Današnji gost u ovom kutku našeg portala je mladi Jovan Marković, pesnik i filmski kritičar, koji se svojski potrudio da vam/nam predoči svoje omiljene domaće filmove, pritom naglasivši da navedeni filmovi NISU poređani po kvalitetu. Idemo…

MOST (1969), Hajrudin Krvavac

Zaplet je jednostavan: grupa partizana treba da sruši most koji je Nemcima strateški veoma važan, ali za tu akciju potreban im je arhitekta koji je most osmislio, jer on jedini zna njegove slabe tačke. Problem je, međutim, u tome što je arhitekta ideološki neutralan i ne vidi smisao žrtvovanja svog dela. Ne samo zbog motiva mosta, već i zbog etičke dileme koju pokreće (da li umetničko delo, ma koliko veliko bilo, može biti vrednije od jedne realne pobede nad zlom, ma koliko ona bila sitna), priča deluje kao da ju je napisao Andrić, jedan od mojih omiljenih pisaca, i to je verovatno prvi razlog zbog čega me je film kupio. (Scenario je, zapravo, pored Predraga Golubovića, napisao jedan drugi odličan pisac, Đorđe Lebović.) Osim same priče, fascinira me svojom jednostavnošću i lakoćom režija Hajrudina Krvavca. Njegovi filmovi inače imaju tu meni jako bitnu crtu: spajanje žanra, intenzivnog ritma, sa dubokim idejama (od njegovih filmova izuzetno cenim i Valtera). Na sve ovo kao bonus kvalitete moram da pomenem i maestra Cicu Perovića u ulozi arhitekte i jednu od emotivno najsnažnijih scena koju sam video na filmu (kada gine najmlađi član ekipe partizana, Bambino).

PODZEMLJE (1995), Emir Kusturica

Kusturičina pozicija u okviru naše kinematografije je neupitna i smatram da ga ovakva jedna lista ne sme zaobići. On je jedan od najvećih autora sa naših prostora, o čemu, na kraju krajeva, govore same nagrade, kao i prepoznatljivost njegovog stila u evropskim i svetskim okvirima. Sve njegove filmove do Crne mačke obožavam i bilo mi je jako teško da se odlučim za jedan. Naročito volim srednju fazu opusa, mislim da Dom za vešanje, Arizona Dream i Podzemlje ulaze u sam vrh svetske kinematografije. Izabrao sam ipak Podzemlje zbog njegovih vanfilmskih kvaliteta. Ovaj film predstavlja sintezu Kusturičine poetike, ali i neku vrstu svođenja računa o jednoj državi, pa, donekle, i o njenoj kinematografiji. Sa svešću o svim osnovanim i neosnovanim napadima na ideološki aspekt ovog filma, ne mogu da mu se ne divim, pa čak i njegovim problematičnim stranama. Podzemlje na neki način prevazilazi okvire jednog filma, a i ona fraza da je film “veći od života”, za koju nisam nikada bio siguran da znam šta znači, nekako mi se intuitivno čini da se može primeniti upravo u ovom slučaju. Kusturica je, u saradnji sa Dušanom Kovačevićem, ispleo takvu mrežu značenja iz koje se ne možete iskobeljati, ali vam jelepo što ste u nju ulovljeni.

 LJUBAV (1972), Vlatko Gilić

Za razliku od Podzemlja, a slično Mostu, ovde je ponovo reč o primeru savršenstva jednostavnosti. Ovaj kratkometražni film, koji zamagljuje granice između dokumentarne i igrane forme, prikazuje  naizgled običan događaj i podiže ga na univerzalni nivo alegorije. Kamera prvo snima izgradnju mosta, da bi sa tog dalekog plana prešla na pojedinca: radnika kome je u posetu došla žena i donela mu ručak. Pratimo njegov silazak sa ogromne visine, zatim postavljanje improvizovane trpeze i sam čin obeda, koji tako prikazan poprima karakter neke svete tajne. Gilićev trik deluje poprilično prosto, a opet tako teško dostižno: kada bi ovaj film bio snimljen u potpuno igranoj formi, izgubio bi većinu svoje draži. Dakle, sama činjenica da je pred nama stvarni život daje filmu neslućen potencijal. Ista stvar je i sa drugim Gilićevim filmovima, koje ovom prilikom sve toplo preporučujem, naročito In continuo koji je, kao i Ljubav, istinsko remek-delo. Inače, čini mi se da je naš kratki film (igrani, dokumentarni i eksperimentalni) nepravedno zapostavljen, a tu kvaliteta ima na pretek: filmovi Živka Nikolića (na primer Prozor), Želimira Žilnika, Karpa Godine… Skoro sam otkrio i filmove koji su snimani u Kino-klubu Beograd (današnjem Akademskom filmskom centru) i zapanjio sam se kakva je to riznica odličnih filmova, za koje, nažalost, malo ljudi zna.

 TRI (1965), Aleksandar Petrović

Meni najdraži film jugoslovenskog modernizma (takozvanog “crnog talasa”). Sastavljen od tri priče preko kojih iscrtava put glavnog junaka od početka do kraja Drugog svetskog rata. Tri ne govori o velikim ofanzivama i akcijama, već prikazuje onu manje vidljivu stranu rata, kao što to radi i Antonije Isaković, na osnovu čijih priča je film nastao. Suptilnim i kratkim potezima, Saša Petrović uspeva da skicira istovremeno i intimu pojedinca i psihologiju mase. Struktura ovog filma mi se čini savršenom: u prvoj priči glavni junak je prisutan samo kao jedan posmatrač u gomili ljudi, potpuno je na margini, u drugoj priči sve vreme pratimo njegovo bežanje od Nemaca koji ga jure (u ovoj sekvenci je sažet ceo rat), da bi u poslednjoj priči ponovo bio na distanci i prisutan kao posmatrač, s tim što sada sve gledamo iz njegove perspektive i delimo njegove emocije. Tri je formalno-stilski besprekoran film, a efekat koji ostavlja podseća me na onaj citat iz Derviša i smrti po kome je “svaki čovek uvek na gubitku”.

 ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE (2009), Mladen Đorđević

Ovo je jedan od retkih filmova za koji sa sigurnošću mogu da kažem da je subverzivan, originalan, da “pomera granice”. Verovatno to i jeste razlog njegove nezasluženo slabe recepcije. Porno banda je značajna i kao primer kako loši finansijski uslovi čak mogu biti podsticajni za mlade autore da razmišljaju van okvira i bez kompromisa. Ipak od ovog filma je prošlo mnogo vremena, a nismo videli nešto slično njemu, pa tako sada više deluje kao eksces naše kinematografije od dvehiljadite naovamo, nego kao uzor. Porno banda je mogla (a možda za to ipak još nije kasno?) da postane rodonačelnik jednog novog srpskog talasa. Mislim da nije preterano ako kažem da Đorđević ovde donekle pomera granice i samog filmskog jezika. Tu možemo videti kako skladno funkcionišu naizgled udaljeni kodovi i postupci: spoj dokumentarističke, treš estetike sa veoma čvrstim, gotovo žanrovskim scenarijom; prisutan je tu i metafilmski sloj, kritika društva, road-movie, pa i antička tragedija.

 Zoran Janković