U širem izboru kandidata za ovozimsku NIN-ovu nagradu za najbolji roman našao se i roman „Sutra ćemo“ Bojana Marjanović (u izdanju Književne radionice Rašić); upravo smo Bojana Marjanovića, inače, između ostalog, i urednika časopisa „LiceUlice“ zamolili da nam predoči par svojih omiljenih domaćih filmova, a on nam je izašao u susret ovom izdašnom i nadahnutom izjavom na tu temu.
„Od nekoga ko pripada nesretnim književno-kulturnjačko-aktivističkim krugovima, kao što ja pripadam, pretpostavljam da bi se očekivalo da odgovor na pitanje ‘Koji ti je omiljeni domaći film?’ izvuče iz nekih davnih, postratnih ostvarenja o samoupravljanju ili, s druge strane, iz crnog talasa ili već neke treće, pomalo ekskluzivne, niše. Avaj, mnoge od tih filmova nisam ni gledao, mnogi od onih koje sam gledao su mi bili politički i/ili estetski daleki, a tek neki su mi se zaista dopali. Međutim, kada iskreno odgovaram na pitanje koji mi je najdraži domaći film, odgovori stižu iz samog srca mejnstrima, iz reda klasičnih (post)jugoslovenskih opštih mesta. Dakle, dumao sam i dumao, te na kraju došao do ova tri naslova…
Sjećaš li se Doli Bel? (režija: Emir Kusturica, scenario: Abdulah Sidran, 1981.)
U pitanju je, po mom sudu, najlepši domaći film. Mogao bih se razbacivati floskulama o briljantnoj režiji, briljantnim ulogama ili briljantnom tekstu, ali moja ljubav ka ovom filmu leži u pukoj činjenici da ne mogu suvih očiju da pogledam onu scenu sa sredine filma, kad čitava porodica glavnog junaka odlazi u posetku tetku i njegovima. Sve u toj sceni baš savršeno stoji – od epohalne replike Mire Banjac kad shvati koliko ih je koštao taksi (‘Mogla sam kupiti dvadeset jaja, mogli smo baš i prošetati, šta bi nam falilo’) preko Slobodana Aligrudića i Pavla Vujisića koji pevaju ‘Teško meni jadnoj u Saraj’vu samoj’ do klinca koji spušta bicikl niz nekoliko metara strmog dvorišta, iznova i iznova. Perfektan spoj slatkog i gorkog, dirljivog i ironičnog u slikanju Sarajeva baš onakvim kako ga je jednom, u nekom intervjuu, opisao Saša Lošić iz Plavog orkestra: ‘…odrastajući u Sarajevu, od djetinjstva si izložen raznim utjecajima – iz ćevabdžinice čuješ sevdalinku, Mišu Kovača iz frizerskog salona, Štrausa kad prođeš pored muzičke škole, dalmatinsku klapu, Gang of Four u klubu, punk i sympho rock’. Iako film govori o Sarajevu iz nešto ranijih dana nego ovih o kojima priča Loša, važan mi je – kao, uostalom, i muzika Plavog orkestra – jer je i moje odrastanje i formiranje u Užicu dosta blisko toj specifičnoj mešavini urbane melanholije i ruralnog derta. Dakle, Sjećaš li se Doli Bel je jedan od retkih filmova sa kojima se osećam toliko povezan da bih mogao skoro svaki dan da ga gledam. Čak moju ljubav prema filmu ne može umanjiti ni potonji politički i umetnički razvoj Emira Kusturice. Mada, ruku na srce, veliki sam fan i Oca na službenom putu, Doma za vešanje i filma Arizone Dream, dok mi je Underground filmski impresivan taman onoliko koliko mi je politički problematičan – a izuzetno je problematičan u svom tom antikomunizmu kog isporučuje. Čak iako već više od dvadeset godina nije snimio ništa što mi se previše ili uopšte dopada, čak iako na dnevnom nivou postoji neki razlog zbog koga bih pisao kritički novinski tekst o onome što radi (od neimarskih preko nacionalističkih do egotriperskih ispada), moram reći da ipak mislim da je Kusturica naš najbolji reditelj. Ma kako to, je*iga, bilo teško priznati.“
U raljama života (režija: Rajko Grlić, scenario: Dubravka Ugrešić i Rajko Grlić, 1984.)
