Peter Cerovšek, filmski reditelj i direktor festivala FeKK iz Slovenije, nakon uspeha sa kratkometražnim  filmom „Putevi“ i višestruko nagrađivanim ostvarenjem „Fundamenti“, domaćoj publici, na ovogodišnjem FEST-u predstavio se igranim filmom kratkog metra „Kuća je gde je kuća“. Kao autor nedovoljno zastupljenog kratkometražnog filma, ali i odgovorno lice Festivala kratkometražnog filma koji okuplja mlade autore iz čitavog regiona bivše Jugoslavije, Peter je govorio, između ostalog, i o velikom (ali nedovoljno zastupljenom) potencijalu regionalnih koprodukcija.

„Putevi”, u kojem je mnoštvo kadrova snimljeno mobilnim telefonom, dokazali ste da je ideja „najneophodnija” tehnika za dobar film. Šta Vas najviše inspiriše?

Mislim da to zavisi od projekta do projekta. Ponekad je to nešto što sam uhvatio trenom oka, drugi put tekst, pesma, knjiga, razgovor, situacija. Ne vidim inspiraciju kao neki gejzir koji ti izbaci ideje, likove, priču, itd. Mislim da je inspiracija svuda oko nas i da je važnije imati oko da je uhvatiš – ili još bolje da ona uhvati tebe. Spajam različite ideje koje su se nakupile u nekom periodu. Ne znam, čini mi se da je to više neki feeling  nego odluka i razmišljanje. Ponekad se složi, drugi put ne.

Da li je Vaše opredeljenje za kratki (eksperimentalni, dokumentarni) film bunt protiv hegemonije koja vlada regionom kada su privatne produkcijske kuće u pitanju i hermetični lobi autora koji se iznova ponavlja vukući „svoju svitu“?

To što sam do sad radio kratke filmove sigurno nije bila odluka i nikad nisam pravio razliku između kratkog ili dugog filma, osim oko minutaže. Mislim da je normalno kada autor počne kreativno da razmišlja o filmu, radi kratki metar. To je prvo iskustvo – prvi kadrovi, sekvence, minute. Barem je tako bilo u mom primeru. Činilo mi se da treba da pokušam da radim ono što u tom trenutku mogu i šta znam, a da se ne foliram. Pošto sam i selektor kratkih filmova za različite festivale, to je bila filmska forma koju sam najbolje poznavao, pa su se tako i priče koje sam radio našle u kratkoj formi.

Kratkometražni filmovi, nezavisno od (relativno) korektnog broja festivala posvećenih njima, ipak imaju određenu ciljnu grupu koja ih prati. Da li i pored internet platformi koje ste istakli kao veliku prednost i olakšavajuću okolnost savremenog doba zbog lakše promocije kratkih filmova, postoji još neki način koji Vi priželjkujete a koji bi „zarazio“ te proširio publiku?

Kratki film je format koji daje više mogućnosti autoru da radi tačno ono što želi i ne zavisi toliko od finansijera. Dakle, istina je da se teže kontroliše, ali je i veoma teško da na tome, kao komercijalnom produktu, zaradite. Platformi ima i klasičnih i novijih, ali na kraju,  mislim, da odlučuje sistem koji traži da se od produkta zaradi. Ali nezavisno od svega toga toga znam da ima kratkih filmova za svu publiku i da publika voli kratki film. Naravno, dobar film, ne loš. Mislim da je odgovor na to pitanje više pitanje našeg odnosa i odnosa ljudi koji drže te platforme, a ne sam broj različitih platformi (i novih koje ne postoje u sadašnjem trenutku).

U filmovima „Putevi“ i višestruko nagrađivanom „Fundamenti“ motiv je ljubav. Nemogućnost da se ljubav iživi zbog distance tih puteva koje treba preći do susreta, odnosno krah veze i prestanak ljubavi. Čini se, samo na prvi pogled, generičan izbor teme o kojoj malo šta može novo da se kaže. Onda Vaš film ruši početnu predrasudu otvarajući novu dimenziju, čitanje i doživljaj. Da li tajna u ograničenim sredstvima koja autore primorava da traže nešto više, dublje i posebnije?

To zavisi od autora do autora. Kod mene je, kao što sam već spomenuo, bilo najbitnije da radim nešto što mi je blisko, što razumem – da ne bi bilo folirancije jer to najviše mrzim na filmu. Kad pričaš nešto o čemu nemaš pojma, a na način kao da znaš sve o tome –  to je pretenciozno i odvratno. Verovatno mi je u temi ljubavi, budući da sam bio početnik u filmu i nisam ni studirao film, bilo najlakše naći tu istinu u samom sebi i kod ljudi koje dobro poznajem. A dubina je opet neka istina na kraju. Meni se nije činilo duboko već iskreno. Mislim da je i kod drugih autora to barem slično.

„Kuća je gde je kuća” je film kojim se domaćoj publici, iako joj niste „strani” budući da su „Fundamenti” prikazani i na FAF-u, predstavljate na ovogodišnjem FESTU. Kakva su Vam očekivanja?

Zapravo mi je poziv na FEST jako lepo iznenađenje budući da nisam ni znao da se u programu mogu naći kratki filmovi. Sa Beogradom imam jako lep odnos, vrlo mu se rado se vraćam. Više od pola ekipe filma dolazi iz Beograda. To je moja prva ekipa na igranom filmu i to, valjda, zapamtiš zauvek. Tako da mi najviše znači to da se opet vidimo na našoj projekciji  u, moglo bi se reći, domaćem gradu.

Budući da ste direktor Festivala kratkog filma i Društva za promociju kratkog filma da li smatrate da se crpi dovoljan potencijal kada je regionalna saradnja u pitanju? Činjenica je da filmski centri subvencionišu koprodukcije ali da li se one dovoljno ostvaruju samoinicijativno?

Mi smo u velikoj meri napravili festival FeKK kako bi se mladi ljudi iz regiona Jugoslavije opet povezali, kako bi radili zajedno filmove, putovali na festivale. Mislim da je koprudukcija između naših država dobra i bila bi još bolja ako bi bilo u nacionalnim budžetima predviđeno malo više novca za taj segment filmske produkcije. Posebno ako smo svesni činjenice da je u ovom delu sveta jako teško napraviti dugometražni film bez koprodukcije. Veći problem vidim kada su u pitanju koprodukcije kratkih filmova. Nažalost, konkursi za koprodukciju naših fondova nisu pisani (odvojeno) za kratki film i teško da kratki film parira  dugometražnom. To bi trebalo odvojiti i tada, mislim, imali bismo više saradnje mladih autora i ekipa koje zajedno rade film, odnosno stvaraju trajna prijateljstva. A da odgovorim o samoinicijativi. Mislim da onima koji rade srcem ne fali samoinicijative, iako se sve na kraju završi pitanjem – da li možemo proći sa budžetom. U mom primeru, „Kuća je gde je kuća“ je bila koprodukcija bez budžeta. Samo želje i predanosti ekipe koja dobro sarađuje na filmu i tekst.

Filmski autori iz Slovenije daleko više sarađuju sa kolegama iz Hrvatske dok je saradnja sa Srbijom relativno nezastupljena. Ko je kriv i ima li krivca?

Na to teško da mogu odgovoriti. Mislim da svi iz regiona rade dosta sa Hrvatima jer oni imaju veći budžet, a i eto, Zagreb je na pola puta. Mi smo radili koprodukciju Slovenija-Srbija, a pošto su dva glumca iz Hrvatske moglo bi se reći da se radi o SHS koprodukciji.

 

FOTO: Vladimir Đurić