Dok sa nestrpljenjem čekamo prvu promociju monografije „Neda Arnerić: Čarobna melanholija“ koja će se održati 7. marta 2022. u novoj zgradi Jugoslovenske kinoteke, o našoj slavnoj glumici i novoj knjizi u izdanju FCS-a razgovaramo sa dokumentaristkinjom i publicistkinjom Anitom Panić, autorkom monografija o Petru Kralju („Kralj“, Službeni glasnik, 2013) i Mileni Dravić („Ključ snova“, Filmski centar Srbije i Književni glasnik, 2018).
Jasno mi je zašto su baš stvaralaštvo i život Nede Arnerić odabrani da budu fokus tvoje nove knjige, ali bih voleo da to podeliš i sa našim čitaocima od kojih neki, možda, nisu do tančina upoznati sa opusom i značajem ova naše istaknute glumice, čime je Neda Arnerić sve to obogatila naš film i našu kulturu….
Nakon objavljivanja monografija „Kralj“ i „Milena Dravić ili ključ snova’’ stekla sam veliko iskustvo u radu na ovoj formi biografskih knjiga, te je bilo sasvim normalno da moja naredna monografija bude o nekome ko je svojim stvaralaštvom obeležio srpsku filmsku umetnost. Kako sam Nedu Arnerić poznavala od ranije i bila dobro upoznata sa njenim bogatim opusom u domaćoj, ali i svetskoj kinematografiji, veoma lako sam se odlučila da ona bude ličnost, kojoj ću posvetiti novu monografiju. Neda Arnerić u karijeri dugoj skoro pola veka, odigrala je uloge u četrdest pozorišnih predstava i preko stotinu filmova. Prvu ulogu dobila je sa samo trinaest godina, u filmu „San“ Puriše Đorđevića. Samouvereno je vladala kadrom, a kamera ju je naprosto obožavala, da bi već sa petnaest godina, u tinejdžerskom hitu „Višnja na Tašmajdanu“, postala prava domaća zvezda. Filmski svet predstavio nam je u punom sjaju Nedu Arnerić, čudo od deteta, Širli Templ jedne velike socijalističke zemlje. Njen glumački talenat i harizmu na velikom platnu uočili su u ranoj mladosti i stranci, te je brzo usledila i međunarodna karijera i prilika da glumi zajedno sa filmskim zvezdama kao što su Moris Rone, Marija Šel, Silva Košćina, Đankarlo Đanini, Ričard Raundtri,Vitorio Gasman… Govorila je četiri strana jezika i otvorila su joj se vrata svetske kinematografije. Nije se mogla izbeći činjenica da su je smatrali i seks-simbolom i jednom od najlepših glumica sa ovih naših prostora, ali ona je donela odluku da joj ne treba veliki novac i svetska slava, već se opredelila da ostane u svojoj zemlji. Želela je karakterne uloge, kako bi na pravi način pokazala svoj talenat. I uspela je u tome. Srebrna arena i Zlatna arena u Puli i Nagrada za životno delo „Pavle Vuisić“ bile su dokaz njene glumačke posvećenosti .
Ideja o mnogografiji se rodila dok je Neda Arnerić još uvek bila sa nama. Pričale ste o toj zamisli, pa me zanima kako je taj razgovor protekao. Znamo kakva je Neda Arnerić bila kao glumica, ali kakva je bila kao čovek?
Nedu Arnerić sam upoznala početkom devedesetih godina, kada sam dolazila u Simunu ulicu i uživala u izložbama koje je, kao diplomirani istoričar umetnosti, priređivala u svojoj Galeriji „Atrium“. Tokom petnaest godina vođenja galerije priredila je mnoštvo sjajnih izložbi vrhunskih slikara. Kasnije smo se povremeno sretale u bioskopskim salama, gde je dolazila sa prijateljima da pogleda dobar film… Kada je 2018. godine u zgradi Jugoslovenske kinoteke održana promocija moje monografije o Mileni Dravić, došla je i Neda. Sedela je u prvom redu, pored Milenine porodice i primetila sam koliko je bila uzbuđena dok je gledala inserte iz mnogobrojnih Mileninih filmova, jer je u mnogima od njih i sama igrala. To veče je od izdavača dobila knjigu na poklon i primetila sam na koktelu kako ju je nežno prigrlila, jer znam koliko je volela i poštovala svoju stariju koleginicu. Nakon pet dana pozvala me je i uzbuđenim glasom saopštila da je pročitala knjigu. Bila sam u neverici, jer je ta monografija imala 350 strana. Ali, poznajući Nedu, nisam sumnjala da je zaista bilo tako. Pamtim da mi je tada rekla, da su retke glumačke knjige i da je ta o Mileni sjajna. Onda je nazvala i Filmski centar Srbije da i njima kaže isto. Bio je to za mene veliki kompliment, jer je dolazio od glumice koja je obeležila jugoslovensku kinematografiju… Kada sam naredne godine bila gost u njenom domu i u neobaveznom razgovoru, uz kafu, saopštila da je sledeća monografija o njoj, zastala je, pogledala me onim njenim nežnim a prodornim pogledom i upitala „Misliš li da ja zaslužujem tako lepu monografiju, kao što je tvoja o Mileni?“. Bila sam šokirana njenim pitanjem, jer je dolazilo od glumice koja je bila filmska ikona u vreme kada smo bili jedna velika zemlja. I onda sam shvatila da je to u stvari deo njenog karaktera. Bila je skromna i sumnjala u svoj talenat uprkos velikoj slavi. I, nažalost, nije dočekala da vidi ovu monografiju, ali se iskreno nadam, da sam uradila nešto što je dostojno njene biografije.
