Za danas smo vam priredili pravu poslasticu. Vladan Petković, filmski kritičar (Cineuropa, Screen International) i veliki filmofil, sastavio je za čitaoce portala Filmskog centra Srbije svoju listu omiljenih filmova sa ovih prostora. Nije škrtario, tako da se, u okviru šest kategorija, na listi našlo čak 15 naslova.
Petković kaže sledeće: „Filmski kritičari obožavaju top-liste, ali taj format je istovremeno i nezahvalan, posebno kada se radi o najbolji filmovima svih vremena. Kako porediti, recimo, Odiseju u svemiru 2001. i Trećeg čoveka? Ta dva filma su remek-dela, ali na toliko različite načine da se jednostavno ne mogu naći na istoj lestvici. Oni pre postoje u paralelnim i podjednako značajnim dimenzijama. Zato sam odlučio da ovde izdvojim nekoliko domaćih filmova po različitim kategorijama. U nekima ih ima više od jednog, jer ne mogu da se odlučim.
OMILJENI ŽANR:
H-8, Nikola Tanhofer (1958) i Variola vera, Goran Marković (1982)
Dva filma po kojima se jugoslovenska kinematografija može svrstati rame uz rame sa najvećim svetskim delima slične žanrovske i produkcione provenijencije. Tanhoferov rašomonski, trilerski sitni vez je emotivni udarac u pleksus, Markovićev film katastrofe je tematski i zanatski sočan kao biftek (možda malo neukusna metafora s obzirom na temu, ali ipak govorimo o žanru).
OMILJENI CRNI TALAS:
Buđenje pacova, Živojin Pavlović i Jutro, Puriša Đorđević (oba iz 1967)
Sasvim je moguće da su ovo dva najsubverzivnija filma jugoslovenske kinematografije. Možda nisu na prvi pogled tako očigledno suludi i eksplozivni kao Žilnikovi Rani radovi, Stojanovićev Plastični Isus, Jovanovićev Mlad i zdrav kao ruža, ili Makavejevljeve Misterije organizma, ali su atmosferski apsolutno nadmoćni. Buđenje pacova je skoro pa linčovski (iako je deset godina stariji od Linčovog prvog filma, ali zato i imamo te kritičarske poštapalica) po tome kako mu tema deluje neuhvatljivo (a tu su i politika i homoseksualnost kao motivi), i po korišćenju košmarnih prizora, dok je Jutro visokopolitizovani postratni noar sa snažno izraženim meta-nivoom.
OMILJENA KOMEDIJA:
Mi nismo anđeli, Srđan Dragojević (1992)
Kad sam gledao ovaj film sa 14 godina, bio sam apsolutno ubeđen da je to najbolji domaći film svih vremena. Naravno, više nije tako, ali i dalje je jedina domaća komedija čije me replike nije blam da citiram.
OMILJENI PARTIZANSKI:
Bombaši, Predrag Golubović (1973) i Kapetan Leši, Žika Mitrović (1960)
Ako su partizanski filmovi jugoslovenski odgovor na vestern, onda mi definitivno ova dva filma najviše odgovaraju. I vestern volim kad je malo trashy, pa me nadljudski lik kapetana Lešija u tumačenju Aleksandra Gavrića, i Batino i Smokijevo dobacivanje bombama zapravo podsećaju na liniju Serđo Leone – Bad Spenser i Terens Hil.
OMILJENI SVEŽ:
Jesen samuraja, Danilo Bećković (2016)
Da li se to pojavljuje novi, možda najznačajniji talas u domaćem filmu u poslednje vreme? Jedna lasta (zapravo dve, ako pridružimo i Malog Buda istog autorskog tima) ne čini kinematografiju, ali Jesen samuraja Danila Bećkovića i njegov uspeh na bioskopskim blagajnama ulivaju nadu da srpski film može da se vrati svojim repertoarskim korenima, a to su kvalitetni filmovi za široku publiku, koji ne podilaze najnižim nagonima širokih masa. Dugo nismo imali tako nešto: autorsku ekipu koja pravi film kakav bi iskreno želela da gleda, bez kalkulisanja oko toga da li ubaciti koju psovku ili pevaljku više da bi se namaklo još karata. To što se ukus stvaralaca donekle poklapa sa ukusom publike je samo plus, i otvara mogućnost da se ta publika obrazuje u pravom smeru. A to sve ne ide bez ozbiljne zanatske podloge, gde se izdvajaju pametan scenario, odlična glumačka podela i sjajna originalna muzika.
OMILJENI POST-YU:
Smatram da sve ex-YU republike imaju podjednako pravo na zajedničku filmsku prošlost, i još uvek vidim prostor bivše države kao zajedničko kulturno podneblje. Zato, samo taksativno, moji omiljeni filmovi posle raspada države, po novim zemljama.
Srbija: Život i smrt porno bande, Mladen Đorđević (2009)
Hrvatska: Crnci, Zvonimir Jurić i Goran Dević (2009)
Slovenija: Nikoli nisva šla v Benetke (slobodan prevod: Nikad nismo bili u Veneciji), Blaž Kutin (2007)
BiH: Epizoda u životu berača željeza, Danis Tanović (2013)
Makedonija: Bal-Can-Can, Darko Mitrevski (2005)
Crna Gora: Poslednje poglavlje, Nemanja Bećanović (2011)
Kosovo: Tri prozora i vešanje, Isa Ćosja (2014)* „
*Pod Rezolucijom Ujedinjenih nacija 1244
Đ. B.