Tokom aktuelnog izdanja festivala u Roterdamu priređene su i tri projekcije Minotaura, novog filma Sabolča Tolnaija. Minotaur je Tonaijev srednjemetražni rad, a u Roterdamu je bio prikazan u okviru programa Bright Future. Tolnai je svakako najpoznatiji po dugometražnim igranim filmovima Peščanik (nadahnut prozom Danila Kiša) i Čudna šuma (po prozi Judite Šalgo). Tolnaiji se sa dva pomenuta dela nametnuo kao jedan od najzanimljivijih predstavnika ovdašnje struje artikulisanog arthouse filma, a letos je na festivalu Cinema City u Novom Sadu za polusatno Cveće zla dobio nagradu Ibis za najbolji film u kategoriji Up to 10.000 Bucks. Tolnai se Minotaurom vraća prozi Judite Šalgo, a sinopsis ovog filma otkriva sledeće: Majka u potrazi za sinom (koji je na redovnom odsluženju vojske, i koji nestaje u prikrivenim borbenim dejstvima na Kosovu), u iščekivanju njegovog povratka, nailazi na grupu novosadskih neoavangardista, kojima je ovaj film, na neki način, i posvećen. Zajedno sa njima započinje sopstvenu „nevidljivu“ pobunu i borbu u lavirintu lažne stvarnosti proizvedene od strane političara i prevarantskih time share kompanija koje koriste ratnu krizu kao bi usčvrstile pozicije na srpskom tržištu.
O čemu je ovde zapravo ponajpre reč, najbolje će nam pojasniti sam Sabolč Tolnai. „Originalna kratka priča Judite Šalgo ogleda se u žanrovskoj otvorenosti i eksperimentisanju, a dominantan je i upliv postmodernističke poetike“, kaže Tolnai u izjavi datoj za portal Filmskog centra Srbije. „Način govora je vrlo ličan, to je ženski monolog, regionalne jedinstvenosti i boje (u ovom slučaju iz kvarta gde sam odrastao a gde je i ona živela – radi se o novosadskom Limanu) prelaze u prvi plan. U njenim delima značenje teksta je nemoguće utvrditi do krajnosti, ponovna čitanja i ponovna tumačenja, korišćenje već gotovih elemenata iz drugih priča, proširuju relativizam njenog dela do beskraja. U prvi plan dolazi poetska formiranost teksta-priče.“
„Posle filma Čudna Šuma shvatio sam da sam napuštajući originalnu priču Judite Šalgo, pored gubitka poetske slojevitosti, možda negde izgubio i najvažniji deo priče, zbog koga sam prvobitno i želeo da je ekranizujem. Nisam prikazao surovo ubijanje kulture, borbu i reakciju umetnika u Srbiji za vreme rata, njihov svakodnevni život, njihovo preživljavanje i polako nestajanje. Smatram da je to još neispričana priča kod nas na filmu. Za mene je bilo važno da je ispričam, ne samo zato jer je to priča okruženja iz koga dolazim nego i zbog poštovanja koju osećam prema autorki, koja je u periodu svog života stvorila tako slojevito remek-delo, a koja je i dalje relativno nepoznata. Želeo sam da je ovaj put iznesem na film onakvu kakva zaista jeste, sa svim razigranim neoavangardističkim i postmodernističkim elementima koje su važne za njenu poetiku. Uprkos svim teškoćama u nedostatku finansiranja ponovo sam pristupio snimanju od svojih sredstava, i snimio delove koje su nedostajale iz originalne priče, dopunjujući priču sa delom o ekipi konceptualista koja izvodi nevidljivu umetnost. Taj deo priče je inspirisan akcijom Slobodana Tišme i njegovih saboraca, ekipe kojoj je po vokaciji i Judita pripadala. Oni su taj svoj performans godinama izvodili na Limanu, na nekih stotinak metara od ulaza Judite Šalgo. Njihovo opredeljenje Života kao umetnosti me fascinira i veseli – oni su sa neverovatnom istrajnošću godinama izvodili akcije ispijanja koka-kole ili kvasa na zadatom mestu u zadato vreme ispred jedne samoposluge na Limanu. Ta njihova akcija je za mene trijumf sagledavanja sopstvene ništavnosti, autoironije a opet otpor sa nekom gospodstvenošću i blagošću. Kako kaže Slobodan Tišma u Bernardijevoj sobi – Čovek je skromno biće, sklono preživljavanju.”
Minotaur će pred domaćom publikom biti premijerno prikazan na 23. Filmskom festivalu evropskog filma Palić u okviru selekcije Mladi duh Evrope.
Zoran Janković