Kako je monografija dobila svoj naslov?
Ova monografija na 270 strana dočarava život i delo velike filmske zvezde, Nede Arnerić. Njene uloge čine hronologiju jugoslovenskog filma, jer Neda Arnerić je poslednja glumačka heroina koja je uz Milenu Dravić, Dragana Nikolića, Batu Živojinovića i Ljubišu Samardžića, bila najveći simbol filmskog platna nekadašnje države. Da odaberem naslov, uvek je veliki izazov i dilema, ali mi je u tome mnogo pomogao reditelj Miloš Radivojević, kada je svom sjajnom tekstu dao naziv „Čarobna melanholija“. To mi se veoma dopalo, jer opisuje Nedin karaker, te sam tako sa velikom radošću odlučila da to ujedno bude i naslov monografije. Evo njegovih reči: „Neda Arnerić bila je zvezda i na evropskom filmskom nebu, a velika zvezda na jugoslovenskom i srpskom filmskom nebu. Moramo imati u vidu da je ona zasijala još u ranom detinjstvu i da je za glumice i glumce i sa najvećim darom i posvećenošću, teško isijavati više od pola veka. Kod Nede su ljubav i prijateljstva bili na višoj ceni od njene filmske slave, i ona je tu cenu hrabro plaćala. Ta čarobna melanholija koju je kroz filmove nosila na svom prelepom licu i telu, manje je bila rezultat ambicije i glumačke tehnike, a više stvarnih i dubokih emocija. Mali broj vrhunskih glumica i glumaca u vlastitim karijerama i životima isijava tako dugo, a još manji broj njih se gasi po želji vlastitog srca.“ Tako je u monografiji o Nedi govorio reditelj Miloš Radivojević, sa kojim je sađivala u filmu „Kvar“ i tim je rečima veoma lepo opisao njen karakter.
Kako je došlo od odluke da knjiga bude podeljena na osam poglavlja i šta ona donose?
Kada neko već kao tinejdžer započne pararlelno da glumi na filmu, televiziji i u pozorištu (Neda je sa četrnaest godina ostvarila svoju prvu ulogu na filmu, a sa petnaest zaigrala u pozorištu „Boško Buha“), onda svakako dramaturgija ovakve monografije mora da obuvata sva polja njenog bogatog umetničkog delovanja. Uz to, tu je i njeno dugogodišnje bavljenje likovnom umetnošću. U poglavlju o filmskom stvaralaštvu Nede Arnerić svoje impresije izneli su: Lordan Zafranović, Rade Šerbedžija, Milan Jelić, Goran Marković, Branko Cvejić, Meto Jovanovski, Kole Angelovski, Dejan Karaklajić, Miloš Radivojević i Miodrag Brik Krivokapić. U pozorišnom segmentu ove monografije, o Nedinom talentu, strasti prema pozorištu, ali i o njoj kao karakternoj osobi koja je volela ljude, pisali su Svetozar Cvetković, Feđa Stojanović, Katarina Vražalić, Ksenija Krnajski, Aleksandar Alač, Dušan Kovačević, Lazar Ristovski, Rahim Burhan, Erol Kadić, Radmila Vojvodić, Irina Dobnik, Elizabeta Đorevska… kao i dve glumice iz Hrvatske: Senka Bulić i Jasna Malec Utrobičić. Poglavlje „Televizija“ bavi se televizijskim ulogama naše istaknute glumice, kroz sećanja Stanka Crnobrnje, Vladimira Aleksića i Hrvoja Barišića.
Šta donosi poglavlje „Filmske impresije“?
