Novi film proslavljenog srpskog reditelja Gorana Markovića, „Delirijum tremens“, biće premijerno prikazan 28. februara 2019. godine u Kombank dvorani, i to u okviru takmičarskog programa ovogodišnjeg FEST-a. Priča prati poznatog glumca Dagija (glumi ga Tihomir Stanić), koji se iznenada razboli i u bolnici, uz pomoć psihodrame, kreće u potragu za sopstvenim identitetom. Pored Stanića, uloge tumače Gorica Popović, Anita Mančić, Dragan Petrović, Igor Đorđević, Bereda Rešit, Milica Zarić, Nada Šargin, Svetozar Cvetković, Miodrag Krstović i Maša Dakić. Reditelj/scenarista Goran Marković za portal Filmskog centra Srbije govori o svom novom ostvarenju, zlatnim danima FEST-a, Predragu Ejdusu…
Film „Delirijum tremens“ biće premijerno prikazan na ovogodišnjem FEST-u. Koliko je ovaj festival značajan za Vas kao reditelja?
Veoma značajan. Pratim ga od prvog dana. Od zlatnih vremena kada su gledaoci razbijali vrata bioskopa „Kozara“ da bi ušli na ponoćne projekcije filmova koje je izabrao Dušan Makavejev. I kada je nekoliko godina zaredom u loži Doma sindikata sedeo Kopola sa porodicom. I kada sam za istim stolom u „Metropolu“ sedeo sa De Nirom, a u diskoteci „Akvarius“ na Slaviji ugledao Džek Nikolsona. Bila su to slavna vremena, ali ne toliko zbog ljudi iz sveta filma koji su rado dolazili u Beograd, koliko zbog stvarno izuzetnog izbora filmova koji su nam u to vreme promenili pogled na svet. I to ne samo nama koji se bavimo filmom nego i ljudima koji su kasnije decenijama, svake godine čekali novu čaroliju koja će ih izbaviti od strašne svakodnevice. FEST je stvarno bio, ma kako to sada zvučalo otrcano, „uteha miliona“.
„Delirijum tremens“ za glavnog junaka ima glumca koji, sticajem okolnosti, a prvenstveno zbog neumerenog života, gubi granicu između života i glume. Odrasli ste u glumačkoj porodici i, naravno, radili sa glumcima, kako vi gledate na tu profesiju, na njene specifičnosti?
Dosta sam se bavio fenomenom glume. U pozorištu i na filmu. Na fakultetu sam jedno vreme predavao premet koji se zvao Rad sa glumcem. Moj celokupni život je vezan za glumce. Rođen sam u pozorištu, moji prijatelji su glumci. To je svet koji volim i, mislim, poznajem. U „Delirijumu“ sam pokušao da istražim odnos glume i bolesti. Nešto kao: gluma kao bolest, bolest kao gluma. To me je posebno privlačilo, dugo godina. U krajnjoj liniji, postoje ljudi koji su neizlečivi glumci. Makar ih to koštalo života.
Film je posvećen Predragu Ejdusu koji je isprva trebalo da igra glavnu ulogu – ulogu koju u filmu igra Tihomir Stanić. Da li je Ejdus bio i inspiracija za ovu priču koja se prvenstveno bavi kompleksnošću glume kao umetnosti?
Predrag Ejdus je bio oličenje onoga što je – glumac. On je žrtvovao svoju privatnu ličnost i predao je glumi na milost i nemilost. Nije se štedeo ni malo, preterivao je u svakom pogledu. Mogao je pretpostaviti šta ga na kraju čeka i nije se toga plašio. Znao je da je gluma ono što je za njega najvažnije i bio je sposoban da živi samoubilački predan svojoj strasti. Žao mi je što nije odigrao ovu ulogu. Umro je trećeg dana snimanja. Uteha je to što je Tika Stanić to odigrao stvarno maestralno, verovatno, kao i ja, sve vreme misleći na Predraga Ejdusa.
Još jedan važan element u priči je psihodrama. Kakvu dramsku i idejnu ulogu ima taj vid terapije u Vašem filmu?
U samom nazivu terapije je ključna reč – drama. Iako ovaj metoda nije umetnost, i ne može biti upotrebljena kao umetnički postupak, ipak se ona u mnogome referiše na umetnost glume. To je više od igre reči. Izneti na svetlost dana ono što je nesvesno, zajedničko je i psihoterapiji i glumi.
Već duže vreme uspešno sarađujete sa RTS-om. Koje su prednosti rada na televiziji i te saradnje?
Ovo je već drugi film koji radim u produkciji televizije. Tu sam pronašao grupu ljudi koji su veoma kreativni i spremni na avanturu. Ispostavilo se da su to saradnici koji često više „grizu“ od filmskih radnika, ad hok okupljenih oko nekog čisto filmskog projekta. Valjda im je stalo da nešto urade za „svoju dušu“. To je neobično, da zaposleni ljudi, za malu platu rade sa tolikim entuzijazmom, često preko četrnaest sati dnevno. Tako je bilo i mom prethodnom projektu za televiziju „Slepi putnik na brodu ludaka“. Neobično, stvarno!
Kristina Đuković i Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Maja Medić