Ove nedelje u ovom kutku našeg portala ugostili smo Igora Stanojevića, reditelja, prevodioca, direktora programa Dana slovenačkog filma i saradnika Kulturnog dodatka Politike, koji se svojski potrudio da nam predoči omiljeni mu domaći film. Evo njegovog izbora i njegovog pojašnjenja.
„Omiljeni može biti samo jedan. Pa ipak, voleo bih da pre nego što na njega pređem navedem i nekoliko – Dragih. Naša kinematografija krcata je velikim filmovima čije naslove svi znamo, od kojih mnoge smatram lično značajnim, ali svako moje viđenje onoga što smatram najplemenitijim i sebi najbliskijim u našoj kinematografiji bilo bi apsolutno nekompletno bez osvrta na neke manje isticane naslove koji mi podjednako ili i još više znače. Jer, kanon domaćeg filma bio bi neuporedivo siromašniji bez prikaza malog čoveka ophrvanog velikim kontrabasom kojeg nosi na grbači u filmu Burduš Miće Popovića, tek rođenog teleta kao hodajuće dijagnoze same ljudskosti u filmu Pohod Đorđa Kadijevića, apsurdističke ekskurzije na kakvoj smo svi ponekad bili u filmu Džangrizalo Zdravka Šotre, raskošne vizuelne palete kojom je prikazano sjedinjavanje i usred razjedinjenosti u filmu Sablazan Dragovana Jovanovića ili najboljih scena pljačke u istoriji naše kinematografije u filmu Pozorišna veza Milorada Lakovića.
„Ali, kao svoj omiljeni domaći uvek i jedino mogu da navedem film Nemirni u režiji Kokana Rakonjca, koji mi je na samom početku mojeg filmskog stasavanja svojom vitalnošću i razbarušenošću razbio svako predubeđenje o tome šta bi srpski film trebalo da bude i kako bi trebalo da izgleda. Rakonjac je bio pank pre nego što je pank bio pank. Njegov vizuelni i pripovedački stil je nametljiv i šmekerski, a njegovo suvereno i samouvereno vođenje narativnih tokova dozvoljava im čak i to da naposletku na veoma smeo način ostanu nedorečeni. Kroz niz naizgled usputnih epizoda svakojakih protagonista i epizodista čije sudbine tek u prolazu okrzne, ovaj Slacker sa Ibarske magistrale u režiji jugoslovenskog Nikolasa Reja lakonskom tananošću prikazuje život u modernoj Srbiji i stvara sliku jednog društva uzbuđenog samim sobom i novim horizontima koji se otvaraju. I koliko god sve u ovom filmu bilo živo i moćno, kroz njega sve vreme provejava i jedna za Rakonjca karakteristična potentna crta romantične melanholije koja na svaki zamisliv način onemogućava da se u Nemirne na smrt ne zaljubite.“
Zoran Janković