Današnja gošća u ovom kutku našeg portala je Neda Gojković, mlada i sve uposlenija dramaturškinja, koja je našu molbu shvatila ambiciozno, na čemu smo joj iskreno i neizmerno zahvalni. Evo njenog odabira omiljenih domaćih filmova:
– Nije mi bilo lako da suzim izbor domaćih filmova koje volim i koji su ostavili trag na mene kao čoveka i autora koji još uvek raste i sazreva (i dugo će još), iako sam dugo (i previše dugo) promišljala, tako da ni ovaj konačni spisak nije kratak, ali mi je potvrdio još jednom da sam istovremeno idealista i fatalista, kao i filmovi koji su se na njemu našli. Ne znam da li to treba da me zabrine ili je dobro, ali filmovi na spisku svakako to jesu.
Verovatno omiljeni i, po mom mišljenju, možda i najbolji film u celokupnoj domaćoj kinematografiji je Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića, zato što je uspeo da se obračuna sa režimima, ratovima, njihovim posledicama na ljude, mlade isto koliko i stare, koji su iza njih ostali sa svojim promašenim snovima, ali i pokušajima da ipak ostvare neku svoju priču, da opstanu tu gde retko šta opstaje, sem onoga što ih je do promašaja i dovelo, i to istovremeno na brutalan i komičan način, pogađajući izuzetno tačan osećaj nelagode, koji nikako da prestanemo da živimo na ovim prostorima.
Već viđeno Gorana Markovića je film koji najviše volim zbog neverovatno dobro građene atmosfere dugog iščekivanja da se zlo konačno ispolji, a sve vreme je jasno da neminovno hoće. Čovek koji je od detinjstva bio izložen neprijatnim prizorima i emotivnim lomovima, a sam po sebi uznemiren, samo čeka okidač koji će ga dovesti do pomračenja svesti. Još kada se cela priča stavi u politički kontekst koji je dat u pozadini, paralelno sa glavnim tokom priče, Mihajlo postaje alegorija raspada bivše Jugoslavije.
Davitelj protiv davitelja Slobodana Šijana je film koji je uspeo najviše da me nasmeje pričom koja je zapravo duboko uznemirujuća. Beogradski davitelj je učinio da Beograd ispuni još taj jedan uslov (da ima svog serijskog ubicu) koji mu je nedostajao da bi mogao da se nazove metropolom i, evo ga, i dalje ponosno nosi istu titulu.
Petrijin venac Srđana Điđe Karanovića dao je domaćoj kinematografiji verovatno najistančaniji ženski lik, onaj kog iznova obaraju, a on se regeneriše, kao gušter, i nastavlja svoj život sa još većom nadom da će naći sreću. Petrija ne odustaje, ona opstaje. Petrija je žena koja je našla i ubrzo izgubila sreću. Petrija je žena koja u sebi sabira sudbine većine žena kod nas.
Zaseda Živojina Pavlovića je film kome se najčešće vraćam od svih domaćih filmova. Film koji me iznova podseća da držim sredinu, čak i kada donesem sud o jednoj ili drugoj strani. Film koji me podseća da ne postoji revolucija koja nije u jednom svom delu licemerna. Film koji nam je dao verovatno najtužniji lik domaće kinematografije. Ive Vrana je predstavnik svih naroda sa ovih prostora, koji ne prestaje da veruje u bolji život i zatvara oči na mnoge zločine („jer ja ubijam, da ubistava više ne bi bilo“), u nadi da će taj bolji život ipak nastupiti. Vranu je progutala revolucija za koju se borio i on je to shvatio tek neposredno pred smrt.
Antonijevo razbijeno ogledalo je kratki film Dušana Makavejeva. Njegov možda najintimniji i najnežniji film koji govori o suštini ljubavi, njenim iluzijama (možda čak može da se kaže i da izjednačava ljubav sa iluzijama). Meni jako drag film zato što ga vezujem za mesto na kom sam ga prvi put gledala, a to je AFC (Akademski filmski centar u Beogradu), na kom su se okupili mladi filmski stvaraoci i kritičari. Mesto koje treba da ima mnogo veći publicitet nego što trenutno ima, zato što je retko, ako ne i jedino mesto, koje svojim članovima daje potpunu slobodu za rad, uprkos odsustvu materijalnih sredstava.
Zoran Janković