Mlada scenaristkinja Nađa Petrović pasionirano voli filmove, a kao dva najdraža „domaća“ izdvojila je ostvarenja Olega Novkovića (scenario: Milena Marković) i Emira Kusturice (scenario: Abdulah Sidran). Saznajte zašto se opredelila baš za ovaj izbor…
Nađa Petrović za „Sutra ujutru“ kaže da pripada „nekoj drugoj generaciji“, a ga ipak oseća kao da govori o njenoj, o svakoj. Nađa objašnjava: „Čini mi se da mi je ovaj film pomogao da shvatim koje su to teme i okolnosti koje me najviše dotiču i koje mogu potpuno da me razore. Sutra ujutru govori o zarobljenosti u prošlosti, odnosima koji su bili toliko duboki i jaki da s jedne strane nikakav protok vremena ne može da ih naruši, a sa druge strane previše intenzivni za život koji likovima izmiče pred očima. Postavlja se pitanje uspeha, pravih odluka i mladosti. Uvek kada iznova gledam film, neverovatno mi je koliko su likovi pravi. I upravo je to ono što je bilo presudno da prvo njega pomenem, Sutra ujutru je potpuno iskren, svaka situacija, replika, postupak. Moram priznati da mi je teško da pišem o nečemu što me toliko uzbuđuje, prosto se plašim da ga ne uprapostim. Ali evo: poslednji kadar filma, koji uspeva da obuhvati potpuno kontradiktorne emocije u isto vreme i sve su prave, i baš ta mešavina sreće, očaja, strasti, besa je ono što će mi uvek biti urezano u sećanje i svaki put me naterati da se iznova naježim.“
„Sjećaš li se Dolly Bell?“ je, po mišljenju Nađe Petrović, jedna od najboljih i najpotresnijih drama o odrastanju koje je gledala. „Fascinantno mi je koliko je precizno sklopljena priča i to što uspeva da obuhvati najsnažnije momente u odrastanju jednog dečaka, ali ne samo kroz jedan aspekt njegovog života, već film podjednako uspeva da tretira pitanje ljubavi, seksualnosti, porodice, prijateljstva, školovanja. Svaki tok priče je pun autentičnih situacija koje su u svojoj suštini potresne, traumatične i krhke, ali Sjećaš li se Dolly Bell? je uspeo u tim situacijama da pokaže lepotu mladosti, a pritom da ih nadogradi jednom dozom kvaliltetnog humora koji prirodno proizilazi iz situacija sa kojima se srećemo u životu.“
„Zapravo, to su dva filma iz kojih redovno pevušim pesme ili citiram replike. Svaki put kad u razgovoru sa nekim kažem ’sutra ujutru’ počnem da pevam pesmu iz filma, nekad omašim tekst, ali svaki put otpevam. Sa pesmom Na morskome plavom žalu ista je stvar, ali ipak kad mi se nagomilaju obaveze češće mi se omakne Svakoga dana, u svakom pogledu, sve više napredujem – i nadam se da ta hipnoza stvarno radi.“
Đorđe Bajić