Pričali smo sa mladom rediteljkom Sanjom Živković o njenim fimovima, saradnji sa glumicama Milenom Dravić, Mirjanom Joković i Ninom Kiri, kao i reakcijama na njen prvi dugometražni film „Easy Land“ koji će svoju srpsku premijeru imati 1. marta 2020. godine, u okviru programa 48. FEST-a.
Za početak, ispričaj nam nešto o sebi… A pre svega o tvojoj srpsko-kanadskoj dualnosti… Već godinama živiš i radiš na relaciji Beograd-Toronto. Na koji je način isprepleten tvoj život, odrastanje, školovanje i sazrevanje u ove dve zemlje, na dva kontinenta?
Mnogo sam putovala, više ni sama ne znam koliko sam puta preletela Atlantik. Rođena sam u Beogradu gde sam živela do šeste godine, pa smo se onda 90-tih preselili u Vankuver. Moji roditelji su mislili da ćemo da se vratimo da živimo u Srbiji, pa smo koristili svaku priliku da dođemo u Beograd kako ne bismo zaboravili jezik, i tako sam odrastala na oba kontinenta. Školu sam pohađala u Kanadi i osnovne studije sam završila u Vankuveru. Dok sam boravila u Beogradu tokom leta 2010. godine, saznala sam da Goran Marković prima prvu master klasu na odseku za režiju Fakulteta dramskih umetnosti i izašla sam na prijemni. Na moje veliko iznenađenje, Goran me je primio u svoju klasu i to mi je na neki način odredilo sudbinu – ostala sam vezana za Srbiju i nastavila sam da se bavim režijom. Poslednjih deset godina snimam filmove koji se na ovaj ili onaj način bave tematikom dualnosti i migracijom.
Kako se rodila ideja za „Easy Land“? Koliko su kratki filmovi na kojima si radila doprineli „prokrčivanju puta“ ka tvom dugometražnom debiju?
„Easy Land“ je nastao posle uspeha mog poslednjeg kratkog filma „Kleo“ koji je bio premijerno prikazan na festivalu u Torontu 2016. godine. Ovaj film se bavi načinom na koji Kanađani doživljavaju imigrante i predrasudama koje neki od njih, kao na primer junakinja mog filma, imaju prema njima. Snimanje u tom imigrantskom kraju i na tu temu je probudilo sećanja na vreme kada smo tek bili emigrirali u Kanadu, pa sam nakon tog iskustva bila inspirisana da napišem nešto na istu temu ali iz drugog, meni lično mnogo bližeg ugla, iz vizure imigranta. Kratki filmovi imaju tu mogućnost da budu proba za duži film, što se meni i desilo sa filmovima „Kleo“ i „Easy Land“. Nisam svesno išla ka tome, niti sam planirala da od kratkog napravim dugometražni film. Jednostavno se to tako spontano dogodilo.
Pre nego što se detaljnije pozabavimo tvojim dugometražnim debijem, moram da te pitam nešto u vezi sa jednim tvojim studentskim filmom… Na „Marijinoj epizodi“ si sarađivala da velikom evropskom glumačkom divom Milenom Dravić. Kako je protekla ta saradnja?
Milena se tokom rada na tom studentskom filmu pokazala kao veliki profesionalac. Davala je sve od sebe da se moja vizija realizuje, iako u pojedinim trenucima ni sama nisam bila sigurna šta tačno radim. Imam utisak da nisam najbolje režirala taj film, ali sam zahvaljujući Mileni Dravić napredovala u radu sa glumcima i naučila nešto što će mi biti dragoceno za naredne filmove. Umesto da ga se plašim, opustila sam se i krenula da uživam u procesu. Nakon „Marijine epizode“, Milena i ja smo ostale u prijateljskim odnosima. Savetovala sam se sa njom često, zajedno smo išli u pozorište da gledamo druge glumce. I to prijateljstvo sa njom mi je mnogo značilo. Bila je zaista izuzetna žena i čast mi je što je glumila u mom filmu.
