Bojanu Novaković smo dosad imali prilike da gledamo u više holivudskih i australijskih filmova i televizijskih serija, ali i u par srpskih filmova (Optimisti i Šišanje). Međutim, osim što trenutno priprema sitkom za mrežu CBS, koji piše, a u kom će i glumiti, ova glumica našeg porekla i očito jakih srpskih korena, uveliko radi i na svojoj prvoj filmskoj režiji. U pitanju je dugometražno dokumentarno ostvarenje naslovljeno Zabranjena tetka, čiji nastanak je podržao Filmski centar Srbije. Znatno više možete saznati iz ovog razgovora sa Bojanom Novaković. A tu je i par dobrodošlih bonusa.
U kom trenutku ste u sebi prepoznali apetite i za filmskom režijom?
U trenutku kada sam shvatila da se neprekidno žalim na reditelje kako nemaju pojma šta rade na setu. Mislim da to ne govori toliko o kvalitetu reditelja sa kojima sam radila, već više o činjenici da mom temperamentu više odgovara da baš ja budem ta koja upravlja stvarima na način na koji doživljavam da bi to trebalo uraditi. Zašto onda ne bih sebi dala oduška i napravila vlastiti film i videla kako ću se pokazati na delu?
Kako je došlo do odabira baš dokumentarnog filma za rediteljski debi?
Moja ideja je bila da napravi kratak, desetominutni portret svoje tetke, da je pratim okolo, da intervjuišem neke ljude iz njenog života i napravim jednu slatku priču! Međutim, kad sam stigla u Srbiju, moje prisustvo je dovelo do neočekivanog ishoda. Tokom snimanja razgovora sa njom i ostalim članovima moje porodice otkrila sam lične i porodične tajne koje su bile pokopane decenijama unazad. Otkriće tih tajni o odnosu između moje tetke i njene kćerke i njene majke izmenilo je zauvek pravac njihovih međusobnih odnosa. A to onda ne samo da je rezultiralo mojim preispitivanjem vlastitog doživljaja tetke Gordane, već je uticalo i na promenu mog stava o čitavoj porodici. Stoga, ono što je počelo kao kratak portret moje tetke izrodilo se u dugometražni dokumentarac o mom odnosu sa čitavom mojom porodicom i mojim odnosom sa svima njima.
Zašto baš ova tema?
Ima tu mnogo tema. Ako ste mislili kako to da sam se odlučila baš za Gordanu, kada se osvrnem, oduvek sam osećala izvesnu jaku bliskost prema njoj; ona je bila žrtveno jagnje mentalno nestabilne porodice i volela sam je kad sam bila dete. A sada sam odrasla osoba i osećam mogućnost da činim šta god poželim, a poželela sam da je (bolje) upoznam. Ali ako, pak, mislite, kako sam se odlučila baš za teme porodice, zavisnosti, ljubavi, romanse, tajni i laži, sapunskih opera, to je došlo na prirodan način, kao posledica vremena koje sam provela sa svojom porodicom u Užicu i onoga što sam opazila i doživela kao suštinske elemente u njihovim životima i njihovom pristupu samom životu.
Kakav dokumentarni rad možemo da očekujemo od Zabranjene tetke – novinarski , tematski ili impresionistički i introspektivan film?
Pa, to će već ljudi poput vas sami morati da definišu. To definitivno NIJE novinarska perspektiva. Ovo je veoma lična priča. Film će iskoristiti elemente sapunice kao strukturu za narativ koji je u isti mah i zabavan i ozbiljan, i koji će takođe na planu tona filma odražavati Gordaninu i moju ličnost.
Sa kime ste od saradnika radili na ovom ostvarenju i šta se pokazalo kao najveća prepreka?