Svakako je nezaobilazno da knjiga biografskog tipa ima i poglavlje posvećno kritičkom osvrtu na njenu sjajnu filmsku karijeru od preko stotinu filmova. U poglavlju „Filmske impesije“ uspela sam da okupim, što nije bilo nimalo jednostavno, značajne filmske kritičare, teoretičare filma iz regiona, koji su, svako po svom senzibilitetu, dali kritički osvrt na pojedine Nedine filmove, a to su Daniel Rafaelić i Veljko Krulčić iz Hrvatske, Dževdet Tuzlić iz Bosne i Hercegovine, Dejan Dabić i Goran Jovanović iz Srbije i Stojan Sinadinov iz Severne Makedonije. Sinadinov upravo u svom tekstu skreće pažnju javosti da je Neda snimila čak pet veoma značajnih filmova u Makedoniji: „Vreme bez rata“ (1969) u režiji Branka Gape, „Pucanj“ u režiji Branka Gape (1972), „Ukleti smo, Irina“ (1973) u režiji Koleta Angelovskog, „Južna staza“ (1982) koji je režirao Stevo Crvenkovski i film „Ispravi se, Delfina“ (1977) reditelja Aleksandra Đurčinova za koji je dobila „Srebrnu arenu“ na Filmskom festivalu u Puli i nagradu „Carica Teodora“ na Festivalu glumačkih ostvarenja na Filmskim susretima u Nišu… I naravno, na kraju monografije, uvek postoji poglavlje posvećeno filmografiji, u ovom slučaju zaista obimnom spisku Nedinih filmskih uloga, ali i onih mnogobrojnih televizijskih ostvarenja, kao i pozorišnih uloga. Posebno poglavlje je posvećeno nagradama koje je ova sjajna glumica dobila u karijeri.
Kako je koncipirano poglavlje „Zvezdana prašina“?
U njemu su sabrani tekstovi i filmske kritike o Nedinim filmovima, objavljivani u prošlosti, u brojnim časopisima, knjigama i sajtovima, a čiji su autori Mira Boglić, Aleksandar Mandić, M. Pepić, Zoran Petrović, Zoran Janković, Slobodan Šijan i Rajko Grlić. Iz poglavlja „Zvezdana prašina“ izdvojila bih razmišljanja o Nedi dva velika reditelja.
Slobodan Šijan je u svom tekstu prvobitno objavljenom u monografiji „Neda Arnerić“ Vesne Milić (izdavač Udruženje filmskih glumaca Srbije, 2011. godine, povodom dodele Nagrade „Pavle Vuisićˮ) napisao: „Kada razmišljam o mojoj saradnji sa glumicom Nedom Arnerić, prvo pomislim kako je sa njom bilo jednostavno i lako raditi, pravo zadovoljstvo. To je glumica koja pored talenta i lepote i one specifično filmske fotogeničnosti, koja joj je obezbedila posebno mesto i dugo trajanje u našoj kinematografiji, poseduje i izuzetnu glumačku inteligenciju koja se sastoji u munjevitom razumevanju zahteva reditelja sa kojim sarađuje. Imao sam uvek utisak da ona svojim romantičnim, naivnim, ali što je paradoksalno, i pronicljivim pogledom, intenzivno prati rad reditelja sa ostalim glumcima i veoma brzo uspeva da razume smer u kojem on vodi film. Kapirala je sve! Zato, kada bi na nju došao red, ona bi već bila spremna. Rediteljski zahtevi padali bi na plodno tlo, veoma brzo Neda bi postizala upravo ono što se od nje tražilo, bar je takvo bilo moje iskustvo.“
Drugo je zapažanje reditelja Rajka Grlića, prvobitno objavljeno u beogradskom časopisu „Nedeljnik“, u januar 2020. godine: „Nedino lice bilo je polje veselja. Na njemu su dominirala dva znatiželjna oka koja su pričala o čudnom spoju bezbrižne djevojačke nevinosti i ponekad bolnom iskustvu zrele žene. To što je bila u životu, to je ono što smo videli I na platnu. A to je najviše što glumica ili glumac može postići; da bude ono što je. Ona je to bila.“
Da li si uspela da razgovaraš sa svim sagovornicima čije si impresije o Nedi Arnerić želela da imaš u monografiji.
