Feti Dautović, televizijski i filmski producent, voljeni i cenjeni univerzitetski profesor, a ove godine i predsednik žirija programske celine „Granice“ na FEST-u, svojski potrudio se i podario nam ovo izdašnu listu svojih favorita na polju srppske filmske baštine.
Evo doprinosa Fetija Dautovića ovom filmofilmskom kutku našeg portala: Rođen u sredini prvog veka pokretnih slika, film za mene nije predstavljao čudo, cinilo mi se da je oduvek postojao jer u filmu kao i u životu, prošlost, sadašnjost i budućnost su bili uvek, sada i tu! Danas kada pokušavam da dokucim na koji nacinme film povezuje sa psihičkim društvenim, ličnim i duhovnim dimenzijama postojanja, fenomen pokretnih slika vidim drugacije i shvatam da sam rastao sa svakim filmom pokušavajući da prihvatim onaj deo koji sam mogao da sagledam i razumem van slike i narativa.
Film Toma Janića, CRNI BISERI (1958 ) o maloletnim delikventima iz popravnog doma, sniman na ostrvu Korčuli bio je prvi film koji me je kao osmogodišnjaka duboko uznemirio i zamislio… i možda usmerio definitivno ka verovanju da i nepopravljivi u susretu sa Čovekom mogu biti spaseni.
LJUBAVNI SLUČAJ ILI TRAGEDIJA SLUŽBENICE PTT, Makavejeva ( 1967 ) kada sam već imao iskustvo zaljubljivanja, uspeo je da me preko osećanja straha, ljubavi, razdvajanja i besa odvede u stanje i iskustvo koje sam samo slutio. Magicna moć velikog autora da slikamapronađe duboko u mojim osećanjima tamne sobe u kojima su nerazumljiva secanja, strepnje i strah od dubine rimskog bunara, međutim tada mi je pre delovala kao upozorenje mudrog putnika nego kao jasna poruka table –Ne dalje za ljudski um – Ulazite u Zemlju Ljubavi.
SKUPLJAČI PERJA (1967) Aleksandra – Saše Petrovića i danas je jedan od mojih najdražih filmova jer kako god doživljavao film on za mene predstavljasvet autora viđen iznutra i u svojoj biti predstavljapravo lice društva i kulturnih ostrva koje nisam poznavao, niti do tada razmišljao o njima. Zar ovo postoji? Zar postoje ovakvi ljudi i ovakve sudbine?
BUBE U GLAVI (1970 )Miše Radivojevića gledao sam u svojoj hipijevskoj fazi i mada osnovnu ideju filma da mladost ne nalazi rešenje za svoja egzistencijalna pitanja nisam mogao da formulišem, ideja da naš svet mladosti može da sjebe mehanizam gospodara ljudskih sloboda izgledala je moguća i imala potpuni smisao…ali ne samo kao bunt već kao sila kojoj niko neće moći da se suprotstavi.
КIČMA (1975 ) Vlatka Gilića, turobna najava i svedocanstvo o smrti empatije i nastupajucem dobu neodivljaštva gledao sam već daleko trezniji od ideje o velikom zadatku formiranja porodice dobrih ljudi… svestan da ulazim u svet sivih odela koji me podsmešljivo posmatra i ceka da oborene glave stanem u red sa praznim tanjirom i zamolim za kutlacu gulaša.
KO TO TAMO PEVA (1980)Slobodana Šijana već sam gledao kao iskusan i uspešan filmski i televizijski producent… i mada je premijera prošla sa mlakim aplauzom ja sam bio ushice. Moji prijatelji Aligrudić, Načić, Berček, Bora Čvoka, Voki Kostić i Boža Nikolić su ucinila da se danima osecam kao deo pobednickog tima koji na sasvim nov jednostavan i svež nacin ima pravo da govori o neizlecivoj gluposti, inatu i ubeđenju da su naši sutrašnji ciljevi tu na dohvat ruke… i da se rešavaju prostaklukom, podlošcu i ubacivanjem preko reda… ne sluteci da nebo tada šalje vatru na Gomoru.
SJEĆAŠ LI SE DOLI BEL (1981) Emir Kusturica. Trijumf! Ponos što sam tada bio delic jugoslovenske fabricice pokretnih slika.
SMRT GOSPODINA GOLUŽE (1982) Živko Nikolić. Samoca. Napor da se život promeni. Laž. Intrige. Zavist. Mržnja. Ljubav i… tragedija. Sve baš kao što i jeste. Smeh a onda duboki udah i dugi izdah… i pomisao gospodin Goluža je umro uzalud.
BALKAN EKSPRES (1983) Branka Baletića. Svet je cesto toliko crn da ucesnicima u životu, kao jedini izlaz ostaje sprdnja i smeh. Da li su tragicni momenti u životu iskušenje i za suze i za smeh? Da li se sili uništenja i smrti, ako nema drugog izlaza suprostaviti podsmehom?
