Srpsko-britansko-nemački art-horor film „Vampir“, sedam dana nakon svetske premijere na Siđesu, stiže na repertoar domaćih bioskopa. Tim povodom smo pričali sa Brankom Tomovićem, srpskim glumcem rođenom u Nemačkoj koji upravo sa „Vampirom“ debituje kao reditelj i scenarista dugometražnog filma.
Iako nikada nisi krio svoje srpsko poreklo, gledaoci u Srbiji malo ili nedovoljno znaju o tvom dosadašnjem radu, pa je red da to ispravimo… Zato bih za početak ovog razgovora voleo da se osvrnemo na tvoju dosadašnju karijeru, pre svega uloge koje si ostvario na filmu i za koje smatraš da su najvažnije, najreprezantativnije i najbolje.
Ne volim da pričam puno o sebi i pogotovu ne da se hvalim, a i svako ko je zainteresovan može pogledati na IMDb-u. Ali, u najkrećem… Poslednjih sedamnaest godina živim u Londonu, s tim da radim širom Evrope, uglavnom u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Uloga po kojoj bih možda bio najpoznatiji je ona koju sam ostvario u seriji „24“, gde sam u poslednjoj sezoni igrao pomoćnika Džeka Bauera koga, naravno, glumi Kifer Saterlend. Nakon što sam odabran da glumim Belčeka, taj lik je promenjen i dati su mu srpski koreni. Pored rada na seriji „24“, što je bilo jedno zaista divno iskustvo, od 1998. do danas odigrao sam osamdesetek uloga u američkim blokbasterima, britanskim filmovima, nemačkim TV produkcijama… Neko sam ko živi u sadašnjem trenutku i fokusiram se samo na ono što je ispred mene, a ne na prošlost. Srećan sam što me moja postojbina Srbija sada može upoznati uz pomoć „Vampira“, tim pre što je ovaj film i moj najličniji rad.
Nakon dve kratke režije, a to su „Crveno“ (2016) i „Miris benzina“ (2018), odabrao si da tvoj dugometrazni rediteljski debi bude „Vampir“, film koji je u celini snimljen u Srbiji i koji je tematski nadahnut Balkanom i folkolorom ovih prostora. Otkuda taj zaokret od urbanog ka ruralnom, te odluka da ne snimaš u Engleskoj ili Nemačkoj, nego baš u Srbiji? Šta je to što te je privuklo ovoj temi?
Odvek su me privlačile mračnije teme. Ljubitelj sam kvalitetnih horor filmova i zanimljiva mi je psihologijea koja ih pokreće. Ljudi vole da se plaše, to je iskonski instinkt, baš kao i smejanje. Uz to, volim horor filmove jer u njima nema ograničenja, može slobodno da se pusti mašti na volju, sve je moguće. Ideju za „Vampira“ imao sam već odavno, a kako sam želeo da u Srbiji boravim na duže, nije mi bilo teško da odlučim gde ću snimati. „Vampir“ je na jednom nivou i alegorija o detetu koje je odraslo u inostranstvu i koje se, kada odraste, vraća u zemlju svojih predaka, i tu se suočava sa lokalnim navikama, tradicijom i načinom života koji u početku teško prihvata. „Vampir“ jeste prvenstveno fantazijski film, film strave i užasa, a ne dokumentarac ili moja autobiografija, s tim da u njemu ima i nekih veoma ličnih elemenata. Odrastao sam ne znajući gde pripadam, nikada nisam bio Nemac u Nemačkoj i nikada Srbin u Srbiji. Zato sam se uglavnom osećao kao kod kuće u velikim gradovima poput Njujorka ili Londona gde nije bitne odakle dolaziš. U filmu su seljani vrlo prijateljski nastrojeni prema liku koga tumačim. Žele da Arnaut ostane u njihovom krugu i da zaista postane jedan od njih. Tako da je „Vampir“, između ostalog, i priča o pripadnosti i pronalaženju svog mesta.
Koliko dugo je nastajao scenario? Koje si izvore koristio prilikom pisanja?
