Suprotno uobičajenom stanju stvari, Rekvijem za gospođu J., novi/drugi film reditelja Bojana Vuletića (Praktičan vodič kroz Beograd sa pevanjem i plakanjem), nastaje mimo iole pomnije pozornosti medija. Kako je ovaj film na festivalu u Karlovim Varima pobedio na postprodukcionom nadmetanju Work in Progress i osvojio 100.000 evra pomoći za postprodukciju u Pragu, pozvali smo Nenada Dukića, producenta ovog ostvarenja, da nam podrobnije predstavi Vuletićev film.
Koliko se odmaklo sa snimanjem/realizacijom Rekvijema za gospođu J.?
Završili smo snimanje filma, snimanje koje je zbog kooprodukcionih obaveza moralo da se obavi u tri države – Srbiji, Makedoniji i Bugarskoj. Montaža filma je završena početkom jula i sada smo pred postprodukcijom.
Šta je ono što u faktografskom i širem smislu već sada može da se zna o ovom filmu?
Film se bavi jednom od bolnih i nezaobilaznih tema u istočnoevropskim zemljama – tranzicijom. Novoustanovljeni politički i ekonomski sistem često uzrokuje promenu svesti ljudi i krizu sistema vrednosti. To neminovno vodi u krizu identiteta. Junakinja ovog filma pokušava da beznađe s kojim se suočila reši samoubistvom. Dakle, tema je tranzicija a pokretač radnje je pokušaj da se izvrši samoubistvo. Motiv za samoubistvo nije onaj kamijevske vrste, dakle, nije onaj koji pita da li ima ili nema smisla živeti, već proističe iz puke životne realnosti, zbog težine i apsurdnosti životnih situacija u zemlji koja je u tranziciji. Ovu složenu dramsku situaciju film tretira rediteljskim postupkom koji koristi ironiju, samoironiju i crni humor. Na taj način, tema dobija posebnu dimenziju.
Budući da ste prethodno radili produkciju srpskog segmenta Nekih drugih priča, a u slučajevima filmova Eastalgia i Zvizdan ste sarađivali u svojstvu manjinskog koproducenta, kako je raditi na projektu šireg zamaha i kako teče saradnja sa Bojanom Vuletićem?
Dozvolite malu korekciju… Za omnibus film Neke druge priče sam smislio ideju i koncepta, a takođe sam bio i producent celine filma. Producent srpske priče bio je Tihomir Stanić. Rekvijem je jedno novo iskustvo. Ono što je zajedničko Nekim drugim pričama i Rekvijemu jeste to da su u pitanju složene koprodukcije: u prvom, čak šest zemalja (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Makedonija i Irska), a u drugom slučaju, producenti i fondovi bili su iz tri zemlje: Srbije, Bugarske i Makedonije. Potom, zajedničko im je i to što su oba filma dobila podršku Eurimagesa. A saradnja sa rediteljem Bojanom Vuletićem bila je sjajna. Od analize prve ruke scenarija, preko rada na scenariju, do same realizacije filma. Tome je, u dobroj meri, doprinelo i to što se znamo dobro, još od njegovog prvog filma Praktični vodič kroz Beograd… Ja sam pomogao plasman tog filma u inostranstvu.
Kakve utiske i kakve pouke nosite sa predstavljanja ovog projekta u Karlovim Varima?
Festival u Karlovim Varima je ustanovio program Works in Progress, program na koji je konkurisalo 57 filmova iz čitave Evrope, filmova koji su završili sliku i kojima je potrebna postprodukcija. Selekciona komisija odabrala je za predstavljanje osam projekata (verbalno pičovanje reditelja i producenta, uz dva inserta iz filma), među njima i naš. Na kraju, poseban žiri, pred kojim smo predstavljali film, odabrao je Rekvijem kao najbolji. Nagrada podrazumeva postprodukciju u studijima u Pragu, u vrednosti od 100.000 evra. To govori o dve stvari: da su na evropskom planu prepoznate vrednosti filma već u toj ranoj fazi, dakle, fazi tek montiranog filma, povodom čega su me već kontaktirale četiri evropske sales kompanije, i drugo, da ćemo imati uslove za kvalitetnu postprodukciju jer studiji u Pragu, koji rade, uglavnom, velike američke filmske i TV produkcije, to obezbeđuju.
Koje su prednosti i mane koprodukcija?
Kao što znamo, male i srednjoevropske kinematografije, u produkcionom smislu, u dobroj meri zavise od koprodukcija. Dva su osnovna razloga: fondovi tih zemalja mogu da finansiraju samo deo budžeta filma pa se spas za zatvaranje finansijske konstrukcije traži u koprodukcijama. I drugo, 17% od budžeta filma, u gotovom novcu, koliko se dobija od Eurimagesa, zna da bude odlučujuća suma za konačni ulazak u snimanje filma, a uslov za to je da film ima jednog ili više partnera iz Evrope. Koliko će koprodukciona saradnja biti uspešna, profresionalna i (ne)prijatna, zavisi od niza faktora i, iz mog iskustva, uvek se meri na nivou datog, pojedinačnog koprodukcionog slučaja. Iz dosad realizovanih filmova, a svi su bili koprodukcije, nosim, uglavnom, pozitivna iskustva. Naravno, bilo je i tzv.neprijatnih iznenađenja.
Možda je prerano, ali da pokušamo … Šta je ono što naredno spremate na polju filma?
Dobio sam nedavno tri ponude na nivou napisanih scenarija. Dva iz Srbije, jedan iz Hrvatske. Sve to je tek u početnoj fazi. Međutim, u narednih godinu dana, pored dovršavanja i festivalskog i komercijalnog plasmana Rekvijema, baviću se u većoj meri svojim, rekao bih, osnovnim filmskim poslom – filmskom kritikom i programiranjem za festivale. Naime, prošle godine sam izabran za predsednika FEDEORE, Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana i tu sada moram više da se angažujem. Potom, već pet godina sam glavni programer Međunarodnog filmskog festivala u Bratislavi i sada pravimo neke nove programske zaokrete, a to traži dodatni angažman.
Razgovarao: Zoran Janković