Svestrana Jelena Đurović, urednica portala AgitPop, aktivistkinja i delatnica u kulturi, spremila je za čitaoce portala FCS-a listu od čak petnaest domaćih filmova koje voli i rado iznova i iznova gleda. Uz svaki film sledi obrazloženje. Pročitajte.
1. Srpski film (2010), režija Srđan Spasojević*
Mnogo je rečeno i napisano o ovom pogledu u srce tame jednog nerasformiranog državnog aparata, pa ja neću dodatno daviti. Čujemo tu odjeke i filmova Otpozadi (Irréversible) i Anđeosko srce (Angel Heart), ali dramske spisateljice Sare Kejn. Ali sve samo kao eho, jer Srpski film je pre svega originalan. On je brutalno tačna metafora, i tako strašno precizno pogađa metu.
2. Smrt gospodina Goluže (1982), režija Živko Nikolić
Palanka ubija. To nam je divno opisao i Lars fon Trir u Dogvilu. Ali ovdašnja palanka koju je oslikao Nikolić, a opisao Šćepanović, ima te neke mediteranske, fotogenične karakteristike. Uvek se nadam da Goluža neće da skoči. Ali kad ipak skoči, bude lepo, iako je smrt. Ne umem da objasnim. Valjda je to umetnost.
3. Boško Buha (1978), režija Branko Bauer
Obožavam partizane, NOB i ikonografiju koja je vezana za ovaj period naše istorije. Mnoge dečije fascinacije vreme je pregazilo. Zapravo, ne mogu da izdvojim mnogo „partizanskih“ filmova koji su i dan danas baš dobri. Osim Boška Buhe. Iskreno, ja ni ne znam kakav je to film jer barem pola vremena plačem. Znam šta će da se dogodi na kraju. Znam za sat i za so. I pre nego što počne, srce mi lupa uz taktove „…što su mali, mali za vojnike a veliki za junake…“ To što gledam nije film nego emotivni tobogan koji juri ka Buhi, Sirogojnu, Čikalu…Više od identifikacije, nostalgija što nisam živela u vreme kad sam mogla da budem partizanka.
4. Majstori, majstori! (1980), režija Goran Marković
Arogantni cinizam prema sistemu koji ti je sve omogućio nije moja čaša votke. Ali je Goran Marković apsolutni vladar svog žanra. Kod Markovića cenim to što nema ni jednu patetičnu rečcu u svom vizuelnom vokabularu. Čak i scena u kojoj Berček recituje pesmu o majstorima (meni potpuno redundantna, iako se svi njome oduševljavaju) nema gram patetike. U tom smislu, Majstori podsećaju na neke manje hajpovane Trirove filmove (The Boss of It All). Majstori, majstori! je apsolutni vrhunac jugoslovenske kinematografije, i esencijalna glumačka škola na svetskom nivou.
5. Atomski zdesna (2014), režija Srđan Dragojević
Nedovoljno shvaćeno malo remek-delo i najbolji Srđanov film. Da citiram sebe: „…ograničenim budžetom prisilio je sebe da kaže ono što je želeo, najbolje što može, minimalnim sredstvima. Možda upravo tu i leži sva snaga intenzivnih osećaja koja gledalac iskusi dok izlazi iz bioskopa uz zvuke emotivne numere Masima Savića i Matije Dedića…U tami sale vidimo krležijansku scenu: dok se na platnu vrti odjavna špica mi zaista bauljamo, svako kroz svoj posleratni, plići ili dublji mrak. Ovo je, na kraju krajeva i podvig nekoga ko slovi za levičara – manje kapitala za delo, a duboko iskustvo. I Breht i Grotovski i Fazbinder bi se složili.”
6. Mali Budo (2014), režija Danilo Bećković
Iako se osećala izvesna tendencija da se crnogorska nacionalna manjina (kojoj i sama pripadam) prikaže u negativnom svetlu i napravi u blesavu karikaturu, scenarista i reditelj su samo donekle uspeli u ovom pokušaju. Budo je zabavan film u kome su svi likovi Crnogorci. Negativci su Crnogorci. Ali, bogami, i pozitivci su Crnogorci. I onako baš su pozitivni. I baš nam se dopadnu do kraja. I Budo i Mišo. I hoćemo još. Posebno sam ponosna što, zbog specijalnih niti koje vežu mene i scenaristu ovog dela, taj simpatični, tupavi podgorički prasac Budo nosi moje prezime. O muzici iz filma koju je znalački osmislio Marko Kon i da ne govorimo – majstor štimunga je pokazao da zna i da glumi i da nabaci saundtrek za pamćenje.
