Emitovanje završne sezone serije „Igra prestola“ skrenulo je pažnju na mladog srpskog gliumca Ammara Mešića koji se pojavio u tom hit-ostvarenju. Ammara Mešića smo, stoga, pozvali da gostuje u ovoj rubrici našreg portala, a on se odlučio za film „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana. Obrazloženje upravo sledi.
-Moj odgovor na pitanje o omiljenom domaćem filmu neće biti ni malo originalan. Jer siguran sam da ima još mnogo ljudi koji bi odgovorili isto – Ko to tamo peva. Ozbiljno sam shvatio ovaj zadatak izbora omiljenog filma. Stavljao na drugi tas vage više sjajnih domaćih filmova. I uvek, baš svaki put, ta moja unutrašnja vaga pretezala je na stranu filma Ko to tamo peva. Pokušao sam onda i da shvatim zašto je to tako, zašto volim i zašto mnogi od nas vole ovaj film. I verujem da je reč o tome da su i Kovačević i Šijan uspeli da nepogrešivo oslikaju naš karakter. Odnosno, naše karaktere, i da svako od nas poznaje bar jednog čoveka koji je isti kao bar jedan od likova u filmu. U svakom sloju društva, svako od nas, prepoznaće u autobusu Krstić i sin nekog sličnog sebi ili bar nekoga iz svog susedstva. Karakteri se menjaju sporo, pa je i trajnost ovakvog utiska zagarantovana. Ne treba naravno zapostaviti ni značaj glumaca. Da niko od njih nikada pre i nikada posle ovog filma nije odigrao nijednu drugu ulogu, verujem da bi ovaj film bio dovoljan da budu upisani u večno pamćenje nacije, a sve to dodatno pojačava i trenutak u koji je smeštena radnja filma. Jer i ratovi su nam, kao i likovi iz filma, dobro poznati i svako od nas zapamtio je bar jedan rat. Nadam se, a sam sebi zvučim kao preveliki optimista, da ćemo imati još ovakvih filmova. Još Dušana Kovačevića, Šijana, Načića, još nekog Batu, Gagu, Nedu, Slavka, Miću, Berčeka, Boru i druge ljude velike poput ovih koji su stvorili film Ko to tamo peva. I nadam se da nećemo imati nove ratove kao inspiraciju. Puška je zakočena.
Zoran Janković