NASLOV SERIJE: Grudi

SCENARIO: Vladislava Vojnović, Marija Perović

REŽIJA: Marija Perović

ULOGE: Nada Šargin, Dubravka Drakić, Marija Skaričić, Vojin Ćetković i Mira Banjac

EMITOVANJE PRVE EPIZODE: 9. mart 2019. godine

DRŽAVA: Srbija, Crna Gora

PRODUKCIJA: RTS i Ministarstvo zdravlja

 

Dvadesetogodišnjica mature kao povod za okupljanje druga i tri bliske prijateljice simbolično rasute po nekim od bivših jugoslovenskih republika u rodnom Nikšiću. Kampanja RTS i Ministarstva zdravlja „Rak je izlečiv” kao povod za namensku, edukativnu, igrano – dokumentarnu seriju „Grudi”, koju čine četiri epizode, rediteljke Marije Perović a po scenariju Vladislave Vojnović. Ova angažovana priča govori, kako i autorke same ističu, o običnim ženama i njihovim stvarnim problemima. Ko su one? Ana (najslabija u podeli, iako korektna Marija Skaričić) je biohemičarka i samohrana majka nezadovoljne, hirovite, lenje, drčne, pomalo iritantne i veoma samožive (čitati t i p i č n e filmske) tinejdžerke Laure sa kojom živi u Splitu. Ana je rastrzana između posla i samostalne brige o ćerki zbog fuzije dužnosti oba roditelja isključivo na nju, te kada sebi dijagnostikuje kancer dojke, on je već u poodmakloj fazi. Zorka (brilijantna Nada Šargin) je po profesiji supruga. Ona živi u luksuzno opremljenom stanu u centru Beograda sa svojim bogatim, ali sebičnim mužem (gle čuda, još jedan kliše)(Aleksandar Đurica) koji će novac pre utrošiti na auto novi, bolji od dobrog, kakav već ima, no pomoći supruzinoj najboljoj prijateljici. Jelena (sjajna Dubravka Drakić) je nastavnica koja je ostala da živi u Nikšiću gde se bavi humanitarnim radom i uključivanjem marginalizovanih grupa u svakodnevni život. Doduše ne sasvim uspešno budući da neki Nikšićani Rome još uvek nazivaju smrdljivim Ciganima i smatraju da žene treba ućutkivati a da je u tome najefikasniji baš šamar. Jelena mašta da postane pisac i prestane da životari u mestu gde za privatne tajne nema mesta baš koliko ni za ljudskost. Njen beg iz realnosti koja je guši, ali i sve što ona želi da bude jednog dana je Amerikanac, Filip (Predrag Bjelac) koji je u Crnu Goru pobegao od zagađenja a Jelena preti „da mu zagadi optimizam” našom regionalnom hroničnom i opravdanom rezignacijom. Jer kako i sama junakinja kaže: „Ameri u svom rečniku nemaju reč tragedija”, dok su „Ovde sve priče tužne!”. Ipak, ne čisti profesor filozofije dvorište polupismenom bogatunu koji novac sumnjivog porekla prebacuje u kesama na Kipar samo u Nikšiću, niti je samo tamo beskorisna žena ona koja se nije ostvarila u ulozi majke (apel za specijalno oporezivanje ove rečenične konstrukcije koju su patentirale neke od onih koje na skupocenim lokacijama poručuju sok od đusa) i to, razume se, muškog deteta kako bi se ispoštovao šablon, odnosno brošura koja se ženskom detetu dodeli uz lutku (jer nunanje, presvlačenje i hranjenje – tačnije, briga o svima sem o sebi je razlog zašto Bog stvori ženu i to od dela muškarca, razume se. Amin). Čitava bivša Juga je zatrovana mizoginijom. Šablon nalaže da se žena odmah po završetku školovanja mora udati, te čim pre i zatrudneti. U našim društvima žensko mora postupati po pravilima službe a ne po sopstvenoj volji. Svako odstupanje je problem o d n o s n o svako odstupanje je borba za slobodu! (da, danas 2019. godine jednako kao 1857. godine). Fenomenalne sagovornice iz dokumentarnog dela mini serije „Grudi”, koji je za svaku pohvalu, britkim humorom zasladile su problematični položaj žena u regionu. One, sa razlogom, osuđuju grupu „promena prezimena kao smisao života” žena i one koje dozvoljavaju sebi da budu u „dužem trpnom stanju kako konflikt ne bi eskalirao a partnerstvo dovedeno u pitanje” što bi malograđanskoj okolini dalo materijala za odmahivanje glavom u pauzama srkanja kafe ili snažnim treskanjem staklene flaše piva o sto (da bi seizmološki zavod izmerio stepen primitivne tipično balkanske muškosti) praćenog jednako neprimerenim zvukom. Sve u seriji „Grudi”, koja akcenat stavlja na žene, je znak i društvena sugestija te kritika, ali problem je što su rešenja isuviše banalana, prvoloptaška i generična. Jasna je namera autorki da ove tri antijunakinje, koje svojim slabostima prikupljaju simpatije publike, budu obične kako bi se sa njima lakše identifikovali ali ovako izvajane, čini se ne mnogo veštom rukom scenaristkinje Vladislave Vojnović, one nisu svakodnevne nego već viđene. Iz tog razloga epilog u četvrtoj epizodi ne doživljavamo kao kakvu umetničku katarzu ali se zaista zapitamo koliko je godina prošlo od poslednjeg obaveznog godišnjeg pregleda. Feministički pristup u seriji „Grudi” se može primetiti još od najavne špice gde su zanimanja članica ekipe potpisana u ženskom rodu. Tužno je što takva stvar, zbog svoje ekskluzivnosti, te joj kao presedanu posvećujemo pažnju, danas raduje umesto da bude pravilo. Pored Zorkinog supruga ostala tri muškarca u seriji „Grudi” su idealni, kako ih rediteljka Perović određuje. Oni razumeju svoje žene (bilo da su im one majke, prijateljice ili partnerke) i stoje iza njih pružajući im podršku. U debitantskoj ulozi tipičnog tinejdžera/sina Vida za čije mu tumačenje scenario nije ostavio mnogo prostora, sjajni Danilo Lončarević na šarmantan način nijansira i svojom igrom nadgrađuje ono što mu je autorka Vojnović zakinula. Fuki, sjajni Vojin Ćetković, živi sa babom (urnebesna Mira Banjac) i bavi se sitnijim „prljavim poslovima” za šefa u Nikšiću. Jelena je njegova devojka iz školskih dana, sa Anom ima aferu po njenom povratku iz Splita a u Zorku je nesrećno zaljubljen od malena. Ne, nije televise presenta već melodramski zaplet koji (možda) intrigantno zvuči ali samo u prethodnoj rečenici budući da realizacija u scenariju te transponovanje na ekran nema ni malo te pretpostavljene sočnosti. Njih četvoro funkcionišu kao velika srećna porodica i blisko se ponašaju, iako se u prvoj epizodi serije „Grudi”, pri uvođenju likova, stiče utisak kao da se godinama nisu videli, a možda ni čuli. Nemaštovita i pomalo diletantska rediteljska rešenja Marije Perović, posebno u scenama reminiscencija, čine da i pored zaista vrhunske glume serija „Grudi” ne zadovoljava umetničke kriterijume, iako je na planu podizanja svesti o kanceru dojke i  neophodnosti pregleda i samopregleda efekat postignut.

