Nakon svečane beogradske premijere u Sava centru krajem prošlog meseca, film Povratak krenuo je na festivalsku turneju. Tako je upravo ovih dana film prikazan na festival u Sofiji, a ubrzo sleduje i niz prikazivanja u Srbiji, ali i šire. Scenarista i reditelj ovog ostvarenja, Predrag Jakšić, izašao nam je u susret, kako bismo vam kroz ovaj razgovor podrobnije predstavili Povratak.
Da krenemo od osnove, predstavite nam Povratak u faktografskom i idejnom smislu?
Film je rađen u produkciji Arte tima Miodraga Jakšića, koji je bio producent i izvršni producent filma. Direktor fotografije je Boris Šebez, a Povratak nam je treći zajednički realizovani projekat. Kompozitor je Saša Milošević Mare, montažerka je Ana Sremac, snimatelj i dizajner zvuka Bojan Palikuća. Glumačku ekipu predvodi Lazar Rokvud, srpski glumac koji gotovo pet decenija živi i snima filmove u Americi i Kanadi. Glavnu žensku ulogu igra Dubravka Mijatović, kojoj je ovo povratak na filma nakon 2003. godine, a tu su i Nik Mankuso, Majkl Pare, Džon Sevidž, Milorad Mandić Manda, Vesna Stanojević, Bora Đorđević i drugi. Povratak se bavi pitanjem identiteta čoveka koji se nakon četrdeset godina vraća u svoju otadžbinu, bežeći od problema od kojih se ne može pobeći. Koliko su ti problemi oličeni u Amerikancima koji mu u Srbiji pokucaju na vrata ne bi li ga vratili nazad preko okeana, toliko su to i još više oni problemi duboko skriveni pod krevetom bez obzira gde se na njemu ležalo. Radi se o filmu snažnog autorskog izraza, drami sa elementima trilera i određenom strukturom karakterističnom za vestern filmove. Dosta drugačiji film od filmova kakvi se zadnjih godina snimaju u Srbiji. Snimali smo ga pretežno u selu Bezdan i u okolini Sombora. Određene scene su snimane i u Osijeku.
Šta u pogledu motiva i tema čini sam temelj ovog filma? Da li u smislu amerikane i zaista nema povratka kući?
Pitanje motiva povratka kući jeste jedno od najznačajnijih, ne samo filmskih, već umetničkih pitanja uopšte. Njegova kompleksnost omogućila mi je veliku, pre svega, scenarističku slobodu u kreiranju novog pristupa ovom problemu, a koji sam kasnije nadogradio tokom same realizacije filma. Povratak kući je povratak sopstvenim odlukama, izborima, preispitivanje sopstvene uloge i učešća u svim onim stvarima koje stoje iza zavese, u senci, u jednom globalnom svetu punom mržnje i kukavičluka u kome je pitanje lične odgovornosti tabu tema, a pitanje opstanka jedino bitno, ma koliko ono u suštini bilo besmisleno, nevažno. U tom je kontekstu Povratak istinski bitan film, za razliku od lažno angažovanih filmova koji sve probleme, bez obzira koliko oni važni, posmatraju jednostrano, najčešće ideološki i kao narudžbinu.
Budući da ste po vokaciji dramaturg, kako vam je prijala filmska režija i šta ste naučili o suštini tog poziva radeći i rediteljski deo posla u slučaju Povratka?
Režijom sam se bavio i ranije. Režirao sam nekoliko kratkih filmova, pre svih dvadeset i šestominutni film iz 2013. godine, Pesnik, na koji sam veoma ponosan jer, koliko mi je poznato, predstavlja veliki žanrovski novitet na našim prostorima, a i šire. Bio sam, uz to, 2014. godine i asistent reditelja na dugometražnom dokumentarcu D.N.A. Inače, režija mi svakako nije strana, jer je FDU škola koja drži do toga da osposobi autora za potpuno pravljenje filmova, zato u Srbiji reditelji uglavnom sami i pišu scenarija, glumci režiraju i pišu, a scenaristi i režiraju. No, Povratak, kao moj dosada najveći projekat, doneo mi je značajno iskustvo u rediteljskom radu, pojedine stvari su mi sada postale rutina, a Povratak mi je bio veliki podsticaj da se sa još više elana bacim na novi film koji spremam.
Lazar Rokvud je većini srpskih filmofila nepoznanica, pojasnite nam, otkud on u Povratku i kako je izgledao rad sa njim, budući da mu srpski film nije primaran?
