Glavnih ženskih uloga u srpskom filmu još uvek nema onoliko koliko bi trebalo da ih bude, ali i to se polako menja. Film Natalije Avramović, „Prolećna pesma“, premijerno prikazan na ovogodišnjem FEST-u, publici je predstavio mladu glumicu Mihaelu Stamenković koja se, praktično, nalazi u svako kadru ovog crno-belog debitantskog ostvarenja. Sa Mihaelom Stamenković sam razgovarao njenoj nagrađivanoj ulozi, saradnji sa Natalijom Avramović, „Montevideu“ i „Sinđelićima“, Borisu Komneniću, planovima… Pročitajte!
Lik Petre u „Prolećnoj pesmi“ je tvoja prva velika filmska uloga, a ujedno i jedan od retkih glavnih ženskih likova u srpskom filmu. Zašto je to tako? Zašto su ženski likovi uglavnom epizodni, a veoma retko glavni, centralni?
U našoj kinematografiji glavni ženski likovi nisu česta pojava. Zašto se reditelji ne odlučuju na taj korak ne znam ali mogu da nagađam. „This is a man’s world“, kaže pesma, ali tu je i onaj važan dodatak – bez žena ne bi imao smisla. Žena je podjednska inspirativna koliko i muškarac, ako ne i više, postoje teme koje mogu beskonačno da se obrađuju i da budu uvek aktuelne. Još uvek živimo u svetu predrasuda, osude, još uvek smo u konzervativnim okovima. Žena kao da ne sme biti jednaka muškarcu. „Prolećna pesma“ je film koji govori upravo o tome. Petra pokušava da bude slobodna, da bude dobra majka, da bude dobra supruga, da neguje svoj duh i divljakušu u sebi. Na žalost, nailazi na osudu i nerazumevanje. Ali ne odustaje. Vodi je vera u ljubav i osećaj da ima pravo da živi život kakav želi.
Kako je došlo do toga da ti pripadne ova uloga i kako si se pripremala za nju?
Saradnja sa Natalijom se dogodila sasvim neočekivano. Zajednički prijatelj Đorđe Đoković, koji inače u filmu igra Petrinog najboljeg druga, preporučio me je za ulogu i nakon razgovora sa rediteljkom došle smo do zaključka da želimo da radimo zajedno. Ovaj film je nastao nadahnut ličnim iskustvom rediteljke i bio je veliki izazov igrati nekog ko postoji i koga poznajete, a taj neko vam ujedno i režira film. Natalija i ja smo pre i tokom snimanja puno pričale o Petri, o tome kroz šta je sve prošla u životu, o tome kako bi trebalo da je prikažemo… Ti razgovori su mi bili dragoceni. Dugo sam priželjkivala neku ulogu sličnu Petri i uživala sam radeći na njoj.
Koji su bili tvoji prvi utisci kada si pročitala scenario i koliko su priča i lik Petre promenjen od prve verzije scenarija do završenog filma?
Scenario mi se jako svideo na prvo čitanje. Sve vreme sam imala sliku i glavi kako bi to moglo da izgleda. Drago mi je što je film ispao i bolji od toga. Scenario se nije nešto mnogo promenio od prve verzije, ali su bili izbačeni neki detalji za koje smo se i Natalija i ja saglasile da su suvišni i da možda vode priču u pogrešnom pravcu. Neke stvari se osveste tek kada dođemo na set i oživimo ih. Sve je to normalno.
Imajući u vidu da je „Prolećna pesma“ niskobudžetni film, zanima me da li ti je to što ste radili u etapama pomoglo ili odmoglo?
Ovaj film je hrabro zakoračio velikim koracima i ja sam ponosna što sam deo tog tima. Sa vrlo malo sredstava, a sa puno entuzijazma i energije, uspeli smo da svaki snimajući dan izguramo do kraja dajući sve od sebe. Film je snimljem za deset dana, s tim što je između devetog i desetog dana prošlo godinu dana. Tog poslednjeg dana je snimljena poslednja scenu u filmu. Ispotavilo da se je ta nenamerna pauza bila odlična za lik Petre i da je pomogla da se još bolje prikaže ta promena koju je ona doživela tokom čitave priče.
Ispričaj nam još nešto o saradnji sa Natalijom Avramović… U kojoj tački ste se pronašle?
Natalija i ja se nismo poznavale pre ovog projekta, ali odmah posle prvog telefonskog razgovora smo shvatile da smo na istim talasnim dužinama. Bile smo saglasne oko estetike filma, oko toga da Petra nije imitacija, oko režije, načina glume… Želele smo da Petru predstavimo bez ikakog skrivanja i ulepšavanja, da je pokažemo ogoljenu i krhku kakva zaista jeste, jer jedino tako njena unutrašnja/spoljašnja borba ima smisla. Želele smo da pokažemo kroz šta sve prolazi kako bi udovoljila nekim normama koje su nametnute današnjem društvu. Jako lepo smo sarađivale i razumele se zato što smo dve umetnice koje imaju jasnu sliku o tome sta žele da prikažu.
Kako danas gledaš na svoj debi, ulogu dane u filmu/seriji „Montevideo“? Da li je to bilo iskustvo koje te je oplemenilo?
„Montevideo“ je bio prvi veliki projekat na kojem sam imala privilegiju da sarađujem sa glumcima koje cenim i od kojih sam jako puno naučila. Naravno da me je oplemilo u smislu iskustva i uopste oslobađanja pred kamerama i same rutine snimanja. To iskustvo mi je mnogo značilo i za neke sledeće projekte.
A rad na televiziji? Šta bi mogla da nam ispričaš o tim svojim angažmanima, a posebno o tvom učestvovanju u „Sinđelićima“?
Rad na televiziji je drugačiji od rada na filmu. Mnogo više i mnogo brže se radi, jer stalno ste u trci sa vremenom. „Sinđelići“ su porodična seriju koju su ljudi voleli da gledaju, a lik Svetlane je za mene bio osveženje jer je komičan i imala sam svu slobodu da se igram. Proveli smo nekoliko meseci radeći na „Sinđelićima“ pa je to na momente bilo i iscrpljujuće i teško, ali sve to nosi neko novo iskustvo. Moram da kažem da je veliku radost na snimanje donosio Boris Komnenić, koji je svojim šarmom i jedinstvenim smislom za humor te momente činio lakšim.
Za ulogu Petre si već više puta nagrađena. Gode li pohvale i kako gledaš na nagrade?
Dobila sam dve nagrade, u Sopotu na Sofestu i u Rimu na Cinema D’idea. Nagrade prijaju, čine da se osećate pohvaljeno za sav uložen trud i kreativnost koji ste hteli da pokažete. Daju vam potvrdu da ste nesto uradili dobro.
Šta dalje? Ima li nečeg filmskog u planu?
Dalje… u nove radne pobede! Priprema se nešto novo, ali ne bih još uvek o tome. Radujem se svakoj novoj ulozi i pokušavam da u svaku udahnem život i ostavim neki svoj licni pečat. Moj posao me ispunjava i zahvalna sam što imam tu privilegiju da se njime bavim.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Vidoje Vujatović