Naša poznata scenaristkinja Melina Pota Koljević za sajt Filmskog centra Srbije govori o saradnji sa Srdanom Golubovićem i Srđanom Koljevićem, novoj režiji svoje ćerke Katarine Koljević, položaju scenarista u Srbiji i regionu… U pitanju je razgovor koji svaki filmofil treba da pročita. Uživajte.
Prvi deo vaše karijere filmske scenaristkinje obeležila je saradnja sa Srdanom Golubovićem na dva njegova filma. Kako je tačno protekao rad na „Klopci“ i „Krugovima“ i kako su na njima bila podeljena scenaristička zaduženja?
„Klopka“ i „Krugovi“ su dva najvažnija filma na kojima sam do sada radila. Oba sam pisala zajedno sa Srđanom Koljevićem i to je u oba slučaja bio dug, konstruktivan proces koji je sastojao iz pisanja naizmeničnih ruka scenarija. U praksi to znači da smo Srđan i ja napisali devet verzija scenarija za „Klopku“, a za „Krugove“ i više, mislim da ih je bilo čak jedanaset. Svaku verziju slali smo jedno drugom na čitanje, a onda i Srdanu Goluboviću. Onda smo svaki put zajedno, svo troje, prolazili kroz sve važne tačke te verzije, pa bi onda sledeći po redu, Srđan ili ja, pisao narednu verziju, pošto bismo razgovarali sa Srdanom o smeru u kojem bi trebalo da ide ta sledeća verzija. Mislim da smo bili uigran tim, dobro smo sarađivali iako se nismo uvek slagali oko svake pojedinosti o kojoj smo diskutovali između dve verzije. Ali, moram da kažem da su nam nekada upravo ta neslaganja pomagala da pronađemo pravu notu, pravi izlaz iz neke situacije scenarija.
Filmska vezija „Klopke“ se udaljila od književnog predloška. Zašto ste tako odlučili?
Drago mi je što smo se u filmu odmakli od toka priče koji postoji u romanu Nenada Teofilovića i koji sam ja prethodno prilično verno sledila radeći na radio-drami koja je uspešno učestvovala na festivalu Prix Italia. Srđan i ja smo mislili da je roman Nenada Teofilovića odlična baza ne samo za radio-dramu, nego i za film, pa smo to i predložili Srdanu. Roman je imao veoma dobru priča sa krajnje mračnim krajem, ali smo odlučili da to promenimo jer smo shvatali da film teže podnosi takav kraj. Teofilovićev kraj na izvestan način dovodi u pitanje postojanje katarze, dok Srđan i ja, a i Srdan, verujemo u katarzične ishode narativnih tokova. Možda je to dug nekom životu u nekim drugačijim okolnostima, a možda je i pokazatelj stukture naših priroda… U samom pisanju scenarija sam koristila i neke rečenice iz života, koje sam čula od kćerke Katarine, u to vreme devojčice, i to u nekom potpuno drugom kontekstu – drago mi je kad vidim da se one sada dovode u vezu sa likom koji tumači Nebojša Glogovac, da su postale kao neke njegove amblemske replike. Tako se desilo da su neki životni motivi „dopisivali“ priču. Kada već pričamo o „Klopci“, želim da istaknem i to da sam veoma zahvalna Svetozaru Koljeviću koji je Srđanu i meni otkrio Teofilovićev roman.
Kako se rodila ideja da se snimi film inspirisan podvigom i stradanjem Srđana Aleksića?
O priči Srđana Aleksića i njegovoj hrabrosti počeli smo da razgovaramo za vreme festivala GoEast u Visbadenu, na kojem smo bili sa „Klopkom“. U Visbadenu smo zapravo i dogovorili još jednu saradnju sa Srdanom. Dokumentarac o Aleksiću bio je emitovan možda mesec dana pre tog festivala, na RTS-u, još nam je bio svež u mislima. Bilo je u početku malo dilema da li film treba da sadrži samo jednu priču, ali nam je postalo jasno da je zbog neke poetske istine potrebno da uvedemo više likova koji će baciti svetlost na sam događaj, pa smo ubrzo došli do tri priče. Po povratku sa festivala ponovo smo radili u istom ritmu i redu kao i za „Klopku“, – naizmenično smo pisali nove verzije scenarija, jednu ja, jednu Srđan, a između verzija smo pričali sa Srdanom, razmenjivali mišljenja, komentarisali, predlogali, pa prelazili na rad na narednoj verziji. Sada je mnogo više nego u „Klopci“ bilo iskušenja jer se radilo o značenjskom spajanju tri priče u jednu. Srdan Golubović nas je svojim sugestijama i komentarima vodio vrlo sigurno ka organskom spajanju ta tri narativna rukavca u autohtono jedinjenje jednog složenog filma. To je bio izazov koji smo voleli jer smo shvatali ne samo veličinu te priče gledane iz različitih perspektiva naših junaka, već smo shvatali kako istina ima, ako se složi na onaj jedini mogući način, lica koja su istovremeno različita i komplementarna… I Srdan Golubović kao reditelj, i Srđan Koljević s kojim sam pisala, odlični su saradnici s kojima je imperativ bio upravo sloboda razmišljanja i u pisanju i u razgovorima. To je najbolji vid saradnje između scenarista i reditelja i uvek bih te dve saradnje, na „Klopci“ i „Krugovima“, istakla kao najkonstruktivniji model stvaranja scenarija.