Veliki sam fan romana Dubravke Ugrešić po čijim motivima je snimljen i ovaj film. Roman je bolji i, pre svega, politički dosta radikalniji – posebno je to vidljivo ako se uporedi filmski i romaneskni kraj. No, uprkos znatnoj Grlićevoj pacifikaciji izvornog teksta, taj film svakako ostaje jedan od feministički zanimljivijih unutar naše produkcije. Istina, to verovatno više nego o samom filmu govori o našoj kinematografiji kojoj je patrijarhalna falocentričnost politički rak rana. No, bilo kako bilo, malo je domaćih ostvarenja koja su mi strukturno tako zanimljiva i koja su ispisana sa tom finom dozom mešanja intimističkog i političkog (već se u mnogim, sasvim, usputnim replikama naslućuju neki od šavova po kojima će pući SFRJ – Je li istina da je Rade Šerbedžija Srbin? – Žena mi je pobegla sa vodoinstalaterom… Hm, Srbinom. – Karaću te celu noć, u cugu, takvi smo mi Srbi. I, naravno, potpuno sam opčinjen minijaturom Semke Sokolović koja igra Šteficinu tetku iz Bosanske Krupe. Toliko da mi dođe da svaku anegdotu koju nekome prepričavam počnem sa onim njenim ‘znaš ti, ne znaš’, a da ne govorim koliko je priča o Sulju koji je progutao ženin escjag za dvanaest osoba, bezuspešno pokušavajući da se ubije, pričica oko koje bi se potukli Monti Pajtonovci i rani Vudi Alen. Avaj, šteta escajga.
Rane (režija i scenario Srđan Dragojević, 1998.)
Dosta mi je blizak neelitistički pristup filmu Srđana Dragojevića. Stalno su me zabavljali ti njegovi intervjui – nadam se da ih nisam pomešao sa intervjuima nekog drugog reditelja – u kojima prepričava kako je FDU upisao tako što se prijavio sa nekim suludim i besmislenim kvaziartističkim filmićima ispunjenim kadrovima mrtvih golubova, prljavih ulica ili tako nečeg trećeg, taman po meri snobova koji umetnost shvataju kao prostor očišćen od zabave. No, sa druge strane, ma kako mi estetski bio blizak, često imam političke nesuglasice sa Dragojevićevim filmovima. Recimo, što se mene tiče, u striktno filmskom smislu, Lepa sela lepo gore su verovatno ponajbolji domaći film, ali nisam ga stavio na listu jer imam previše problema sa interpretacijom rata u Bosni koji taj film nudi da bih tako lako zažmurio na svoje političko oko zarad zadovoljavanja onog drugog. Međutim, Rane su sasvim druga priča. Iako su mnogo napadane da glorifikuju svet kriminala i iako je istina da je gomila klinaca koji na društvenim mrežama na svojim profilnim slikama sasvim neironično drže Švabu i Pinkija, mislim da teret apsolutno ne pada na pleća autora filma, isto što kao, šta znam, autori Trejnspotinga ne mogu biti krivi za nečije korišćenje narkotika. Naprosto, Dragojević se vodio onim stihom Adama Zagajevskog pokušaj opisati svet koji se raspada i u Ranama je to uradio vrlo uverljivo – malo je primera u ovdašnjoj umetnosti tako dobre i brze vožnje kroz jedan raspadnuti svet, svet koji grca u nacionalističkom brlogu, ratnom ludilu, obnovi kapitalističkog sistema i potpunom urušavanju svega što je, kroz procese socijalisitičke modernizacije, gotovo pola veka građeno. Iako se često ne slažem sa mnogim stvarima koje Dragojević izgovora ili radi, te iako nisam baš preterano veliki fan njegovih novijih fanova (premda mi je Parada, svoj svojoj karikaturalnosti i stereotipizaciji uprkos, bila jako zabavna), Rane zamene ostaju verovatno najbolji postjugoslovenski film. I kada kažem postjugoslovenski, to nije samo puka vremenska odrednica, već, pre svega, tematska – nijedan film bolje od Rana nije oslikao postsocijalističku pustoš u kojoj smo se našli.
DOMAĆI FILMOVI KOJI NISU USPELI UĆI U PRVA TRI, ALI SAM IH OPET MORAO SPOMENUTI (hronološki): Bokseri idu u raj Branka Ćelovića, Užička republika Žike Mitrovića, Specijalno vaspitanje Gorana Markovića, Ljubavni život Budimira Trajkovića Dejana Karaklajića, Ko to tamo peva Slobodana Šijana, Tesna koža Miće Miloševića, Varljivo leto ‘68 Gorana Paskaljevića, Balkanski špijun Dušana Kovačevića i Božidara Nikolića, Ljepota poroka Živka Nikolića, Kako je propao rokenrol Zorana Peza, Vladimira Slavice i Gorana Gajića, Pre kiše Milka Mančevskog i Kod amidže Idriza Pjera Žalice. Dakle, sve sami klasici iz ponude kablovske televizije. Ali, šta da se radi, makar mi je filmsko uživanje dostupno iz fotelje.“
Priredio: Zoran Janković