Mlada dramaturškinja Galina Maksimović lane je ponela nagradu „Josip Kulundžić“ koju dodeljuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu za izuzetan doprinos u oblasti pozorišta, filma, radija, televizije ili kritike. Osim toga, jedna je od autorki tekstova za predstave „Tramvaj zvani samoća“ (2017) i „…I ostali“ (2018). A, evo, za ovu nedelju nam je predstavila tri omiljena domaća filma.
Tilva Roš (Nikola Ležaić)
„Debitantski film Nikole Ležaića uspeo je svojom jednostavnošću i spontanošću da ipak postane možda najkompletniji film o odrastanju na našim prostorima poslednjih godina. Film me je najviše oduševio univerzalnim prenošenjem osećanja zaglavljenosti tokom odrastanja u provinciji, što je nešto čemu i sama težim u svojim radovima. Jedan od najistaknutijih kvaliteta Tilve Roš je i konvencionalni narativ koji prati osnovne kodove žanra, a opet ostaje slobodan i bogat sopstvenim upečatljivim elementima. Filmu ne manjka ni atraktivnosti, s obzirom da je odlično iskoristio filmičnost borskog okruženja.“
Život i smrt porno bande (Mladen Đorđević)
„S obzirom da nisam bila dovoljno zrela kada je film izašao, tek naknadno sam shvatila njegovu vrednost i hrabrost iza čitavog podviga. O ovom filmu često govorim u paketu sa Đorđevićevim odličnim dokumentarcem Made in Serbia, gde su u korenu takođe izuzetno škakljive teme i seksualni napon kao jedna vrsta goriva za narativ. Uopšte, korišćenje seksa kao metasredstva za davanje društvenog komentara ima strašnu težinu u oba ova filma. U Životu… je dragocen i nivo eksperimentisanja, i stvaralačkog i gledalačkog, ako uzmemo u obzir sa koliko nas tabua suočava i koje sve parametre nas podstiče da preispitujemo. Ovaj film će nesumnjivo u budućnosti biti jedan od ključnih delova naše novije filmske istorije.“
Najvažniji dečko na svetu (Tea Lukač)
„Film je imao premijeru na Beldocsu 2016. godine i možda nije savršen, ali je divan na mnogo nivoa. Prvo, Tea Lukač pristupa jednoj gorućoj temi, stardom fenomenu, vrlo složeno, pokušavajući da zabeleži i razume šta je to što mlade vuče ka fanatičnom obožavanju poznatih. i odgovor koji nam pruža je složen, varirajući od socioloških faktora do potrebe za pripadanjem. Zatim, ključno je što autorka fanovima Džastina Bibera kojima se bavi prilazi bez trunke podsmevanja ili, daleko bilo, osuđivanja. Sveukupno, film je na mene ostavio utisak jedne neopterećene, a opet angažovane priče, koja polazeći iz domaćih/regionalnih okvira kopa po srži jednog globalnog fenomena.“
Zoran Janković