Film „Četiri ruže“ pogledalo je tokom prve nedelje prikazivanja pogledalo preko 20.000 gledalaca. To smo iskoristili kao direktan povod za razgovor sa rediteljem Vasilijem Nikitovićem, ujedno i producentom i scenaristom ovog ostvarenja.
Za početak, u kom trenutku se rodila ideja za film „Četiri ruže” i kako je protekao rad na scenariju?
„Četiri ruže“ su se u fazi sinopsisa zvale „Pljevaljski kauboj“. To je bilo pre ravno dvanaest godina. Kako smatram da se do kreativnog rešenja ne dolazi „na keca“, a ni nasilnim „zagrejavanjem stolice“, već dugim i studioznim promišljanjem, tako se od „Pljevaljskog kauboja“ postepeno došlo do „Četiri ruže“. Scenario je polako sazrevao. Počeo sam od junaka koji će u Beograd doputovati iz Pljevalja ili Zvečana (svejedno) sa željom da proživi „sex drugs and rock ’n roll u „velikom pokvarenom gradu“… Onda su se odnekud pojavile četiri devojke koje lutaju prestonicom i koje će (možda) stići na svoje odredište, pa se polako stiglo do kafane 4 Ruže, gazde i njegovih gostiju… Zanimalo me je da istražim htenja i snove likova koje sam stvorio, da proniknem u to da li njihovi životi imaju nekakvog smisla. To je bila neka početna ideja… Nakon toga, kažem, usledili su dograđivanje i razrađivanje mesta, vremena i radnje kako bi se otvorila pitanja kojima je trebalo vremena da se postave i sazru.
Nije tajna da u Srbiji nije lako snimiti film. Od prve klape „Četiri ruže“ do velike beogradska premijere u Sava centru su prošle godine i godine. Da li toliko prolongiranje frustrira?
„Četiri ruže“ su dugo nastajale, to je tačno, ali drugačije nije moglo kada je ovaj konkretan projekat u pitanju. Da film može da snimi jedan čovek, ne bi se to zvala filmska industrija. Iza onog jednog jedinog frejma u filmu, a njih je 25 u sekundi, nalazi se mnogo ljudi i mnogo ćudi, mnogo rada i još više ljubavi. To se sve oseti na filmu. Filmska traka vidi svaki treptaj i čuje svaki uzdah. Ako se sa tim saznanjem uđe u snimanje filma i vodi računa o bitnim stvarima, nebitne i teške stvari se zaborave i deset godina proleti za čas.
Kako je protekao proces odabira glumaca i drugih ključnih saradnika?
Nije postojao proces klasičnog odabira saradnika. Tu smo nekako svi bili sve vreme. Ako jedan kaže „’Ajmo“ ostali ga prate. Svi ljudi koji su radili na ovom filmu ista su krvna grupa i moji veliki prijatelji. Sve koje ističem za zasluge nalaze se na odjavnoj špici filma, od prvog do zadnjeg slova.
Hibridni žanr krimi-komedija ima dugu tradiciju u Srbiji. Šta je to što „Četiri ruže“ izdvaja od sličnih ostvarenja?
Hm, krimi-komedija… Ko je rekao da su „Četiri ruže“ krimi komedija? To su sve čaršijski tračevi – verujte mi na reč.
Kako bi ti onda svojim rečima žanrovski definisao svoj film?
Da li postoji žanr: iskreni film? Struktura ovog filma izgrađena je kroz ideju da u vremenu u kojem živimo, a koje je haotično, puno svega i ničega, u kojem je realnost potpuno iskrivljena, a pri tom još sve to toliko dugo traje, da u svakodnevnom životu čovek nije siguran u kojem se žanru probudio, a u kojem zaspao, ili sanjao svoje snove… E to je bila vodilja koja je odredila žanr ovog filma. Da pojasnim, kada Četiri ruže krenu da prelaze iz žanra u žanr, da voze levo, desno, gore i dole… one smišljeno i namerno proizvode osećaj i emociju kako bi ustvari dočarale haos u kojem živimo , pa je i ta najčešća reakcija gledalaca da je ovo iskren film, najbliža žanrovska odrednica koja mi pada na pamet.
Koje su još bile reakcije gledalaca nakon projekcija na festivalima u Vrnjačkoj Banji i Nišu, gde je film pretpremijerno prikazan ovog leta?
Zanimljivi su ti razgovori sa gledaocima pre i nakon filma. Iznenadio sam se koliko „obični“ gledaoci, kako ih obično krstimo, razumeju i neke nijanse u ideji filma, i koliko je „obični“ gledalac u stvari neobičan i koliko ozbiljno shvata i poštuje film.
Kako je protekla beogradska premijera i kakav je osećaj izaći pred krcatu veliku salu Sava centra?
„Četiri ruže“ su stigle do Sava centra. To je već dovoljan uspeh za mene. Kadrovi su se zavrteli na tom platnu pred publikom koja ne prašta greške. Verujem da je beogradska publika razumela rukopis ovog filma, možda jače i snažnije nego što nam se to može učiniti na prvi pogled. I smeh i uzdah i tišina, i aplauz govore sve, i u tim tačkama se vidi da nismo „džaba krečili“. Ipak, jedan deo ili sloj filma svako od nas prepoznaje i doživljava negde u sopstvenom kosmosu. Veoma sam zahvalan beogradskoj publici jer verujem da je prihvatila film kao priču koja nas se negde tiče i dotiče jer nam se svima, ipak, možda može desiti nešto slično. Beogradska publika prepoznaje istinu i nju ne može prevariti ni filmska montaža ni specijalni filmski efekti. To je publika koja voli istinu i koja ume da je prepozna, doživi i prihvati. Zato vam ona jednostavno ili veruje ili ne veruje. Kao i u svemu, pa tako i u filmu, odnos između dela i publike počiva i na jednoj vrsti poverenja. Jednostavno, film i publika se razumeju i ja se ne bih mnogo mešao u taj njihov svet. Film priča priču, a gledalac je razume i prima kao svojevrsnu polifoniju ideja… I da se vratim na premijeru u Sava centur ovim rečima: hvala veličanstvenoj publici na aplauzu i podršci jer znate, nije lako aplaudirati posle filma čija je ideja vodilja bila da natera gledaoca da razmisli i zapita se – gde smo, kome verujemo, gde idemo i čemu se nadamo… Hvala, Beograde!
Koji su dalji planovi sa filmom? Distribucija u Srbiji je počela 5. decembra, pa me zanima da li postoje planovi da flm bude predstavljen i regionalnoj publici i/ili našoj dijaspori?
Plan je da „Četiri ruže“ pronađu svoj put do bioskopa i da širom sveta svedoče svoju urbanu bajku u kojoj postoji i zli vuk i mračna šuma i strašna aždaja, ali u kojoj postoji i hrabri junak koji će pobediti zlo i spasiti svet. Eto, to je plan koji imaju „Četiri ruže“. Pregovori sa distributerima u regionu i inostranstvu su u toku.
Razgovarao: Đorđe Bajić