Maja Pelević, autorka nagrađivanih pozorišnih drama i jedna od scenaristkinja hit serije „Jutro će preomeniti sve“, otkriva za portal FCS-a svoje favorite. Na pitanje koje to srpske filmove najviše voli, Maja Pelević je rekla: „Iako mi mnogi filmovi padaju napamet koje bih mogla da stavim na ovaj spisak izdvojiću nekoliko onih koje sam više puta gledala i za koje mislim da su meni lično na ovaj ili onaj način bili bitni.
„Variola vera“
Film koji na jedan tako istinit, ubitačan a opet suptilan način govori o društvu, kako se ono ponaša u kriznim situacijama, kada ljudi najbolje pokazuju svoje pravo lice, na šta smo sve spremni kada je pitanje života ili smrti. S jedne strane epidemija u ovom filmu jeste predstavljena kao dokumentarni podatak, a opet je i metafora sveta koji se nalazi pred apokalipsom. To je uostalom situacija bilo koje katastrofe koja je ovde opisana u mikrokosmosu jednog karantina. Takav presek ljudskih karaktera i kako se oni ponašaju u kriznim situacijama nismo imali prilike često da vidjamo u našem filmu. A i oduvek mi je bilo interesantno da posmatram kako se ljudi ponašaju kad su suočeni sa bolešću i smrću.
„Mi nismo anđeli“
Film koji je obeležio mnoge naše mladosti, uz koji smo se zaljubljivali, u kome smo se tako mnogo prepoznavali, koji nas je zasmejavao i dovodio do suza, koji nam je pokazao koliko je mladost jedna velika prekretnica od koje svašta u budućnosti zavisi i koliko brzo ona zapravo prodje. Mislim da sam ovaj film gledala preko dvadeset puta, a verujem da nisam jedina. I u neku ruku sve generacijske priče koje sam želela da ispričam su bile na neki način inspirisane ovim filmom.
„Klip“ i „Tilva Roš“
Dva filma, rediteljke Maje Miloš i Nikole Ležaića, koji su izašli u relativno kratkom periodu i nakon kojih sam pomislila: evo stiže nova generacija filmskih reditelja koji imaju šta da kažu i čiji filmovi neće ličiti ni na šta što smo vidjali do sad. I tako je i bilo. Oba filma za glavne junake imaju naturščike, govore o nekim novim klincima koje možda poznajemo a možda ih i ne znamo baš najbolje, koji žive u jednom vakumu izmedju sveta koji ih je mimoišao i o kome ne znaju baš mnogo i sveta koji dolazi o kome znaju još manje. Upravo kroz ovu generaciju možemo da vidimo budućnost sveta, šta nam ona nudi i poručuje i koja je naša odgovornost u svemu tome.“