VARLJIVO LETO ‘68. (1984) Goran Paskaljević je u ovom filmu kao reditelj stvorio svetkoji sam poznavao i naselio ga prekrasnim glumcima. U pocetku podcenjen i skrajnut, ovaj film je vremenom izrastao u jedno od najmarkantnijih svedocanstava moje prošlosti.
DO KOSKE (1997) Slobodana Skerlića je bio film mojih prijatelja i velika pobeda generacije – Novih nada. U to vreme najmlađi autor sa glumcima koji su tek prohodali ispred kamere napravio je uzbudljiv film koji je i sumirao i predskazao na čist i jednostavn način vreme u kome smo bili i koje nas ocekuje.
ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE ( 2009 )Mladena Đorđevića bio je po svim elementima i bez kompromisa, najhrabriji film i prekretnica u domaćoj kinematografiji. Uz sve probleme i strahove koji su pratili realizaciju i prikazivanje ovog remek dela ( koji i danas kao cutanje traju ) ovaj film, njegov autor, glumci i ekipa, zaslužuju počasno mesto među vitezovim okruglog stola srpske kinematografije.
FLEŠBEK ( 2010 ) Аleksandra Јаnkovića. Nepravedno skrajnuto veliko filmsko delo o ljudima sa margine. Film koji bi da je imao srecu sa festivalskim životom, zasigurno ušao među klasike žanra kome je pripadao.
S/KIDANJE ( 2013 ) Коste Đorđevića o mladosti zaljubljenoj u zamisao o ljubavi. Neodoljivi šarm Nikole Rakočevića i skoro cele glumacke ekipe uključujući i epizodne uloge svrstale su ovaj film među filmove koje ozbiljno volim. 2017 na retrospektivi srpskog filma u Zagrebu ovaj film je doživeo nezapamcene stojece ovacije u konkurenciji sa nekoliko izabranih remek dela naše kinematografije.
ENKLAVA (2015)Gorana Radovanovića svedoci o istini daumetnik mora da bude slobodan da bi stvarao bez pritiska i pratio svoju duhovnu, a ne krvnubraću.Duboko humana, ljudska prica o Srbima koji su ostali na Kosovu južno od Ibra posle 1999. godine.Film o raju i paklu koje spaja ili razdvaja put od 442. Km.
I na kraju se pitam.
– Kome je potreban srpski film?
… iza ovoga pitanja, ispisane su studije, parole, uveravanja i dokazivanja ispunjena zanačajnim rečima… i što je najinteresantnije sve su tačne i istinite.I pitam se dalje, gde je onda problem sa nacionalnoj kulturi, važnim srpskim filmom?
Odgovore tražimo u nedelanju odgovornih za implementaciju parola. Međutim oni imaju opravdanja… i da bi bilo još interesantnije i ta opravdanja su na mestu jer ukazuju da se težina odgovornosti za situaciju u našoj kinematografiji nalazi i u bazu i na vrhu piramide citavog sistema. I ovaj spori začarani krug se sada vrti tako kako se vrti i po svemu sudeći plan lečenja srpskog filma zahtevao bi ozbiljne promne na svim nivoima i disciplinu u procesu oporavka… i to je prvi uslovi da se spase ono što se spasiti da.
U ovom trenutku… ili već dugo, domaći film opstaje zahvaljujući zaljubljenicima koji su hrabri da se upuste u neisplativu avanturu snimanja i prikazivanja filma na nepostojećem tržištu, maloj grupi filmskih obožavalaca…
Situacija o kojoj pišem lići na deo života brodolomnika Robinzona koji na pustom ostrvu od štapa i kanapa stvara osnovne uslove da opstane bacajući u more flaše sa porukama nevidljivim brodovima, uporan u svojoj nameri da preživi i isprića svoju priču onome ko će želeti da je čuje.
Dakle u ovoj prići o srpskom filmu,postojala su bolja i lošija vremena i osim olujnog vetra koji podiže talase, nema ni krivih ni nevinih… U sadašnjem trenutku po mom mišljenju vredni hvale su samo najusamljenji. Njima se iskreno divim jer ti autori samoniklih filmova koji pored mana, koje imaju svi otmeni siromasi, nose veličinu snagu, vitalnost i novu nadu.
I za kraj, ako srpski film nije potreban nama, onda je, u to sam uveren potreban – Budućnosti.
Prošli XX vek je proglašen vekom pokretnih slika, a novi vek će biti vek u kome će se živeti u slikama… I zato razmišljam. Pod uslovom da se ljudsko srce do tadane promeni, filmovi koje smo snimili, našem potomstvu će kao neprocenjivo svedoćanstvo progovoriti o nama ali i o tome kakvi smo bili u našim delima.