O Nedinoj filmskoj karijeri bi trebalo da govore Ljubiša Samardžić, Milena Dravić, Bata Živojinović, jer su igrali u mnogim filmovima zajedno, ali, nažalost, ti veliki glumci su nas napustili, a u međuvremenu nas je napustila i sama junakinja monografije, koja bi mogla da nam ispriča zanimljive stvari iz svoje karijere. Neda nije dočekala ovu monografiju o sebi, kao što ni Milena Dravić nije dočekala promociju svoje monografije, jer je knjiga kasnila iz šampe, te je tako uspela samo da vidi korice i da prelista, ali ne i da detaljno pročita, a znam da je to veoma želela. Neke stvari prosto život sudbinski namesti, te je tako moj posao u odabiru sagovornika bio lep, ali veoma komplikovan. Neki reditelji su radili samo po jedan film sa Nedom, neki glumci suradili značajne filmove sa njom, ali pre četiri, pet decnija, pa je bilo komplikovano prisetiti se detalja. Uprkos brojnim problemima, mislim da sam uspela da okupim značajna imena filmske i pozorišne umetnosti koji su na seriozan, profesionalan, ali i emotivan način govorili o Nedi, kao profesionalcu, ali i kao ličnosti.
Da li bi nam izdvojila još neki deo iz monografije?
Izdvojila bih razmišljanje reditelja Lordana Zafranovića, koji je režirao dva veoma značajna filma za karijeru Nede Anerić, „Haloa: Praznik kurvi“ i „Večernja zvona“. Zafranović je rekao: „Neda je u sebi imala dvije-tri ličnosti koje su živjele paralelno i vrlo često se sukobljavale, kao uostalom što imamo i svi mi. Međutim, jedan od njenih talenata bila je i beskrajna otvorenost koja je izlazila iz duhovnog predjela njenog talenta rođenog za film. Druga njena ličnost bila je aristokratska gradska suzdržanost proizašla iz njenog porijekla korčulanske patricijske familije Arneri. Treća osobnost nosila je neizmjernu tugu koja proizlazi iz osjećaja prolaznosti i starenja, koja je bila fatalna za završetak njenog života“.
Ono što se iščitavajući ovu monografiju može konstatovati je da su kolege neizmerno poštovale i volele Nedu, ističući njenu profesionalost prema poslu, skromnost, uprkos činjeci da je zaista bila glumačka zvezda. „Umela je da bude zaista pravi prijatelj, onako nežna, krhka, ali sa velikom energijom! Da umem o njoj svedočiti slikarski, slikom bi dominirale njene oči i tek mali osmejak u kutu njenih usana, zagonetan, osmeh mali za koji nisi siguran da li će se razvući u široki ili je odraz tuge zbog jasnog sagledavanja sveta“ – ovako je o Nedi pisala pozorišna rediteljka Milica Kralj.
Knjiga je pred čitaocima. Kakve su rekacije i šta o monografiji kažu ljudi koji su lično poznavali Nedu Arnerić i sarađivali sa njom?
Monografija „Čarobna Melanholija“ izašla je iz štampe nedavno, pa je tek započela svoj život u knižarama. Dobila sam informaciju da se dobro prodaje, a kakav je odjek, saznaću kada se budu javljali čitaoci i kolege koji su o njoj pisali, kada pročitaju knjigu i kada budem započela turneju promocija po Srbiji i regionu. Ali,evo za kraj ovog razgovora, da navedem deo teksta Daniela Rafaelića, filmskog teoretičara iz Zagreba, koji je sa velikim zadovoljstvom prihvatio ponudu da bude recezent monografije i koji je u to ime vrlo pažljivo iščitao knjigu: „Svedočanstva Nedinih kolega, prijatelja, štovatelja, konkurenata pa čak i onodobnih zavidnika, više su nego uspješno u ovoj monografiji ocrtali portret Glumice, osjenčali ga brojnim valerima i dali mu onu oniričku igru svjetla i sjene, koji možda i najbolje opisuju njen glumački raspon u teatru, na filmu i na televiziji. Stasajući u vrijeme kad su svi ti mediji bili društveno ne samo važna – nego apsolutno nezaobilazna svakodnevna lektira, svjedoci Nede Arnerić kao đaci na satu likovnog odgoja svojim rukama otkidaju komad-po komad linoleuma, kako bi čitateljima i onima koji nisu imali priliku Nedu poznavati-vidjeti-gledati-pamtiti, podastrli najcjelovitiji linorez (u boji) jedne u svakom aspektu spektakularne karijere. To grebanje po površini, raznim emotivnim i memorijskim nožićima, to rovanje do raznih dubina sjećanja nakon kojeg se zapravo tek započinje nadzirati ona sama, vrlo je rijetko tako kvalitetno, mizanscenski postavljeno kao u ovoj knjizi. Anita Panić poput najboljeg redatelja privodi ljude i sjećanja kako bi ispunila stranice knjige, no ne za svoje – već za naše obrazovanje, informaciju ali i zabavu. Koliko uopće monografija može biti bliska osobi, toliko je ova tako pažljivo osmišljena i rukovođena knjiga Anite Panić bliska Nedi Arnerić.“
Sa Anitom Panić je razgovarao Đorđe Bajić