Svoj doprinos ste dali i nastanki dva regionalna filma, u pitanju su slovenački „Ivan“ Janeza Burgera i crnogorska „Djeca“ Nikole Vukčevića. Šta možete da mi ispričate o ovim iskustvima?
Iz saradnje sa oba reditelja nosim samo dobra iskustva. Na „Ivanu“ sam ponovo radila sa Srđanom i, što se tiče načina rada, u većoj meri smo ponovili vrstu saradnje koju smo imali sa Srdanom Golubovićem. Sa Burgerom smo se par puta sastajali u Ljubljani, par puta u Beogradu, jednom i u Pragu, ali se deo saradnje, zbog geografske razdvojenosti – Srđan i ja u Beogradu, Burger u Ljubljani – odvijao i putem skajpa i mejla. Ali, princip je ostao isti: Srđan i ja smo se smenjivali u naizmeničnom pisanju verzija, s tim što smo kod „Ivana“ krenuli od verzije koju prethodno napisali Burger i Aleš Čar. Taj naš model rada je funkcionisao uprkos geografskoj udaljenosti. Našoj saradnji dodatnu i vrlo važnu energiju dao je Ivo Trajkov, reditelj i scenarista, koji je bio angažovan kao konsultant za scenario. Kretali smo se između stvaranja jedne vrlo neobične psihološke drame i razvijanja prirodnih žanrovskih obeležja te priče, sve to, moram i ovde da naglasim, uz potpunu slobodu razmišljanja i scenarističkog kretanja u okviru zadatog cilja. Naglašavam to jer znam da scenaristi nisu uvek u toj poziciji, a istina je da mnogo od vrednosti dela zavisi upravo od te slobode.
Na „Djeci“ sam radila sa rediteljem i saradnikom na scenariju Nikolom Vukčevićem i ko-scenaristkinjom Anom Vujadinović i ponovila dobru saradnju iz mojih prethodnih projekata. Veoma me je zainteresovala ideja s kojom je Nikola krenuo ambiciozno i s velikom verom u ovaj projekat, a koja se zasniva na priči Zuvdije Hodžića. Ta priča ima jedan kraj koji je vrlo determinišući i drago mi je da je Nikola Vukčević prihvatio moj predlog da taj determinizam preobratimo u jedan katarzični završetak. To se pokazalo kao dobra osnova za razvijanje samog narativa. Opet smo, zbog geografske udaljenosti (Nikola i Ana su bili u Podgorici, ja u Beogradu) morali da se prvenstveno oslonimo na komunikaciju putem skajpa, uz nekoliko susreta u Beogradu. Kada smo jednom zakucali taj kraj kao neku vrstu neophodnog uzdizanja iznad zadatosti pritiska koji nosi situacija u kojoj se nađu junaci, počelo je „otvaranje“ i razgranavanje priče koje je dodalo dosta životnih boja svim likovima.
U kojoj je sada fazi ovaj projekat?
Sada je Nikola u fazi dosnimavanja, iza toga sledi vrlo naporni period montaže. Ovaj film je u pravom smislu internacionalni jer u njemu igraju i crnogorski i albanski i makedonski i srpski glumci, kao što su i autorski saradnici iz različitih zemalja. Mislim da je to neki prirodan put za kinematografije u regionu, suviše smo svi bogati pojedinačno i zajedno da to bogatstvo ne bi bilo svima na korist i dobrobit, a Nikola nas je sve vrlo lepo ujedinio i povezao.
Vaša ćerka Katarina Koljević se istakla nizom kratkih igranih filmova, a za najnoviji, „Porodični odmor“, scenario ste napisali vi. Naravno, ova saradnja je sasvim prirodna, pa me zanima koje su prednosti (i eventualne mane) kada se na nastanku filma sarađuje sa članom vlastite porodice.
