Milan Krunić se filmskom kritikom bavi od 2009. godine, a od 2014. piše prikaze (uglavnom) srpskih filmova za sajt Celuloidna mržnja. Njegove tekstove su objavljivali Playboy, Cinema+, PopCu!ture, časopis Kinoteka… Trenutno piše za Before/After. Bez dlake na jeziku, Milan Krunić (ili Krunić Krunić – kako ga zovu prijatelji) često ume da „pogodi živac“ i svojim tekstovima naljuti naše filmske stvaraoce… Elem, zamolili smo Milana da odabere svoj omiljeni srpski film i odabir obrazloži. Izbor je pao na debitantski film Stevana Filipovića.

„Iako domaća kinematografija ima daleko kvalitetnije filmove, politički angažovanije, bolje glumljene i smešnije, jedan od mojih omiljenih naslova koje sam spreman da perpetualno gledam je Šejtanov ratnik, Stevana Dike Filipovića iz 2006. godine“, kaže Krunić za naš portal.

U njegovom iscrpnom objašnjenju stoji sledeće: „Nevolje uglavnom počinju kada se moćne stvari nađu u pogrešnim rukama. Tako je Knjiga koja krije drevno zlo pala u ruke… Stanislavu. Ovo svakako ne bi bio problem da je Stanko dobar dečak koji pomaže staricama da pređu ulicu, a ne štreber-psihopata željan krvi drugara iz odeljenja koji su ga zezali. Stoga, sudbina sveta pala je na pleća troje tinejdžera – Caneta, Tiću i Mirka – učenika Stankovog odeljenja, koji će morati da pronađu način kako da zaustave drevno zlo, koje čak ni Karađorđe ni Knjaz Miloš nisu uspeli da obuzdaju, usput dolazeći u sukob sa dizelašima, ludim profesorima, taksistima, alternativnim pozorištem i izgladnelim KST vampirima.“

„Filipović je osmislio kostur priče o velikom, zlom, zelenom čudovištu još kao klinac da bi ga tokom niza narednih godina oblikovao u delo ispunjeno istorijskim ličnostima, drevnim magijskim obredima i predanjima, sjajnim humorom i junacima koji su spremni na sve ne bi li zaustavili demonsku neman. Barem je to tako bilo na papiru.“

„Pred kraj fakulteta, davne 2004. godine, Stevan je odlučio da za diplomski film ekranizuje svoju dečačku zamisao. Što se isprva ispostavilo kao nemoguć zadatak jer snimanje dela o demonu koji progoni tinejdžere kroz vekove je previše zahtevno za domaću produkciju od čega su najveći kamen spoticanja bili – specijalni efekti. Iako su se specijalni efekti i ranije koristili u domaćim filmovima, količina koju je Stevan želeo je vredna jednog holivudskog naslova, a kamoli nečijeg diplomskog filma! Uprkos svemu, Šejtanov ratnik je ušao u produkciju mahom napajan Filipovićevim super-zaraznim entuzijazmom i glumačkom postavom mahom sačinjenom od studenata glume, naturščicima i po kojim profesionalnim glumcem.“

„Finalno delo, iako nije najsjajniji primer domaće kinematografije, jeste za primer šta se sve može postići ako se samo dovoljno želi i ima ok ideja. Da, Šejtanov ratnik izgleda kao studentski film, ali budimo realni to i jeste. Sa druge strane izgleda daleko bolje od većine studentskih filmova, a bogme i po kojeg pravog filma. Narativ mahom nose šarm Radovana Vujovića, koji je svoje iskustvo ispekao na ovom filmu da bi ga kasnije pustio na nespremne gledaoce Vojne akademije, i spektakularna šmira pozorišne rediteljke i scenariste Staše Koprivice kojoj je ovo jedina uloga do sada. Svakako su vredna pomena i prekrasna poremećenost Vladimira Tešovića kao i spektakularno dizelaštvo Vujadina Miloševića.“

„Specijalni efekti, dostojni jedne strane produkcije, koje je radio Sendi Kumalakanta izgledaju vrhunski i dan danas, što je jedan od faktora koji čine da se Šejtanov ratnik može gledati i deset godina kasnije a da zubi ne škrguću nekontrolisano. Većina šala je i dalje, iako priglupa, veoma smešna. Filipovićeva ideja je bila da film smesti u srednju školu, ne samo jer mu je to omiljeni milje iz koga crpi inspiraciju za svoja dela već i jer je film namenjen mlađoj publici. Ali…“

„Na žalost, u trenutku kada je film izašao nije postojala razvijena mreža ni bioskopa ni distributera, a nije bilo ni bioskopske publike. Takođe, distributer filma nije bio siguran kome je film namenjen, što je sve dovelo do toga da Šejtan propadne na malobrojnim blagajnama. Međutim, kada se film pojavio na DVD-u, a ubrzo potom i na jutjubu čitava jedna generacija klinaca je odrasla na njemu, čime je Filipovićev film dosegao izvesni kultni status. Zanimljivo je to što su pojedine replike iz filma su ušle u svakodnevni govor, a neke scene se prepričavaju i dan danas među mlađom publikom.“

„Na kraju, Šejtanov ratnik nije najbolji film koji je domaća kinematografija iznedrila. Daleko od toga da je najbolje snimljen ili režiran, ali je činjenično jedini pravi young adult film na ovim prostorima do sada. On je kao neko tronogo pseto srpskog filma, ćopavo i ružno ali drago i umiljato.“

Đ. B.