Jelena Angelovski je, na osnovu njenog sadašnjeg učinka, prava filmska renesansna pojava. Po vokaciji glumica, glumi, ali je bila i asistent režije, bavila se i bavi se filmskom produkcijom, dobri je duh ovdašnjeg niskobudžetskog filma… Da li je to svesni izbor ili iznuđeno stanje stvari, saznaćemo iz razgovora koji sledi.
Razgovarao: Zoran Janković
Na FEST-u je prilično pažnje i dosta pohvala izazvao premijerno prikazani film Otvorena Momira Miloševića, u kome ste odigrali manju ulogu. Kako je bilo glumiti praktično iz off-a?
U fazi kastinga, Momir mi je ponudio ulogu Sarine majke sa uverenjem da je moj glas dobar za karakter ne preterano zabrinute i zainteresovane žene. Mislim da je odnos majka-ćerka jedna od najzanimljivijih i najkomplikovanijih relacija. Zato je ova uloga i privlačna, van stereotipa je. Svi sporedni likovi u Otvorenoj pojavljivali su se iz off-a, s toga je reditelj imao zadatak da iskreira zajedno sa glumcima atmosferu i dramu koja se odvija van kadra. Set je bio postavljen za snimanje uobičajene filmske scene, te je interpretacija prilagođena glumi pred kamerom. Momir je došao u Cinnamon sa precizno razrađenim scenarijem i rediteljskim pristupom. Producent Ivica Vidanović prepoznao je potentnost priče sa fokusom na temu užasnih psiholoških posledica prouzrokovanih najdubljom ljubavlju. Kreiran visoko estetizovanim sredstvima, film je u potpunosti ispunio zadati koncept zahvaljujući rediteljskoj doslednosti, izvanrednoj fotografiji Ivane Rajić i uverljivim nastupima Milene Đurović i Jelene Puzić, koje su iznele snažnu emotivnu dinamiku, sa veoma redukovanim replikama i sa malo prostora za direktne dijaloške sukobe. Mlada ekipa stvorila je divan i uznemirujući film. Inhibiranost i strah postavljeni su u veličanstven prostor betonskog okruženja. Otvorena je jedan od onih filmova koji sigurno pomeraju granice ozbiljnosti sa kojom treba prići srpskom nezavisnom filmu i u njegovom kreiranju, ali i u njegovoj recepciji.
Nedavno je završeno snimanje novog filma Jasmina Durakovića, Poslednja granica. Koja je vaša uloga u njemu i kako je izgledalo glumiti u filmu koji se tiče događaja koji se upravo odvijaju?
Film Poslednja granica prati austrijskog reditelja koji, u potrazi za građom novog dokumentarnog filma o sirijskim izbeglicama, dolazi u Srbiju. Producent Robert Hoferer i reditelj Jasmin Duraković okupili su glumce iz Los Anđelesa, Londona, Beča, Tuzle, Sarajeva, Beograda; govorili smo arapski, engleski, nemački, srpski. Velikim broj igranih scena snimljen je u dokumentarnom okruženju prihvatnih centara. Na licu mesta potrebno je samo da reagujete na sve ono što se dešava oko vas. Stvarni ljudi vam prilaze i govore kako im je jako hladno i mole za ćebe i čarape. Ovo je ujedno i priča o moralnoj panici prouzrokovanoj dolaskom prognanih koji su sa sobom doneli loše vesti po svetski poredak. Migrantska kretanja podsećaju Evropu na njenu sopstvenu nesigurnost. Glavni junak Mihael u ličnoj anksioznosti i traganju shvata da je lutanje, gubitak vere u sebe i brisanje identiteta problem prognanih, ali u isto vreme i onih od koji se očekuje da pruže utočište.U filmu tumačim lik Nataše, glavne koordinatorke prihvatnog centra. Tokom pripremnih razgovora sa Jasminom došli smo do Fazbinderovog filma Brak Marije Braun i teze da su Nemačku posle Drugog svetskog rata izgradile žene. Velikim delom karakter Nataše je nastao na tragu ove reference. Ohrabrujuće je da sve više stvaralaca prepoznaje „običnu“ ženu kao inicijatora političkih promena i da u kulturnim kretanjima likovi poput Nataše postaju mejnstrim.
U vašoj filmografiji odskora se nalazi i pojavljivanje u dokumentarnom filmu o Bubi u uhu, toj najdugovečnijoj predstavi kod nas. O čemu je tu preciznije reč?