„Easy Land“ je nastao u kanadskoj produkciji, ali sa velikim srpskim pečatom. Ne samo da je ovo film o Srbima u Kanadi i da se u njemu priča srpski, već je veliki broj saradnika poreklom sa ovih prostora. Predstavi nam ih!
Tema filma je srpska koliko je i kanadsaka, pa je imalo smisla da radim sa ljudima koji dele tu dualnost. Zapravo meni je bilo najbitnije da pronađem najbolje moguće saradnike iza i ispred kamere, a imala sam sreće što u Torontu ima mnogo talentovanih ljudi srpskog porekla. Na primer, film je snimala Maja Banković, koja trenutno važi za jednu od najboljih direktorki fotografije u Kanadi. Maja je rođena u Kanadi, ali njeni roditelji su iz Beograda. Ovo joj je prvi film koji je snimala na srpskom jeziku! Pored Maje, drugi saradnici srpskog porekla bili su Gorjan Veletić i Zoran Milutinović (zvuk), Kristin Somborac (kostim), Tijana Milenković (sekretarica režije).
Sa Ninom Kiri, mladom kanadskom glumicom srpskog porekla, već dugo sarađuješ. Zanima da li je uspeh serije „Sluškinjina priča“, u kojoj je ona stalnoj postavi, pomogao da „Easy Land“ lakše stigne do realizacije?
U Kanadi se očekuje da u visokobudžetnim filmovima glavnu ulogu tumači neki poznati glumac ili glumica, ali srkomnije budžetirani filmovi, kao što je „Easy Land“, pružaju više slobode. Izabrala sam Ninu za tu ulogu jer je bila savršena da je odigra, a to što njen rad na televiziji prepoznaju mnogi bio je čist ćar jer je njena popularnost pomoglo za promociju filma u kasnijim fazama.
Priča o tome kako je Mirjana Joković postala deo ovog projekta je veoma ljupka i dirljiva. Zamolio bih te da je podeliš sa našim čitaocima…
Mirjani sam poslala scenario nekih šest meseci pre početka snimanja i tada smo započele razgovor o potencijalnoj saradnji. Imala sam osećaj da će Nina i Mirjana da igraju dobro zajedno, ali je bilo komplikovano pronaći termine koji bi odgovarali i jednoj i drugoj. Mirjana je veoma zauzeta zato što vodi master-klasu glume na univerzitetu u Los Anđelesu, i uglavnom ne prihvata uloge za vreme školske godine. Znala sam da su veoma male šanse da prihvati ulogu koja zahteva toliko snimajućih dana. Onda se iznenada desilo da su Ninu pozvali u El Ej na dodelu Emi nagrada, jer su glumci iz „Sluškinjine priče“ bili nominovani za najbolji ansambl. Pomislila sam – Mirjana je već u El Eju, Nina putuje iz Toronta za El Ej, samo ja još da odem tamo i sve tri ćemo biti na okupu. Kupila sam kartu u jednom pravcu jer nisam planirala da se vraćam dok se nas tri ne upoznamo. Mirjana je pristala da odemo na ručak. Ja nisam imala nikakva očekivanja, ali kad su njih dve prepoznale jednu drugu u restoranu i zagrlile se kao da se poznaju ceo život, znala sam da ćemo raditi ovaj film zajedno. Njihova hemija je bila očigledna.
U kojoj meri je „Easy Land“ autobiografski film i koliko je tvojih vlastitih iskustva ugrađeno u njega?
Kad sam tek počela da pišem ovaj film, mislila sam da nikad neće biti snimljen pa sam se opustila i napisala neke vrlo lične stvari koje su bile zasnovane na stvarnim ljudima i događajima kao što su, na primer, moj odnos sa majkom ili neka moja prva iskustva nakon dolaska u Kanadu. Predala sam scenario na konkurs za male umetničke filmove gde moje ideje nisu prolazile ranije, čisto da bih nešto predala i osećala se produktivno. Kad je projekat bio podržan, meni je odjednom bila velika frka. Iako mi se veoma radio taj film, plašilo me je što je toliko ličan. Razmišljala sam kako da promenim scenario i da se sakrijem, ogradim od toga da sam to ja. Na kraju sam ipak snimila scenario koji sam i predala na konkurs, zato što sam shvatila da je ta moja iskrenost verovatno i bio razlog zbog koga sam dobila sredstva i podršku.
