naročitom nostalgijom.
Film je žanrovski teško odrediti. Ima dosta poigravanja sa nadrealnim i onostranim, pojedine scene su poseduju naglašen horor štimung. Da li bi vam smetalo ako bi neko vaš film nazvao žanrovksim?
Ne bi mi smetalo. Svako je slobodan da sam oblikuje sopstvene impresije. Postoje scene gde dominira neki horor štimung ili neke gde komedija preuzme primat ali čini mi se da ne postoji dovoljno elemenata da bi se film kao celina mogao tako okarakterisati. Ako govorimo o horor žanru i ako bi mu dodali pridev, stvarnosni, za mene bi to već bila prihvatljivija odrednica. Dobro ste primetili da u filmu ima puno poigravanja sa tim momentima se ti momenti najčešće prikažu kao lažni, njihova priroda je zapravo veoma prizemna. Stvarni su ludilo, bahatost, beskrupulozni materijalizam, siromaštvo, nesreća, nemoralni kompromisi a prisustvo onostranog je diskutabilno.
Živite i radite u Vojvodini. Kako sagledavate filmsku situaciju u pokrajini? Ima li pomaka?
Zapravo već oko pet godina živim u Roterdamu tako da su i te veze pomalo počele da slabe. Pre nekoliko dana sam na sajtu Filmskog centra Srbije pročitao da postoje dva, tri filma iz Vojvodine koja su trenutno u fazi postprodukcije, ali budući da je reč o mladim rediteljima bilo bi zabluda smatrati da su se stekli neki optimalni produkcioni uslovi. Mladi reditelji najčešće na sopstveni entuzijazam i entuzijazam najbližih saradnika uspevaju da sa vrlo malo sredstava snime svoje prve filmove. Problem dolazi kasnije kada u odsustvu državne potpore u jednom momentu svi počnu da traže novac, prosto da bi preživeli. I to je onda momenat kada prestaje kinematografija a ponovo se radja u vidu novih debitanata, sporadično na nivou ekscesa…To me malo podseća na onaj sektaški logo iz Konana, zmija koja jede sopstveni rep.
