Gvozden Đurić, scenarista svih epizoda i reditelj jedne od epizoda televizijske serije „Grupa“, diplomirao je filmsku i pozorišnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a u klasi profesora Bora Draškovića. Radio je kao pomoćnik reditelja na filmovima: „Tilva Roš“, „Neposlušni“, „Dobrica – ime nepoznato“, „Afterparti“… Sa kolegom Urošem Tomićem je razvijao seriju „Agenti“ za HBO Europe, a trenutno sa kolegom Silardom Kovačem radi na dokumentarnom filmu „Divlja Srbija“ i priprema svoj igrani film „Biće novih leta“.
„Subotom uveče“ (1957), reditelj: Vladimir Pogačić
Pored toga što je prvi jugoslovenski omnibus film, „Subotom uveče“ je po modernosti bio ispred svog vremena, zato što je Vladimir Pogačić uspeo da na jednostavan i sasvim suptilan način oslika tadašnje društvo i međuljudske odnose preko sudbina malih i običnih ljudi korišćenjem čistog i jednostavnog filmskog jezika, a ne upotrebom stereotipa ili oprobanih propagandnih matrica.
„Kapetan Leši“ (1960), reditelj: Životad Žika Mitrović
Iako je Živorad Žika Mitrović kao reditelj nesumnjivo pripadao partizanskom filmu, neretko je na sebi osoben i drugačiji način pokušavao da pristupi temama koje se odnose na period NOB–a. U tom smislu sam za ovu listu izdvojio film koji je u svojoj suštini klasičan vestern i koji kao takav važi za jedan od najboljih primera žanrovskog filma na ovim prostorima. Takođe, u ovom filmu igra jedan od mojih omiljenih domaćih glumaca – Aleksandar Gavrić.
„Tri“ (1965), reditelj: Aleksandar Petrović
Još jedan omnibus na listi. Poetski dirljiva antiratna trilogija u kojoj Aleksandar Petrović u sam centar dešavanja stavlja apsurd i preko njega gradi kompletan narativ. Struktura je takva da se likovi smenjuju kao na traci, ali apsurdne situacije se ponavljaju iz scene u scenu. Vizuelno jedan od najuzbudljivijih domaćih filmova ikada.
„Zaseda“ (1969), reditelj: Živojin Pavlović
Verovatno najbolji anti-ratni film sa ovih prostora ikada. Teško mi je da bilo izaberem određeni omiljeni film Žike Pavlovića (jer bi se na listi moglo naći sigurno nekoliko naslova), ali odluka je ovog puta pala na „Zasedu“. Pavlović u ovom filmu kroz jednostavnu priču o malom čoveku koji se nespreman zatekne unutar ozbiljnih istorijskih previranja stvara revizionistički otklon u odnosu na sve ono što je loše kada je apoteoza socijalističke doktrine u pitanju.
„Specijalno vaspitanje“ (1977), reditelj: Goran Marković
Film kojem se iznova i iznova vraćam. Likovi, dijalozi, glumačka ostvarenja, režija… Sve je baš onako kako u filmu treba da bude. Čak da više nikada nije snimio nijedan film, Goran Marković bi zbog ovog filma zauvek ostao upamćen kao jedan od najvećih reditelja sa ovih prostora.
„Petrijin venac“ (1980), reditelj: Srđan Karanović
Jedan od onih filmova koje pamtim iz najranijeg detinjstva. Maestralni glumci, pre svih Dragan Maksimović i Mirjana Karanović, ali i Pavle Vuisić, Ljiljana Krstić, Marko Nikolić, Veljko Mandić. Jedan od najboljih primera na koji način film može od odličnog literarnog predloška da stvori jedan nov i jednako uzbudljiv svet.
„Banović Strahinja“ (1981), reditelj: Vatroslav Mimica
Ovaj film je pokazatelj da za ekranizaciju istorijske drame mogu biti dovoljni jedna šuma, par šatora, par statista, nekoliko odličnih glumaca i sjajan reditelj. Vatroslav Mimica se ovim filmom upustio na prvi pogled u pretenciozan poduhvat obrađivanja arhetipskog sukoba dvojice muškaraca oko ljubavi jedne žene koji je utemeljen u jednoj od naših najpoznatijih narodnih epskih pesama. Ali Mimicu, sem toga gotovo da ništa drugo i ne interesuje. Sa svojim glumcima Frankom Nerom, Sanjom Vejnović, Draganom Nikolićem, Radetom Šerbedžijom i drugima, on istražuje unutrašnje sukobe, previranja, prevaru, oprost, a spektakl ostavlja nekim drugim rediteljima.
„Još ovaj put“ (1983), reditelj: Dragan Kresoja
Nepravdeno zapostavljen film Dragana Kresoje je jedan od najboljih primera kako melodrama kao žanr ne mora apriori da bude fragilna, naivna ili sentimentalna, naprotiv. Kresoja u ovom filmu pored sudbine glavnog junaka koji je u konstantnoj potrazi za davno izgubljenom ljubavlju i kakvim takvim smislom, suptilno gledaoce vodi kroz novi muzički talas, beogradska predgrađa i jedan od nedovoljno korišćenih motiva u domaćim filmovima kada je dolazak narkotika u većem obimu na ovo tržište krajem sedamdesetih godina prošlog veka u pitanju.
„Život je lep“ (1985), reditelj: Boro Drašković
Iako se radi o filmu mog profesora, ovaj film bi se svakako našao na svakoj mojoj listi omiljenih domaćih filmova. Hiruški precizan prikaz nasilja koje se manifestuje bez ikakvog realnog utemeljenja. Obest, taština, moć, ali i snishodljivost, slabost i labilnost. Ovaj film donosi i jedan od najprepoznatljivijih soundtrack-ova koji u svojoj apsurdnoj repeticiji određuje ritam filma, ali i utiče na gledaoca na način da kroz osećanje opšte nelagode predoseća jedini mogući kraj.
Đ. B.