Pojasni nam naslov filma i zašto ostao na originalu i za prikazivanje u Srbiji?
Smislila sam naslov pre nego što sam i znala radnju filma. Meni „Easy Land“ znači sve ono što je obećano da će da bude dobro u emigraciji. Ljudi misle da im sleduje neki lakši zivot kada odu preko, možda zato što im je to neko rekao ili možda zato što su sami izgradili tu fantaziju. Sa tako velikim očekivanjima mogu samo da se lako i brzo razočaraju. Ne mislim da se razočaraju u Kanadu kao zemlju, već da se razočaraju u tu svoju nerealnu predstavu o boljem životu.
A tu negde sižemo i do najvažnijeg/najtežeg pitanja… Da li negde postoji obećana zemlja ili se za nju moramo boriti tu gde smo?
Gde god da izabereš da živiš – moraš da se boriš. Možda ta borba samo izgleda malo drugačija u Kanadi nego u Srbiji, ali verujem da je suštinski ista borba.
„Easy Land“ je premijerno prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu (TIFF). Kao na njenga reguju Kanađani, a koja su tvoja očekivanja od srpske publike? Imaš li tremu pred premijeru na FEST-u?
Reakcije na TIFF-u su bile odlične. Publika je bila vrlo zainteresovana za teme mentalnog zdravlja i imigracije, pa su razgovori nakon projekcija bili sveobuhvatni i interesantni. Mnogi ljudi su se, iz jednog ili drugog razloga, prepoznali u tim likovima. TIFF je veliki međunarodni festival tako da su u publici bili ne samo Kanađani već filmski profesionalci iz čitavog sveta i drago mi je što smo prošli dobro i kod kritičara. Od tada sam putovala na mnoge inostrane festivale sa filmom i vodila slične razgovore. Ali verujem da će srpska publika sagledati priču iz drugačijeg ugla. Ne znam šta da očekujem i malo imam tremu – ali pozitivnu tremu – jer mislim da kakve god rekacije da budu, otvoriće se prostor za dobar razgovor.
U filmu je korišćeno i dosta srpske muzike. Zašto baš EKV i Bajaga?
Jasna pušta muziku sa ploča koje je ponela iz Beograda, to bi trebalo da govori o duhu vremena u kome je ona odrasla. Bajaga i Instruktori i EKV su neki od mojih omiljenih bendova sa ovih prostora, pa sam iskoristila lik Jasne kao priliku da u film ubacim ono što ja lično volim. Nismo imali budžet za muziku, pa sam zvala Bajagu i rekla mu da znam svaku reč svake njegove pesme i da moram da bar jednu njegovu pesmu stavim u svoj debi film. On je rekao: „Naravno, koju pesmu želiš?“ Tako je „Marlena“ postala Jasnina omiljena pesma.
Šta dalje? Da li si razmišljala o tome da spojiš najbolje od oba sveta i upustiš se u relaizaciju srpsko-kanadske ili kanadsko-srpske koprodukcije? Misliš li da taj spoj ima potencijijala?
To mi je oduvek bio jedan od ciljeva, da uspem da na filmu ujedinim ta dva sveta. Sad radim na jednom scenariju koji bi bio idealan za takvu saradnju, zato što se polovina priče odigrava u Beogradu, a polovina u Torontu. Scenario za ovaj film je jedan od osam projekta koji su izabrani da učestvuju na ovogodišnjoj scenarističkoj radionici u Torontu (TIFF Writers Studio), što je velika čast i ohrabrenje da postoji nada da Kanađani podrže film koji bi bio sniman u Srbiji.
Razgovarao: Đorđe Bajić