Inspiracija su bili pravi slučajevi vampirizma u Srbiji pocetkom 1700-ih. Film je inspirisan tim mitovima i folklornim pričama. Jedan od vampira koji se pominje u zapisima iz tog doba bio je Arnaut Pavle iz Medveđe. Snimali smo u tom kraju, u malom selu Rujišnik, blizu Trstenika, s tim da moj film nema puno veze sa ovim stvarnim ljudima ili događajima. Radnja je smeštena u moderno doba i čista je fikcija. Kao dete sam bio svako leto u Rujišniku i tamo imaju ovo prelepo groblje, koje je veoma staro i zastrašujuće. „A cemetery to die for“, kako bi Englez rekao. Moj deda se posvađao sa svima u selu, pa je sagradio malu kuću nasuprot groblju, gotovo kod samog ulaza. Otkad je umro pre osam godina, kuća je bila prazna. Napisao sam ceo film imajući u vidu lokacije koje sam već poznavao. Još jedna inspiracija za film bio je ruralni srpski pejzaž za koji mislim da na ekranu izgleda veoma filmski i zanimljivo. Zapadna publika nije navikla da tako nešto često vidi. Nije mi trebalo dugo za scenario, završio sam ga prošle godine u januaru. Nakon toga smo bili veoma brzi. U septembru 2020. smo snimali tri nedelje u Rujišniku, u sred pandemije. Verujte… Snimati nezavisni film je već teško samo po sebi, a bilo je još teže jer smo radili tokom pandemije. Ali, uspeli smo, i to baš onako kako smo planirali: bez kompromisa ili polu-rešenja.
„Vampir“ je trojna koprodukcija, pa bih te zamolio da nam predstaviš svoje ključne saradnike – kako ispred, tako i iza kamere. S tim u vezi… Jedno dodatno pitanje… Da li je „Vampir“ srpski film? Ako jeste, šta je to što ga čini srpskim?
Da, film je srpsko-britansko-nemačka koprodukcija, ali pre svega nezavisan film. Žan-Luj Aleksandr je moj produkcijski partner iz Londona, a film pokrenut preko naše kompanije Red Marked Films. Kad smo snimali u Rujišniku, meštani nisu mogli da izgovore njegovo francusko ime, pa su ga uvek zvali „Mister Holivud“. Dina Vikerman je nemački producent i ona je je takođe učestvovala u mojim prethodnim kratkim filmovima. Imali smo tu sreću da smo pronašli našeg srpskog producenta Miloša Z. Vučkovića, koji je bio zadužen za celu našu srpsku produkciju. Miloš je bio najzaslužniji što smo snimali u Srbiji i što je sve proteklo tako divno. Iako je film veoma mračan, s druge strane kamere bilo je suprotno. Imali smo fantastičnu srpsku ekipu i glumce, i bilo je zaista zabavno raditi sa njima, stalno smo se smejali i šalili. Mnogim srpskim glumcima i ekipi je bio prvi put da snimaju horor film, pa su bili veoma radoznali. Postprodukcija je urađena u Londonu i sarađivao sam sa Markom Ašvortom, kompozitorom koji je radio i muziku za moje kratke filmove. On je Englez, ali ja sam mu dao gusle u ruke. Mnogo mu se to dopalo, tako da su gusle jedini instrument koji se čuje u fimu. Gusle zvuče veoma misteriozno i uznemirujuće, savršene su za „Vampira“. Kao dete mrzeo sam taj zvuk, ali sada ga volim, veoma je kreativan i savršen za horor film… Imajući u vidu sve navedeno, naravno da je „Vampir“ pre svega srpski film. Radila ga je naša ekipa, glumačka podela je srpska, priča je srpska… Na zapadinim tržištima, film će imati podnaslov „A Serbian Vampire Tale“.
Koje su prednosti (i mane) snimanja u Srbiji?
Puno ljudi iz Rujišnika i obližnjeg Trstenika je radilo na filmu. Izuzetno su nas podržavali i bili od velike pomoći. Snimali smo šest dana nedeljno, bio je to pravi maraton. Spavao sam samo tri sata svake noći jer sam imao puno posla. Ali adrenalin koji imate održava vas da izgurate. Naravno, na tom području nema infrastrukture za snimanje filma. Dakle, sva naša oprema, kamera, svetla, kao i litre i litre veštačke krvi došli su iz Beograda. Naša srpska ekipa iz Beograda je bila sastavljena od filmskih profesionalaca, veoma veštih i strastvenih u svom poslu. Miloš nam je pomogao da pronađemo najbolje ljude, ljude koji imaju isti stav kao i mi, koji vole snimanje filmova, koji vole svoj posao i sa kojima je lepo raditi. I veoma sam srećan što će naš sjajni srpski distributer MCF posle beogradske premijere organizovati i svečanu projekciju filma u Trsteniku. Tim lepim gestom ćemo se dodatno zahvaliti svim lokalcima koji su nam toliko mnogo pomogli.
