Najznačajniji deo svake kinematografije svakako su dugometražni igrani filmovi, te svaki početak snimanja novog filma mora da izazove posebnu pozornost. Prvih dana avgusta kreće snimanje Volje sinovljeve, celovečernjeg prvenca Nemanje Ćeranića, mladog reditelja koga smo upoznali kroz vrsne kratke filmove Stočar i Soba smrti. Pre nego što pređemo na razgovor sa Nemanjom Ćeranićem, treba istaći da je projekat za film Volja sinovljeva na svom konkursu podržao Filmski centar Srbije.
Kako se u smislu faktografije (liste saradnika i slično) u ovom trenutku slabo šta zna o Volji sinovljevoj, predstavi nam svoje saborce i oslonce?
Moji glavni saborci su scenarista Strahinja Madžarević, i direktor fotografije Igor Marović sa kojim sam sarađivao na svojim kratkim filmovima. Producenti Petar Šapić i Aleksandar Kovačević Kuzmanović se trude da film bude onakav kakvog smo ga zamislili Madžarević, Marović i ja. Glumci su mi od velike pomoći i ulivaju mi sigurnost. Glavnu ulogu igra Igor Benčina sa kojim sam postao veoma blizak u toku rada na kratkom filmu Soba smrti. Velika mi je čast što ću raditi sa ekipom koju sačinjavaju: Žarko Laušević, Svetozar Cvetković, Sergej Trifunović, Slavko Labović, Marta Bjelica i Petar Benčina. Oformio se jak tim i jedva čekam da uđem u snimanje.
Budući da je reč o tvom celovečernjem prvencu, plaši li ti barem malo dugi metar?
Ne plaši me dugi metar jer se ceo život spremam za ovo. Naprotiv, mnogo mi više odgovara od kratkog jer je moja svest o filmu formirana na celovečernjem filmu. Kratki filmovi su me zainteresovali tek kada sam počeo studije na Fakultetu dramskih umetnosti.
Da li je, recimo, pre par godina u fazi snevanja i priželjkivanja, upravo Volja sinovljeva bila na vrhu tvoje liste budućih velikih ti projekata?
Kada je scenarista Madžarević 2014. godine napisao prvu verziju Volje sinovljeve ovaj projekat je neprestano bio tema naših razgovora kao nešto što bi bilo idealno da radimo. Mislili smo da nikada nećemo dobiti priliku da snimamo ovakav film zbog velikih produckijskih zahteva koje nosi. Zato sada imamo još veći motiv da uradimo dobru stvar.
Kako su tekle dosadašnje pripreme, koji su se izazovi pokazali kao najkrupniji i koliko ti je u svemu tome pomogla titula jednog od (istinski neočekivanih) pobednika konkursa Filmskog centra Srbije?
Pripreme teku dobro, a problemi su sastavni deo ovog posla. Podrška Filmskog centra Srbije je ključna stvar, a činjenica da je naš projekat podržan na državnom konkursu me stavlja u privilegovanu poziciju i nadam se da ću svojim radom opravdati poverenje koje mi je ukazano.
Otkud Bor u ovoj priči i šta će to film dobiti od Bora i tamošnjih nesvakidašnjih krajolika?
Postojale su dva lokaliteta oko kojih smo bili u dilemi, pogotovo za prvu polovinu filma. Jalovište u Boru je tačno ono što smo moji saradnici i ja želeli da imamo, a nismo ni znali da postoji u Srbiji. Bor nudi još puno uzbudljivih lokacija i nije čudo što mnogo filmskih ekipa dolazi u taj grad. Drugi deo filma se snima u Beogradu, najviše u zgradi BIGZ-a.
Oni upućeniji u tvoj filmski svetonazor znaju da si veliki poštovalac (ranijeg i kanonskog) Voltera Hila, hoće li biti odjeka Hilove poetike u ovom tvom filmu i koji drugi autori i konkretni filmovi bi mogli da nam posluže kao referentni okvir za Volju sinovljevu?
Apsolutno. Mislim da je poetika Voltera Hila veoma bliska Volji pogotovo zato što je on moj omiljeni režiser. Estetski pokušavam da napravim mešavinu novoholivudskog i japanskog filma sedamdesetih i da ga što više približim našoj publici koristeći se motivima i arhetipovima iz srpske epske tradicije. Pošto je film podeljen u dva segmenta, stilski ćemo se truditi da vizuelno i atmosferski pomešamo dve estetike. U prvom segmentu kao uzor imamo film Pobesneli Maks 2: Drumski ratnik, a u drugom delu ćemo imati igru neona, tame, mokrih ulica i dima kao pandan Vatrenim ulicama Voltera Hila.
Rano jeste, ali zna li se već sada mogući datum premijere?
Prerano je još za te odluke i informacije.
Razgovarao: Zoran Janković