Lazara Rokvuda lično poznajem nekoliko godina, a sa filma i mnogo duže. Naše prijateljstvo je postalo vrlo čvrsto. Imao sam želju da ga uključim u neki svoj projekat, on je imao želju da nakon stotinu filmova koje je snimio u inostranstvu snimi i jedan film u Srbiji i na srpskom. Radi se o jednom vrlo specifičnom, veoma talentovanom i nadasve iskrenom glumac, čije su glumačke emocije vidljive u svakom kadru. Ekspresivno lice, precizna gluma, u kontekstu Povratka, istovremeno i most između američkog i srpskog glumačkog izraza. Rokvud je, inače, i pored velikog broja snimljenih filmova i rada sa poznatim rediteljima i kolegama glumcima, i vrlo školovan glumac. Završio je svojevremeno najprestižniju američku glumačku školu, školu Lija Strazberga, tako da je rad sa njim bio veliko zadovoljstvo i privilegija.
Kako ste došli do ostatka te severnoameričke glumačke podele (Sevidž, Pare i Mankuso) i šta je Povratak, i kao priča i kao film u celini, dobio njihovim angažmanom i njihovim glumačkim doprinosom?
Scenario je zahtevao određeni broj američkih glumaca, pa sam želeo da pronađem glumce koji bi najviše odgovarali mojim zamislima. Rokvud mi je dosta pomogao u tom pronalaženju. On je imao neke svoje kontakte, ja sam imao svoje želje, i došli smo do određene liste glumaca, od kojih sam izabrao one koja sam smatrao najboljim za date uloge. Nakon uspostavljenih kontakata i pročitanog scenarija svi su pristali da igraju, tako da nisam morao da posežem za alternativama. Gledaoci će to videti, ideja je, između ostalog, bila da ovim glumcima, u okviru njihovih likova, dam i elemente kakve nisu ili su vrlo retko imali priliku da glume u svojim bogatim glumačkim karijerama, koje su nam svima dobro poznate, što je možda najjasnije u ulozi koju igra Džon Sevidž, a koji je pristao da u ovom filmu odigra nešto što nije igrao nikada do sada. Inače, sva trojica su odigrala veoma motivisano i inspirisano. Veoma im je značio dolazak u Srbiju i drugačije iskustvo. Meni je strahovito mnogo značilo njihovo ogromno iskustvo i pomoć koju su mi pružila tokom snimanja. Ja sam, inače, neko ko jako poštuje glumce i volim da im dajem određenu slobodu, jer, uz pravi odnos reditelj-glumac, takva sloboda nikada ne bude zloupotrebljena, već ide u pravcu stvaranja boljeg filma. Uspeli smo, a što je bila i zamisao, da stvorimo određeni začudni momenat u kombinaciji srpskog i američkog stila glume. To je doprinelo da dodatno naglasimo određene tačke narativa, i time doprinesemo da pitanje „povratka“ ne bude geografsko ili melodramsko pitanje, već pre svega egzistencijalno i filosofsko pitanje.
Koji su dalji planovi sa ovim filmom nakon svečane premijere u Beogradu?
Nekoliko filmskih festivala je u planu. Prvi je aktuelni Međunarodni filmski festival u Sofiji, početkom marta, na kome je glumac Džon Sevidž dobio specijalnu nagradu, a biće prikazana i tri njegova filma, Kosa Miloša Formana, Ćiminov Lovac na jelene i naš film Povratak. Povratak je, razume se, u glavnoj selekciji festivala. Takođe, film će, posle premijere, ići u bioskopsku distribuciju, a obići ćemo i najznačajnije centre sa srpskom dijasporom, od kojih smo već tokom rada na filmu osetili snažne vibracije i želju da ih posetimo kada film bude gotov. Osim toga, u Povratku igra nekoliko srpskih glumaca iz dijaspore, osim Lazara Rokvuda, to su i Vesna Stanojević, Raša Bukvić, Marko Adžić, Bora Đorđević, a i moj prvi asistent na filmu Milan Andrijašević takođe radi u dijaspori. Plan je i to da kroz što veći broj projekcija pokažemo da, koliko god da to bilo teško i koliko god da su određeni krugovi zatvoreni, i u Srbiji jeste moguće snimiti nezavisni film, van nametnutih trendova i diktata „očekivanja” u ključu stereotipa o „nama” i „našim” temama, tj. nama namenjenim temama kao nekom večito malom drugom. Nadamo se da ćemo našim filmom ohrabriti srpske autore da se odupru ciljno nametnutoj apatiji i krenu da prave nezavisne, slobodne filmove.
Razgovarao: Zoran Janković