Od 2010. sam bila u podeli predstave Buba u uhu, sve do 19. januara 2014. Dva dana kasnije su javili da je sledeća predstava otkazana jer Nikoli Simiću nije dobro. To je ujedno bilo i poslednje igranje. Fenomen Bube ni daleko iskusniji od mene ne mogu da dokuče. Predstava se u stalnoj podeli sa Nikolom Simićem, Vlastom Velisavljevićem, Brankom Petrić i Radom Đuričin igrala 42. godine. Mi „mlađi“ smo se radovali kad nas je Nikola pozvao i bili počastvovani što smo deo kulta. Bilo da smo igrali na Stupici ili na Velikoj sceni JDP-a, sala je bila puna a publika je bila egzaltirana. Nikola bi na kraju svake predstave skočio sa scene na kojoj je ležao i dok je zavesa još uvek spuštena, uzviknuo: „Još jedan veliki uspeh predstave Buba u uhu! “. Ovacije su na završnom poklonu trajale po nekoliko minuta. Bilo je neverovatno. Vladan Obradović i Nikola Mladenović neprimetno su dolazili na izvođenja i snimali glumce dok čekaju da izađu na scenu, iz džepova su pravljeni snimci scena dok se upravo odigravaju, urađeni su intervjui. Mislim da će dokumentarac o Bubi, diplomskoj predstavi Ljubiše Ristića, pokrenuti snažan emotivni doživljaj kod svih onih koji su kao gledaoci, glumci, operativci, živeli Fejdoov komad iz noći u noć tokom četiri decenije.
U svojstvu producenta prisutni ste i u Vetru, novom filmu Tamare Drakulić. Šta se trenutno zbiva sa tim projektom i šta vas je ponajpre privuklo tom filmu?
Imam utisak da su se stvari sa Vetrom veoma brzo odvijale: Tamarin film Okean je bio premijerno prikazan na FEST-u 2015, kada sam ujedno i pročitala scenario nastao prema priči Ane Rodić. Otprilike u aprilu mesecu smo otpočeli s pripremama, da bismo u avgustu ušli u snimanje. Radnja smeštena na Veliku ulcinjsku plažu i Adu Bojanu obećavala je snoliki film o odrastanju mlade devojke u dihotomiji divljine i novonastale „kulture“. Rasterećen od tokova i direktne angažovanosti, napravili smo film radi filma. Tamara stvara zaobilazeći sve produkcione viškove u okviru arhaičnih sistema. Ada Bojana nas je hipnotisala i ta omađijanost je zagospodarila i strukturom i formom filma. Obe hrabre da se upuste u rizične stvaralačke eksperimente, Tamarina beskompromisna doslednost postupku i Anine reči, motivišu vas da date sve od sebe kako biste napravili film, koji na kraju predstavlja čist proizvod promisli, ljubavi i sinergije neverovatnih ljudi i profesionalaca. Ovakvi filmovi na kraju odišu onim najboljim iz nas. Tako je Dragana Dobrić vrlo suptilano definisala karaktere kroz art direkciju, dok je Igor Đorđević zaslužan za neponovljivu likovnost, montažerka Jelena Maksimović za formiranje veoma specifične strukture, dok na kompozicijama radi Maja Ćurćić. Sam kasting je dugo trajao, i sada sam sigurna da su za karaktere odabrani akteri koji su svojom istinitošću i predavanjem nepogrešivo uplovili u svoje junake. Film se već duže vreme nalazi u fazi postprodukcije, te od obezbeđivanja sredstava zavisi i njegovo premijerno oprikazivanje.
Kao pomoćnik režije radiliste i na zapaženom Isceljenju bračnog para Jović. Kako je tekla ta saradnja i nastavljate li rad sa Jovićima u nekom narednom filmu?
Isceljenje i Vetar imaju mnogo toga zajedničkog u procesu realizacije. Oba ostvarenja nastala su u predelima potpune izolacije, sa minimalnim brojem članova filmske ekipe. Upućenost jednih na druge, duboko razumevanje i najviši umetnički zahtevi u oba slučaja dali su sjajne rezultate. Sa Monjom i Ivanom Jović počela sam da sarađujem početkom 2013. godine na dokumentarnom projektu Zaveštanje, u okviru koga je zabeleženo oko 100 video svedočanstava ljudi koji su kao deca bili žrtve logora Jasenovac. Sa osobama u poznoj starosti vodila sam razgovore o najužasnijim stradanjima koje živ čovek može da zamisli. Najveći broj sagovornika je po prvi i poslednji put govorio ne samo o ratnom periodu, nego o sebi uopšte. Zaveštanje je priča o velikoj pobedi čoveka. Za mene Zaveštanje predstavlja najkatarzičnije iskustvo u mom životu. Monja i Ivan su posebni u stalnom istraživačkom radu i traženju čvrste građe za svoje projekte. Ivan će napokon posle godinu i po dana uskoro izaći iz montaže, Monja razvija scenario za Senoviti Mediteran. Tako da se nadam da će nakon teskobnih tema, ekipa jednog jutra osvanuti na San Toriniju.
