Srpski pisac Dejan Stojiljković je trenutno u žiži po dva osnova. U knjižare je stigao njegov novi roman Olujni bedem, a na RTS-u se, iz nedelje u nedelju, emituju nove epizode serije Senke nad Balkanom na čijem je scenariju radio. Stojiljković nam je otkrio kojih sedam domaćih filmova najviše voli i zašto.
„Pošto mi je teško da filmove poređam po kvalitetu, poređao sam ih po godinama. Evo mojih sedam omiljenih domaćih filmova. Naravno, lista je subjektivna a bilo je i teško sastaviti je pa na nju, nažalost, nisu ušli mnogi filmove koje takođe smatram izvanrednim.
Marš na Drinu (1964)
Verovatno naš najbolji ratni film (uz Lepa sela, lepo gore) a svakako najbolje domaće kinematografsko ostvarenje na temu Prvog svetskog rata. Sve je tu, odlična režija, raskošne scene bitaka, odlična priča, još bolja gluma. Ljuba Tadić kao Kursula briljira, a tu je i plejada glumačkih legendi. I naravno, poslednja rečenica u filmu koja je antologijska: ‘Drino… jebem te!’.
Povratak otpisanih (1976)
Iako se radi, faktički, o prvoj epizodi serije, ona savršeno funkcioniše kao samostalno delo tj. film jer je narativno zaokružena. Gledao sam ga hiljadu puta i prosto rečeno, radi se o savršenom filmu. Sve je do tančina urađeno kako treba, priča, režija, gluma, nema sekunde viška ni manjka. Sve je izbalansirano, skrojeno po meri, primer majstorstva velikog Aleksandra Đorđevića, produkcija je za ono vreme – holivudska. I Bata Živojinović kao četnik. Genijalno.
Maratonci trče počasni krug (1982)
Ne bih trošio mnogo reči na ovo remek-delo, sve se uglavnom zna. Osim možda da je System Comics hteo svojevremeno pokrene strip-serijal zasnovan na ovom filmu koji bi izlazio u istom formatu kao Alan Ford. Jedan od najboljih domaćih filmova svih vremena.
Lude godine 4: Kakav deda, takav unuk (1983)
Već vidim neke kako se mršte i zgražavaju čitajući ovo, ali radi se o odličnom primeru repertoarske komedije kakve se danas ne prave. Dvoumio sam se da na listu stavim Ljubi, ljubi al’ glavu ne gubi (to je onaj deo kad her Žika ide sa dve Švabice na Sveti Stefan) ili Šta se zgodi kad se ljubav rodi (to je onaj deo sa Rusima) ali je Unuk pretežao jer se u njemu događa onaj izvanredan obrt kada prijatelj Milan od drkadžije prerasta u merakliju. Svi smehotresni sastojci su tu: Gidra, urnebesan zaplet, Zorica Brunclik koja peva „A tebe nema“, frau Elza i klimaks u vidu vožnje na kolicima za pivo. Rečju: remek-delo.
Balkanski špijun (1984)
Ovo je film koji bi mogao da gledam danima a da mi ne dosadi. (Tragi)komedija koja savršeno opisuje naš balkanski mentalitet ali se istovremeno bavi vrlo ozbiljnim stvarima kao što su ideološka indoktrinacija, paranoja i truli politički sistem. Film u stvari razobličava socijalističku hipokriziju u SFRJ i daje nam jednu drugačiju sliku otkrivajući da sve nije bilo tako ružičasto, da su i tada postojali nepotizam, korupcija, politikanstvo, licemerje… Glavni junak filma Ilija Čvorović je u krajnoj liniji dobar čovek, pošten, vredan, radan, sve je stvorio sa svojih deset prstiju. A opet, šizofreni sistem u kome živi gura ga na ivicu, maltene u ludilo. Životna uloga Bate Stojkovića.
Kako je propao rokenrol (1989)
Nomem est omen, što bi rekli Rimljani, ovaj omnibus je oda jednom izgubljenom vremenu i jednoj izgubljenoj generaciji. Rokenrol je zaista krenuo da propada nakon ovog filma, zajedno i sa državom, nikad prežaljenom SFRJ. Duh osamdesetih se oseća u sve tri priče, prosto da čovek ne poveruje da se tako živelo. Nova godina se slavila po gajbama, mladež je odrastala uz dobru muziku, knjige i filmove, sve je bilo srećno i nasmejano. Moj omiljeni deo je prvi Od izvora dva putića koji je, nekako bizarno, najavio uspon turbo-folka. Fenomenalna muzika Vlade Divljana i Bjela u ulozi pandura-mucavca: „Ovi što šaraju po zidovima, sve su ti to u… u…. umetnici“.
Lepa sela, lepo gore (1996)
Jedan od najboljih ratnih fimova koje sam gledao, i to ne samo domaći. Meni on može bez problema da stoji uz Full Metal Jacket od Kjubrika, Skotov Black Hawk Down ili Stounov Platoon. Čak ih, po mom mišljenu, u određenim aspektima nadvisuje. Sećam se kakav sa osećaj imao kada sam ga prvi put gledao u bioskopu „Vilin grad“ u Nišu, izašao sam iz sale potpuno raspamećen kao da je neko u mene ispalio čitav okvir iz kalašnjikova.“
Đ. B.