Dušan Dule Nedeljković, prozni pisac i novinar, nedavno je objavio šesti roman, „Odsev“ (u izdanju kuće Laguna), a mi smo tu činjenicu iskoristili da ga priupitamo da nam otkrije koju na temu omiljenog mu domaćeg filma. Njegov izbor je pao na Dragojevićev film Lepa sela lepo gore, a evo i pojašnjenja: „Moj iskreni odgovor na pitanje o omiljenom domaćem filmu je: ‘Uf!’ Pa, kako taj izbor da se napravi? Od Kad budem mrtav i beo, preko Valter brani Sarajevo, pa do Nacionalne klase, koje sam netremice gledao više puta, uključujući: Maratonce, Balkanskog špijuna, Tajvansku kanastu, Munje!, konačno sam se odlučio za film Lepa sela lepo gore reditelja Srđana Dragojevića.“
„Uprkos nesnosnom mantranju raznoraznih elita koje koketitraju sa kulturom, Srđan je u svom filmu uspeo da dokaže da je apsolutna neistina da: ‘metropola često ne kapira provinciju’ što je vrlo uvredljivo za sve nas koji uopšte nismo takvi, a često nam se to inputira. Vrlo smo svesni svega što se dešava, ali branili smo se negacijama realnosti, tako da su zli ljudi to podvodili pod elitizam. U rečenici: ‘Lepa sela lepo gore, a ružna ostaju ružna’, spakovan je apsolutno sveukupni udes liberalne misli koju je moja generacija pokušala da poseje na našem podneblju. Udavljeni političkom korektnošću, često smo davali nemušte izjave glede tragedije koja je zadesila zemlju u kojoj smo rođeni, i niko nikada nije imao hrabrosti da javno istupi i kaže da ga iskreno boli „ona stvar“ za ratove. Morali smo hteli-ne hteli da u njima učestvujemo. Lepa sela lepo gore ja doživljavam kao generacijski odgovor ljudima koji su nam se provukli ispod radara i urnisali živote. Bili smo neoprezni, prostodušni poput Dragojevićevih junaka. A onda se sve odjednom pretvorilo u zverinjak. Humor koji se provlači kroz film daje prejaku dozu kritike života koji ne želimo da nam se ikada više desi. Nećemo zaboraviti, treba da spominjemo, ali i da pokušamo da ne mislimo na to. Lepa sela lepo gore su dokument vremena. Žao mi je zbog toga.“
Zoran Janković