Kako je protekla saradnja sa Evom Ras? Koliko dobro poznaješ kultne srpske/jugoslovenske filmove u kojima je glumila u mladosti, i da je njen minuli rad bio ključan kada si odlučio da joj poveriš jednu od važnih uloga u svom filmu?
Eva Ras je legenda. Ona je veoma hrabra i divna glumica. Poznavao sam njen rad od ranije. Gledao sam njene starije filmove, posebno one iz 60-ih. Bio sam tako srećan kada je prihvatila ulogu u mom filmu. Ali kad je stigla na lokaciju, dan pre nego što je trebalo da počne sa snimanjem, shvatio sam da nikada nije pročitala scenario. Njena uloga je veoma zahtevna, trebalo je da odglumi neke veoma hororične scene, nisam bio siguran kako će na sve to reagovati. Srećom, Eva je bila fantastična, neustrašiva je. Ima ovo izuzetno karakterno lice i kamera je jednostavno voli. Imamo jednu scenu sa veštačkom krvlju u kojoj sam samo pustio kameru da snima, izuzetno je to odigrala, magično. Dala mi je mnogo više nego što sam se mogao nadati i uvek bih želeo da ponovo radim sa njom, izuzetno je profesionalna i glumi bez zadrške. U montaži sam odlučio da malo promenim film i sada je ona glavni vampir, matrijarh. Ovo je bio njen prvi horor film u dugoj karijeri i veoma smo ponosni što je imamo u „Vampiru“. Ovakvu Evu ljudi u Srbiji nikada ranije nisu videli. Oni će je se sad jako plašiti. Ako je sve već ne plaše.
A Gorica Regodić i Joakim Tasić? Pretpostavljam da si do njih došao putem kastinga?
Naša kasting direktorka je tražila glumce u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Austriji i svim zemljama bivše Jugoslavije. Ulogu sveštenika je trebalo da je glumi neko od šezdeset i više godina, prvo smo za nju imali u vidu jednog istaknutog srpskog glumca starije generacije. Joakim je viđen za jednu znatno manju ulogu, ali sam nakon razgovora s njim vidio u njemu nešto drugo, neku dubinu koja nije tipična za njegove godine. Razmišljao sam o priči i shvatio da bi bilo potpuno logično da se radi o mlađem svešteniku koji je možda isto nov u selu, mladiću dobrog srca koji želi da pomogne Arnautu. Joakim je fantastičan glumac, veoma posvećen svom pozivu. Goricu sam upoznao pre nekoliko godina kada je bila u Londonu na festivalu Rejndens sa filmom „Pored mene“ Stevana Filipovića. U našem filmu glumi Vesnu, ženu koja je isprva veoma šarmantna, ali koja zapravo nešto krije. Gorica je bila divna na kastingu, savršena za ovu ulogu, potpuno je razumela lik. Srbija ima toliko fantastičnih glumaca, oni su veoma talentovani i imaju sjajna lica. I bilo je sjajno upoznati ih bolje kroz kastinge.
Da li uspevaš da pratiš savremeni srpski film?
Uvek sam pratio srpsku kinematografiju i veoma sam srećan i ponosan što da su naši filmovi uspešni na festivalima širom sveta. Želja mi je da još snimam u Srbiji. Miloš Z. Vučković je sada moj agent za ovu teritoriju, pa se nadam da će biti prilike da uskoro budem deo glumačke postave nekog dobrog srpskog filma.
Imaljući u vidu da u „Vampiru“ tumačiš glavnu ulogu, zanimame koliko je bilo teško režirati samog sebe? Da li si bio u iskušenju da samo režiraš?