7. Kako je propao rokenrol (1989), režija: Gajić, Pezo, Slavica
Ne bih da zvučim jugonostalgično, ali istrpite istinu: 1989. godina je verovatno bila najbolja godina mog života. A kako i da ne bude kad sam imala šesnaest leta, živela potpuno bezbrižno i odmah posle dvomesečnog letovanja (koje je uključivalo stopiranje od Dubrovnika do Rovinja) otišla u bioskop Zvezda na projekciju Rokenrola. A tamo: Bakoč. Racković. Žika i rok Hasanaginica, Diklićev „krambambuli panč“. Muzika iz filma koja se vrtela dok se „ne osuše boje“. Ne znam je li to dobro kadrirano, kako ko glumi i da li je negde preskočena rampa, ali ovo je poslednja blistava umetnost jedne odlične zemlje koju će uništiti samo tridesetak meseci kasnije.
8. Parada (2011), režija Srđan Dragojević
Kako sam prestala da brinem i zavolela Srđana? Preko Parade. U trenutku kad je on prestao da bude na „sigurnoj sredini“ i da balansira između „Kojinog monologa“ i „Batinog monologa“, tada sam shvatila da je Srđan svakako najbolji i najtalentovaniji ex-YU reditelj. Konačno je odabrao na koju će stranu, ja sam tu stranu prepoznala kao svoju i od tada traje moja nedvosmislena podrška drugu Dragojeviću.
9. Tito i ja (1992), režija Goran Marković
Ideološki, ovo je gnusno delo plasirano baš u momentu kad je „smelo da se priča o tome“. Stiže nam nešto posle Boja na Kosovu, idiotskog filma koji ima plići zadatak, da raspiri plamen šovinizma… A onda eto i gospodina Markovića koji sa veoooma bezbedne distance i visokog nivoa ulazi u lični obračun sa ključarem „tamnice naroda“. Užasna premisa. Ali, Tito i ja je savršena kinematografija. Duhovit, nežan i odmereno sentimentalan. Jedini film koji pogledam svaki put kad je na TV-u od početka do kraja, često prekidajući nekakav onlajn čet sa glavnim protagonistom. Nikada nisam povezivala Dimitrija Vojnova i „malog Zorana“. Ne razmišljam da su moj najbliži prijatelj i taj Goranov alter-ego ista osoba, niti mi Tito i ja pada na pamet u svakodnevnoj komunikaciji sa Vojnovim. To je verovatno i magija ovog dragulja (filma, ne Dimitrija).
10. Una (1984), režija Miloš Radivojević
Poznajemo i profesora i njegovu Unu. On je i dalje aktivan, živ i zdrav. Svi kič mitovi osamdesetih su tu: Kapor u svojoj pred-naci fazi kad je izigravao Hrvata, njunjavo zavodljivi Rade, Sonja šatro nesvesna svoje magične aure, seks u kujni. Ali nekako funkcioniše. Nešto je tu dobro. I taj seks je seksi. Po mom mišljenju najbolja erotska scena domaćeg filma. Neki kažu da se stvarno i odigrala, ali mene ne zanimaju tračevi… (Ako neko zna detalje pišite u inboks…)
Slede ostvarenja koje moram da spomenem jer su sve ovo veoma kvalitetni, prelomni i srčani filmovi kojima se rado vraćam i navode me na diskusiju i razmišljanje.
11. Šišanje (2010), režija Stevan Filipović
Odličan balans između političkog „stejtmenta“, glumaca koji znaju šta igraju i lirskih-emo momenata koji karakterišu Filipovića.
12. Četvrti čovek (2007), režija Dejan Zečević
Još jedan „čist“ stav prema paklu skorašnjeg rata. Nikola Kojo rutinski besprekoran i zaista fenomenalno realizovane akcione scene, koje su često rak-rana naše kinematografije.
13. Doktor Rej i đavoli (2012), režija Dinko Tucaković
Nepravedno potcenjen film. Smatram da će imati neki svoj novi život kroz procenu filmskih kritičara koji tek dolaze. Dinkov dirljivi omaž vremenu koje je prošlo, Bjelogrlić kroz ingeniozne replike pruža ulogu života a tu je i moj omiljeni glumac Bojan Dimitrijević (koga bih ja nekim draževićevskim dekretom stavljala u svaki film i u svaku pozorišnu predstavu).
14. Pre kiše (1994), režija Milčo Mančevski
Ovo je lepo i nezaboravno iskustvo. Vizuelno uzbuđuje, Makedonija izgleda barokno i opulentno a muzika grupe Anastasia nadvisuje puki saundtrek i postaje karakter.
15. Varvari (2014), režija Ivan Ikić
Važno je da se temom bavi neko ko zna o čemu piše/snima. Socijalne drame slične onima koje pravi Ken Louč nisu moj prvi pik na torentu, ali Ikić jeste to što režira. On svoje likove poznaje, raščlanjuje i približava publici. Odličan reditelj.
*Htela sam da ova lista počne filmom koji se našao na broju dva, ali sam onda uhvatila sebe kako pišem: Smrt gospodina Goluže je domaći Dogvil pre Dogvila… Najbolji domaći film ne sme da liči ni na šta. I ne liči ni na šta. Neuporediv je.
Đ.B.