Ove sedmice naš saputnik u misiji mapiranja omiljenih domaćih filmova svih vremena je Marko Misirača, diplomac beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, pozorišni reditelj koji režira i koji je režirao predstave u Beogradu, Kragujevcu, Banjaluci i Sarajevu, a koji je u svojstvu asistenta reditelja i kasting-direktora radio na nekoliko novijih srpskih dugometražnih filmova (Turneja, Neprijatelj, Falsifikator, Top je bio vreo).
Evo njegovog odabira omiljenih domaćih: „Kada ste u situaciji da odaberete jedno ili nekoliko omiljenih umetničkih dela (bilo da se radi o filmu, knjizi, slici…), a umetnosti pripadate i živite je svakodnevno, nađete se, pretpostavljam kao i većina gostiju ove rubrike, u nebranom grožđu. Naravno da bih uvek mogao da navedem više od jednog, deset ili bar pedeset filmova koji su me u određenom periodu inspirisali i nadahnjivali, zavisno od toga u kojoj sam životnoj i stvaralačkoj fazi. To se posebno odnosi na ono što zovemo domaćim filmom, a za mene tu spada kompletna jugoslovenska, i sada srpska produkcija.“
„Za ovu priliku izdvojiću i podsetiti ljubitelje filma na sada već možda, svakako nepravedno, zaboravljenu trilogiju Puriše Đorđevića – Devojka (1965), San (1966) i Jutro (1967). Puriša je, po vlastitom priznanju, ovim filmovima hteo da ispriča sudbinu svoje zemlje. A meni se njegov specifičan ugao gledanja na rat i stradanje zauvek urezao u sećanje. Ironija, crni humor, sarkazam, farsa, tragedija ali pre svega POEZIJA – izrazi su i osećanja koja dominiraju u ovim fragmentarno povezanim slikama i scenama koje čine ovu trilogiju. U našem filmu niko ni pre ni posle nije na takav način pevao o stradanju, herojstvu i revoluciji. Pojedine scene su antologijske: seljak (Mija Aleksić) koji prkosno ‘napušta’ streljački stroj nakon što ga Nemci upucaju, uvređen njihovim postupkom; general (Ljuba Tadić) koji podseća starog zarobljenika (Viktor Starčić) na njihov ratni susret mažući se blatom i zemljom; voz kojim svi junaci revolucije putuju u slobodu i u smrt; slučajna pogibija heroja Lazara (Bata Živojinović); mrtvi Nemac koji vodi za ruku dečake i rečenica ‘Ovaj čika nas je ubio’; i naravno, pogibija Aleksandre (Milena Dravić) u praskozorje, od ruke zarobljenog Nemca. Iako pre svega govore o ljudskom stradanju, nakon gledanja ovih filmova preplavljuje vas osećanje dubokog humanizma i optimizma, vere u čoveka. Ovi filmovi slave lepotu života.“
Zoran Janković