Na FEST-u je prikazan film Ovi dani italijanskog reditelja Đuzepea Pičonija u kome jednu od važnih uloga tumači Mina Đukić, mlada srpska rediteljka ljubiteljima sedme umetnosti najpoznatija po svom dugometražnom debiju Neposlušni. Više o njenom prvom većem glumačkom zadatku saznajte u ovom intervjuu.
Koliko je uloga koju tumačiš u Ovim danima promenjena nakon što je odlučeno da će radnja iz Nemačke biti prebačena u Srbiju?
To ne znam tačno jer prethodnu verziju scenarija nisam čitala, ali po Đuzepeovoj priči, lik Mine nije postojao, to je bila nekakva poznanica čija je uloga bila znatno manja. Mislim da je Đuzepe, nakon što je upoznao Beograd, prilagodio scenario i neke nijanse adaptirao sopstvenom doživljaju duha naše prestonice.
Mina u filmu je „okupatorka bioskopa Zvezda“, pa bi se na prvi pogled reklo da je uloga autobiografska. Na drugi pogled, nije baš tako. Zar ne?
Da, nije autobiografska. Više bih rekla da je to jedan kolaž zanimljivih privida koje je Đuzepe imao o meni, nakon što me upoznao i koje je prilagodio već postojećoj fikciji svog scenarija. Meni lično, to se više dojmilo kao neka stilska vežba različitih utisaka o sebi i mogućih verzija sebe u nekom datom kontekstu, ali svakako ne autobiografska uloga.
Kako je protekla saradnja sa Martom Gastini, tvojom partnerkom u filmu? Odnos tvoje Mine i njene Katerine prilično je ambivalentan…
Đuzepeov rediteljski pristup podrazumevao je da ja što manje stvari znam o drugim glumicama i njegovoj metodi rada. On voli da hvata spontanost momenta i to se nekad graniči sa bacanjem u vatru neizvesnog što nije uvek prijatno ali za ishod skoro uvek ima svežinu i autentičnost. Brzo sam razumela da je to njegov pristup i prepustila se takvom vođenju. Saradnja s Martom je bila odlična, jako profesionalna a istovremeno delikatna i s puno osećaja za detalj. Tokom rada mi je delovalo da je Marta glumica sa velikim iskustvom i tek posle snimanja sam se obratila Guglu i shvatila da sam bila partnerka glumici koja iza sebe ima 17 projekata i koja je igrala i u Holivudu. Retroaktivno sam uvidela da je Đuzepeov pristup bio vrlo smeo i tačan i ne bih volela da sam stigla da se unapred informišem o svojim partnerkama, verovatno bi me to inhibiralo.
Da li bi se ponovo vratla glumi ako se za to ukaže prilika?
Bih, ovo iskustvo mi je bilo značajno da bolje sagledam i glumce i svoju profesiju. Sada znam koji postupci mogu da frustriraju glumce i koliko im je pažnje i posvećenosti potrebno da bi se osećali dobro. Istovremeno, uspela sam nešto i da naučim iz svog glumačkog neiskustva i shvatim u kojoj meri je i neiskustvo mogući začin autentičnosti.
Na Martovskom feztivalu prikazan je i nagrađen kratki igrani film Kamen u ruci koji si producirala. Predstavi nam ovaj projekat.
Kamen u ruci je kratki film čiji je pokretač Stefan Đorđević, sada mladi direktor fotografije a nekad junak mog producentskog prvenca, filma Tilva Roš. Bila mi je čast i zadovoljstvo da prihvatim da mu pomognem oko realizacije njegove vizije. Film je režirao Stefan Ivančić, a snimao i scenario pisao Stefan Đorđević. Rezultat je jedan jako delikatan i uzbudljiv film koji je, kao i Tilva Roš, sniman u Boru ali nudi jednu novu i drugačiju vizuru i glas je druge generacije.
Kako teku pripreme za tvoju drugu celovečernju režiju? Ima li nekih ideja i da li si počela nešto konkretno da radiš u tom smeru?
Konačno iz buke uma i ključanja različitih mogućih priča izdvojila jedna koja me trenutno najviše dira i počela sam da pišem scenario. Scenario je triptih o odrastanju, o užasima i uzbuđenjima ranog detinjstva u raspadajućoj zemlji u periodu od 1989-1991.. Glavna junakinja je devojčica koja želi da zadrži titulu prvaka takmičenja za decu pevače, ali se smotra, njen muzički ukus, kao i zemlja polako menjaju.
Razgovarao: Đorđe Bajić