Kao snažan kontraargument opšte prihvaćenoj (i nažalost, posve tačnoj) tezi o sveopštem nemaru kada je reč o čuvanju sećanja na najznamenitije i najkvalitetnije, pa i dalekosežno uticajne trenutke u istoriji ovdašnje kulture i popularne kulture mogla bi da posluži i nedavno objavljena knjiga Grlom u jagode – 40 godina TV serije, koju su priredili Maja Medić i Stefan Arsenijević, a združenim snagama objavili Kulturni centar Beograda i izdavačka kuća Vulkan.
Značaj tog briljantnog TV rada iz najplodnije epohe u istoriji srpske televizije već poodavno je aksiom koji nije potrebno pojašnjavati i isticati, ali svakako nije zgoreg svako malo podsetiti na ono što su Grlom u jagode i značile i do dana današnjeg znače kako generacijama filmskih stvaralaca, tako i pokoljenjima filmofila i konzumenta igranih sadržaja snimljenih za potrebe televizije. Ovo izdanje polazi upravo od te pretpostavke i tog ubeđenja, te fokus već na prvim stranicama biva stavljen na razgovore sa kreativcima, autorima i saputnicima. Tako se u središnjem delu ove knjige mogu naći razgovori usredsređeni na Grlom u jagode, na snimanje, nastanak, lični doživljaj, sećanje na ovaj TV biser, a sagovornici su: Srđan Karanović (autor – reditelj i scenarista serije), Rajko Grlić (koscenarista), Zoran Simjanović (kompozitor i čuvene teme i sveukupne muzike za seriju), Živko Zalar (direktor fotografije), te glumci Branko Cvejić, Gordana Marić, Aleksandar Berček (koji već decenijama retko poseže za javnim istupima i obraćanjima, a „učešće“ u ovoj knjizi to jeste), Predrag Miki Manojlović i Bogdan Diklić. Sećanja se u par mahova ne podudaraju i to umereno i smisleno višeglasje predstavlja posebnu vrednost i među koricama knjige okupljenih iskaza i čitavog ovog izdanja ukupno uzev. Osim anegdotskih reminscencija, iz narečenih razgovora može se, između ostalog saznati, i istina o slučaju cenzura prikaza navodno prevratničke 1968. u ovoj seriji, kao i specifični doživljaji filma Jagode u grlu, koji su mnogi i tada i docnije doživljavali kao ne baš potrebnu dopunu i u značajnoj meri izneveravanje i tona i sadržaja serije na koju se film nedvosmisleno nastavlja.
Seriji razgovora prethodi uvod iz pera Stefana Arsenijevića, jednog od priređivača ove knjige, a inače reditelja i scenariste, koji je ovde priznao da je knjiga nastala iz ljubavi i inata, kao i da je i sam veliki ljubitelj Grlom u jagode, te kratko „obraćanje“ Gorana Markovića, savremenika i saborca Srđana Karanovića, naslovljeno jednostavno Zašto volim Grlom u jagode?. Na kraju knjige u kraćem segmentu su pobrojane sve simpatije Baneta Bumbara, a tu je i Vodič kroz epizode, kao i iscrpna lista ekipe koja je stvarala i radila na ovoj klasičnoj seriju.
Uz ogradu da bi ovom izdanju dobro došao i neki ozbiljnije intoniran i sveobuhvatniji esej na temu fenomena ove serije (koji bi, doduše, u neku ruku narušio svečarski ton ali i koncept ovog izdanja), a uz zasebne pohvale za izvanredan dizajn (zasluga grafičkih dizajnerki Maje Maksimović i Jelene Lugonje, to jest njihovog studija Bruka Notes), ova knjiga se nameće kao unikatan i dragocen artefakt i sugestivan doprinos narečenom očuvanju sećanja na ono najvaljanije što su ovdašnja pop-kultura i zaslužni staraoci izrodili i ostavili u amanet i za dugi nezaborav.
Zoran Janković