Ulogu Arnauta, zapravo, nisam pisao za sebe. Ali, kada su krenule pripreme za snimanje, shvatio sam da nije lako pronaći stranog glumca koji bi došao u Srbiju na mesec dana, i to za skromni honorar, a koji je uz to spreman da bude progonjen, ugrižen, napadnut, živ sahranjen, prekriven krvlju većinu vremena… Tako da sam na kraju shvatio da je najdnostavnije da je odglumim tu ulogu. A od svih drugih zadataka i odgovornosti koje sam imao kao režiser, biti ispred kamere bilo je najlakše. To jeste veoma zahtevna i emocionalna uloga, ali nije mi bilo teško da je odglumim zato što sam dobro poznavao lik pošto sam proveo toliko puno vremena pišući i razvijajući ga.
Filmovi o vampirima su brojni, ima ih na hiljade. Koji su od njih su najviše uticali na tebe dok si radio na svom filmu, i da li si bio u prilici da pogledaš srpski klasik „Vampirica“ u režiji Đorđa Kadijevića?
„Leptiricu“ sam gledao još kao dete. To je najbolji srpski horor film, kultni film, poznat čak i u zapadnim zemljama. I uvek me je čudilo što nema više dobrih horor filmova iz Srbije. Kada se kaže „vampir“, svi uvek pomisle na Drakulu i Transilvaniju. „Vampirom“ sam želeo da obrazujem Zapad i objasnim da je poreklo vampira zapravo iz Srbije, a ne iz Rumunije. Bilo mi je zanimljivo da kombinujem naše mitove o vampirima sa ruralnom Srbijom i narodnim predanjima. Volim arthaus filmove, evropske drame sa iznijansiranim likovima, pa sam hteo da spojim sve te stvari. Moja inspiracija nije došla iz drugih filmova o vampirima, već samo iz srpskih lokacija i narodnih priča. Hteo sam da to bude klasičan film na neki način, vanvremenski. Nema referenci na neko određeno vreme u rekvizitima ili kostimima ili bilo šta slično. I nemamo kompjuterske efekte, samo praktične efekte. Naravno, imamo neke krvave scene, s tim da sam prvenstveno želeo da napravim vrlo atmosferičan film i stvorim jezivu mračnu bajku sa snažnim vizuelnim predznakom i uznemirujućim zvukom.
Film je 13. oktobra ove godine imao svetsku premijeru u Siđesu (SITGES – International Fantastic Film Festival of Catalonia), na možda i najvažnijem svetskom festivalu žanrovskog filma – Međunarodnom katalonskom festivalu fantastičkog filma. Koliko ti to laska i godi, i koje su prve reakcije na film? Da li te je neka iznenadila?
Velika je čast biti izabran na Siđes, filmski festival koji zovu Kan za horor filmove. Siđes prikazuje najbolje žanrovske filmove iz celog sveta, pa je sjajno što je „Vampir“ baš tu imao svetsku premijeru. Nažalost, nisam mogao da odem na festival jer sam u to vreme snimao u Londonu. Ali, jesam čuo sneke reakcije kada je naš film ove godine bio prikazan na Kanskom filmskom marketu. Nazvali su ga vrlo atmosferičnim, jezivim i zastrašujućim. Odmah nakon Siđesa imaćemo italijansku premijeru na Festivalu naučnofantastičnog filma u Trstu (Trieste Science+Fiction Festival), zatim sledi prikazivanje u Raveni (Ravenna Nightmare Festival), pa britanska premijera na Rejndesnu (Raindance Film Festival) u Londonu. I to je samo početak! „Vampir“ je već prodat na nekoliko teritorija širom sveta. Raduje me susret sa publikom i čekam reakcije.
Distribucija „Vampira“ u srpskim bioskopima počinje 21. oktobra. Šta bi poručio našim gledaocima, šta da očekuju u mraku bioskopske sale?
Srbija je prva zemlja koja će moći da vidi „Vampira“ u redovnoj bioskopskoj distribuciji, a zahvaljujući našem srpskom distributeru MCF-u. Srpski gledaoci će, naravno, imati posebnu sponu sa filmom i moći će da iskuse ruralnu stranu Srbije na način na koji do sada nije prikazivna u filmovima. Nadam se da će srpska publika uživati u našoj priči o vampirima.
Razgovarao: Đorđe Bajić