Dragan von Petrović je montažer, a Milan Stojanović je producent. Što se prepreka tiče… To je zanimljivo pitanje i na njega ću sa zadovoljstvom detaljno odgovoriti! Najveći izazovi su svakako bili tehničke sorte. Krenula sam sa idejom da napravim kratak film i imala sam vreme i budžet da to i uradim. Usled prirode stvari koje su se zbile, nisam ni imala drugi izbor nego da ovo pretvorim u dugometražni film, ali za to nismo imali niti vremena niti sredstava. Morali smo da radimo unazad, da prođemo kroz materijal, da idući u rikverc preobratimo narativ i da gotovo napišemo scenario zasnovan na onome što imamo, kao i da vidimo šta još treba da snimimo… Sada sam ja lik u filmu, moraćemo da stvorimo voice-over i pomenutu strukturu sapunice. I dalje se bavimo navigacijom kroz sve to i Dragan je bio ključna osoba kada je bilo potrebno pomoći mi da razumem šta od snimljenog materijala možemo a šta nećemo moći da iskoristimo, i kako da prepravimo narativ koristeći ono što već imamo a kako bismo priču obogatili što je to više moguće.
Koliko uspevate da pratite savremeni srpski film, imate li i neke favorite?
Iskreno govoreći, već neko vreme mi se ne dopada dosta toga. Mislim da filmski autori u Srbiji pokušavaju da naprave filmove za koje misle da će naići na dopadanje u SAD, umesto da pronađe sopstvene glasove. A ironija je to što američko tržište obožava autentičnost. Mislim da ljude uče da „Holivud voli novac“ i onda pomisle da novac će novac doći ako iskopiraju ono što je uradila poslednja osoba koja je zaradila novac, ali zapravo, autentičnost se prodalje bolje od bilo čega drugog. Stoga, baš imam sreće što radim sa nekima od omiljenih mi filmaša/kreativaca u Srbiji. Volela sam Varvare, koje je režirao Ivan Ikić i koje je producirao Milan (Stojanović), a koje je montirao Dragan (von Petrović). Ovaj film je bio jedan od razloga što sam i poželela da radim sa njima dvojicom. Taj film je originalan i jednostavan. I veliki sam ljubitelj Dragana, mog montažera, i njegovog filma Dragan Vende, a takođe volim i Maju Miloš i njen Klip.
Gledali smo Vas u Optimistima i Šišanju, te hoćemo li vas možda uskoro videti u još nekom srpskom filmu?
Zaista se nadam da će se nešto tako i dogoditi.
Pozvali smo i Dragana von Petrovića, pominjanog montažera Zabranjene tetke da nam pojasni bit nastanka ovog filma i saradnje sa Bojanom Novaković. On nam je ispričao sledeće: „Višegodišnji rad i velike pauze nisu neobične za montažu jednog dokumentarnog filma, a u pauzi koju smo napravili u radu na ovom filmu sam doživeo i najbolje iskustvo koje montažer dokumentarnih filmova uvek može da doživi – da, posle dugog perioda u kojem sam je gledao samo kroz materijal, lično upoznam glavnu junakinju filma. Govorim o procesu u kojem u toku rada do detalja saznaš sve o jednoj osobi, naučiš njenu gestikulaciju i ritam treptanja, čuješ najintimnije detalje iz njenog života, da bi, tek na kraju, i lično upoznao tu osobu. S obzirom na to kakvu ličnu priču i kakvu harizmu ima Gordana, za mene je taj osećaj bio kao da sam upoznao Gretu Garbo, a svaki razgovor sa njom je delovao kao dijaloška scena iz filma Ninočka – brzo, energično, zabavno.“
A Milan Stojanović, sa producentske tačke gledišta, rekao nam je ovo: „Čini se da je jedna od najjačih karakteristika naroda sa ovih prostora manir da se većina misli i osećanja, pa i najveća bol, zadrže u sebi. Film Zabranjena tetka je značajan i specifičan, pre svega, zbog potresne priče o porodičnom nasleđu koja se na duhovit način plete kroz živopisni lik Gordane i podstiče na otvaranje i progovaranje o traumama i potisnutim osećanjima. Poput Sare Poli u njenom filmu Priče koje pričamo (Stories We Tell, 2012), Bojana Novaković grubu istinu o prošlosti i trezne trenutke iz sadašnjosti stavlja u jedinstven okvir dramaturške i estetske stilizacije, te tako gradi filmsko delo sa jakim autorskim pečatom. Smatram da je značajno i to da će filmom Zabranjena tetka jedna izuzetno talentovana umetnica iskoračiti na domaću i svetsku scenu u novoj, rediteljskoj ulozi i da ćemo tako dobiti filmskog autora kojim ćemo se ponositi u godinama koje dolaze.“
Razgovarao: Zoran Janković