Teče druga sedmica bioskopske distribucije Kozjih ušiju, filma zasnovanog na istoimenom nagrađenom romanu Vladislave Vojnović. Porazgovarali smo sa Markom Kostićem, rediteljem pomenutog ostvarenja i filma Princ od papira od pre nekoliko godina.
Koja vam se dimenzija ove priče o Stojanki učinila najzanimljivijom/najprivlačnijom na početku rada na ovom filmu a koja vam je najintrigantnija sada, kada je film gotov i kada je stigao pred gledaoce?
I onda i sada, dopala mi se dvoznačnost ove priče, načini na koje se Kozje uši mogu tumačiti. Privukla me je razlika između utiska koji priča ostavlja za sobom i činjenica koje se iza tog utiska nalaze. To sam osetio kada sam prvi put pročitao scenario, raskorak između forme i sadržine, u kome je subjektivni doživljaj čitaoca suprotan od zbivanja u radnji. Film navodi na različite političke asocijacije ali i na psihološko angažovanje, jer pristrasnost publike prema glavnoj junakinji Stojanki, poput pristrasnosti većine likova prema njoj, može dovesti do pogrešne procene rizičnosti njenih postupaka. Za mene, poruka ovog filma je to da naš doživljaj stvarnosti nije pitanje objektivne istine, već stvar percepcije (tačke gledišta).
Kozje uši su nastale po istoimenom romanu Vladislave Vojnović, da li je nagrađivani roman kao predložak barem povremeno predstavljao izvestan teret vama, kao reditelju?
Ne tokom rada na filmu. Ali, možda ću imati probleme sada kada čitaoci budu tražili isti sadržaj kao u romanu, pa će mene da okrive kada ga ne budu našli. Šalu na stranu, imao sam sreću da je Vladislava prilikom adaptacije romana bila produkciono praktična i brutalno selektivna, što je meni otvorilo mogućnost da ubacujem elemente u film više nego da ih izbacujem. Inače, meni se Vladislavin scenario čak i više dopao od knjige. Knjiga Kozje uši je sadržajna, obimna, epsko-istorijska celina. Scenario je sačinjen od niza minimalistički svedenih, dijaloških i repetativnih kamernih scena. Ali, ta jednostavnost utiče da se naviknemo na subjektivni svet glavne junakinje i da sami postanemo „saučesnici“ Stojankinih prestupa. Ono što je odredilo moj rediteljski postupak je napor da održim naivnost atmosfere uprkos zapletu koji izmiče svakoj naivnosti i da učinim da se publika odomaći u Stojankinim navikama, opravda i prihvati njene postupke kao da su deo svakodnevice svih nas.
I prethodni vam dugometražni igrani film, Princ od papira, radili ste po romanu i u saradnji sa Vladislavom Vojnović; kako je vaša saradnja izgledala i tekla sada?
Moram da vas ispravim – roman Princ od papira napisan je posle filma, tako da je redosled bio različit od slučaja Kozjih ušiju. Ali neki elementi ove dve priče su vrlo slični. Najviše to što su oba filma kriminalistička po sadržaju, ali po utisku nemaju sa žanrovskom mistifikacijom tog tipa, već po autorskom motivu i angažovanoj funkciji predstavljaju svojevrsnu kritiku društva.
Da li je Gorica Popović bila prvi izbor za ulogu Stojanke i da li je bilo i nekih nedoumica što se tiče podele uloge u Kozjim ušima u celini gledano?
Što se mene tiče, Gorica je bila idealan izbor, oduševljen sam njenom transformacijom, iz sopstvenog umerenog i ljubaznog karaktera u jedan krajnje energičan i opasan lik, kakav je lik Stojanke. Glumačka podela ovog filma je vrlo raznolika, u filmu ima glumačkih zvezda, pozorišnih i filmskih glumaca, komičara i dramskih glumaca. Glumi i ansambl vršačkog pozorišta, glume i naturščici, glumim i ja. Da li sam od toga napravio skladnu celinu, ili neskladnu zanimljivost, na vama je da procenite.
Ovo je jedan od retkih recentnijih srpskih filmova čiji je ključni lik zrela žena, čija se radnja zbiva i koji je sniman daleko od beogradskih toponima, da li je to možda otežalo produkciju ovog filma i kakva iskustva nosite sa snimanja po banatskim adresama i krajolicima?
Nisam potpuno bez iskustva kada je reč o snimanjima van Beograda, pa čak ni na Deliblatskoj peščari. Ali nije bilo lako režirati preko mesec dana u prostoru koji slabo poznajete a na koji morate da se naviknete pa i da ga razumete. Ipak, to je uticalo na moju distancu od ikonografije u kojoj se zbiva radnja i na veću objektivnost prema situacijama koje snimam. Meni je ovo drugi celovečernji film sa protagonistkinjom, ponosim se što danas mogu da ponesem titulu – ženskog reditelja. Mislim da je to i od početka uticalo na saradnju između Vladislave i mene, naše uzajamno autorsko prepoznavanje i odnos prema ženskom realizmu iz književnosti 19. i 20. veka. I zaista, najbitniji aspekt ovog scenarija jeste njegov književni efekat. Stvarna uverljivost ove priče nalazi se u njenom dramskom procesu, u tome da u njoj ništa nije onako kako na prvi plan izgleda. Slika ovde vara, pa je i lik Stojanke – lik varalice, a njene navike, običaji i odnos sa okolinom navode nas da se prevarimo u proceni onog što vidimo i zaključujemo. Ovaj film je pun vizuelnih zamki i znakova (deo zapleta su bukvalno – zamke za zečeve; Stojanka pati od lošeg vida), a ti simboli govore da naša stvarnost nije onakva kakva se čini, kao i da cela srpska kinematografija možda nije onakva kakvom se predstavlja.
Nazire li se već neki novi film, odnosno, šta to novo filmsko planirate i priželjkujete?
To nije zahvalno za prognozu, znate koliko je teško dobiti pare baš za film koji želite da snimate. Što se tiče manjih projekata, završio sam kratki dokumentarac Alogon (sa ko-rediteljem Milanom Milosavljevićem), filmom koji na svoj način, kroz pejzažne eksterijere zgrada banaka, govori o fenomenu globalizacije i o savremenoj ekonomskoj krizi. Scenarista sam celovečernjeg dokumentarca Samostalan, a ne sam, koji se već snima u režiji Ljubomira Ristića, o radu jednog kluba za psihosocijalnu terapiju. U planu je i dokumentarni esej o vajaru Berniniju i njegovoj slavnoj skulpturi Apolo i Dafne, inspirisanoj Ovidijevom poemom Metamorfoze. To će biti srednjemetražni esej koji bi trebao sa snimim na licu mesta u rimskoj Vili Borgeze. Plan je da to bude odskočna daska za moje bavljenje teorijom kulture, pa da u tom naletu privedem kraju i knjigu koju već dugo pišem. Što se dugometražnih igranih filmova tiče, moj suđeni ritam je – jednom u deset godina. Mislim da je ova učestalost izvesna i u budućnosti.
Razgovarao: Zoran Janković