Bilo u Nikšiću, Splitu ili Beogradu mi žene živimo u društvu koje nas još od najranijeg doba, kroz bajke koje nam kao devojčicama puštaju uči da je žena ženi najveći neprijatelj i da je samo udaja za muškarca (šteta što smo u 21. veku u deficit sa prinčevima) može spasiti. U takvom, mačističkom sistemu, sramotno je mali postotak žena koje učestvuju u političkom životu jer se smatra prljavim – kao da pranje suđa to nije! Od žene se očekuje da po dolasku sa posla, gde je neretko smatraju manje kompetentnom, iako jednako (i više) kvalifikovana od muških kolega, te psihički, a često i fizički uznemiravaju, nabaci pregaču i pripremi ručak za decu koja po nebrojano koji put tog dana osvežavaju stranicu na Instagramu dok muževi veoma koncentrisano bistre iste vesti na nekoliko istih kanala. Svake godine 4600 žena oboli a čak 1600 umre od kancera dojke. One koje bolest dijagnostikuju pre tragičnog ishoda se smatraju feleričnim. Zašto, zaboga, nismo kao društvo prevazišli ona užasna pitanja rodbine novog partnera pri upoznavanju „Od čega ti je umrla baba?” ili „Boluje li ko od najgoreg?” kao da smo na stočnoj pijaci. Gde je u svemu tome ljubav, solidarnost, empatija i podrška. Ne posle na nekoj od daća na kojima se dalja rodbina prejeda masnih pita na groblju i setno evocira uspomene – s a d a!

Namenski projekat, dokumentarno – igrana, topla mini serija „Grudi”, iako sa dosta scenarističkih i rediteljskih mana i diskutabilnog umetničkog kvaliteta je neprocenjivo vredan i bitan projekat kakvih u budućnosti mora biti još.