Rad sa članovima porodice, to su sati i dani i meseci u kojima otkrivate svoje duhovne mape svojim najbližima a i oni vama otkrivaju njihovne duhovne mape koje, možda, u svakodnevnom životu ne bi dotakli. Mislim da to može biti krajnje podsticajno, u kreativnom smislu, ali je i vrlo iznenađujuće jer otkrivate deo sebe ili deo nekog sebi bliskog koji je nov, krajnje nov, perspektivu koju niste očekivali, ni od sebe, ni od tog sebi bliskog. Ono što je apsolutno tačno to je da ta saradnja i obogaćuje, neizmerno, ali je jako bitno biti sve vreme svestan te povezanosti koja postoji izvan posla. Nekada sam mislila, i to je uobičajeno i zahvalno pričati, da na tu bliskost i povezanost u radu treba zaboraviti. Sada ne mislim da je to tačno. Nasuprot tome, mislim da je svest o nekoj ljudskoj bliskosti sa članom porodice jako bitna upravo da bi tok razvijanja tog stvaralačkog potencijala išao u smeru koji je najoptimalniji, da bi bili u situaciji da vidite više. Možda to zvuči paradoksalno, ali pokušaću da objasnim. Za narativnu strukturu Katarininog filma „Porodični odmor“ predložila sam joj priču iz nekog mog drugog vremena i života, naravno ne identičnu, i samo kao inspiraciju, kao polazište na kojem će se graditi nova priča. Za mene je ta priča značila jednu stvar i onda sam prošla proces shvatanja kako Katarini, iz njene perspektive, neke iste situacije, isti momenti, zvuče i znače nešto drugo. U tim trenucima bila sam svesna ne samo generacijske razlike u perspektivama, nego sam se, što je bilo jako uticajno, podsećala toga u kakvoj smo porodičnoj relaciji. Ta svest otvara mozak za perspektive kojih ne bismo bili ni svesni da tokom kreativne saradnje „zaboravljamo“ na svoje uloge u stvarnom životu.
Kako vam se čini trenutna srpska i regionalna scenaristička scena? Koje kolege biste izdvojili i zašto?
Nezahvalno je izdvajati jedne autore, a ne govoriti o drugima, kada ih danas ima toliko koji su mladi i već vidite takav ogroman potencijal koji će samo rasti s godinama, a osim tih mladih ima autora srednjih godina od kojih čekam da vidim još jakih, upečatljivih priča… Mislim da na dobrom scenariju može počivati dobar, loš ili odličan film, a na lošem scenariju samo loš film, pa mi je vrlo stalo do mesta scenarija i u srpskoj i svakoj kinematografiji, regionalnoj i vanregionalnoj, generalno. Mislim da je pozicija scenariste prilično loša i kod nas i u regionu, a naročito s obzirom na značaj koji scenario ima za film. Svim scenaristima je poznata priča da se piscu na početku rada na filmu vrlo ugađa a da kako realizacija filma odmiče oni postaju sve manje bitni, čak do situacije da se na njih i zaboravlja. Ne smatram to pravednim, naročito kada se situacija uporedi sa položajem pisca komada u pozorištu jer su se tamo pisci nekako izboriili za relativno ravnopravan tretman. Ovo, naravno, uopšte ne znači da branim pisce koji su zadovoljni nultom, prvom ili drugom verzijom svog scenarija. Ali branim pravo scenariste na ravnopravnije mesto u strukturi autorskog i kreativnog tima koji stvara film. Sve je to u domenu realnog i ostvarivog, ali je pre svega stvar blagovremenog regulisanja svih poslovnih pravila i odnosa u kinematografiji.
Na čemu trenutno radite?
Možda ću ponovo raditi na nekom scenariju sa Nikolom Vučkovićem. Radim i na scenariju za koji sam dobila Nipkow stipendiju, pre par godina, a koji se dijametralno razlikuje od filmova na kojima sam do sada bila angažovana. Ostavila sam ga po strani ovih par godina zbog niza manjih ili većih poslova od kojih su realizovana tri: dva kratka filma, pomenuti Katarinin „Porodični odmor“ i „Kada sam kod kuće“ Ivane Todorović, kao i zbog rada na dugometražnom filmu „Djeca“, i jednog češkog projekta koji je u fazi razvoja. Sada sam se vratila tom svom scenariju kojim sam se bavila u Berlinu, u toku Nipkow stipendije. Treba sada njegovu glomaznost svesti na realne mere, i tu su i dorade neophodne zbog potpuno drugačije perspektive koju imam sada prema toj priči.
Sa Melinom Potom Koljević je razgovarao Đorđe Bajić
Naslovna fotografija: Suki Medenčević ASC