Saglasićemo se da ni ne može biti preterivanja kada treba odati počast i podsetiti na osobenost i važnost nedavno upokojenog Velimira Bata Živojinovića, svakako najznačajnijeg filmskog glumca Srbije i počivše Jugoslavije. Kako ne bismo lutali po opusu od čak 350 filmskih, pozorišnih i televizijskih uloga, pomoć smo dobili od samog maestra Živojinovića. Naime, pri kraju od jednog od poglavlja nedavno objavljene biografije Bata – Još ovaj put (u izdanju Vukotić Medije) naveden je Živojinovićev spisak dvadeset mu omiljenih filmskih i TV uloga. Pa da krenemo…
Ptice koje ne polete (1997)
Velimir Bata Živojinović posebno je bio vezan za ovu pozniju ulogu iz igranog filma, inače, osvedočenog i cenjenog dokumentariste Petra Lalovića. U ovoj pomalo arhaično sročenoj priči lako je nazreti šta je Živojinovića toliko privlačilo i nadahnjivalo – tu su priča o ljubavi i vezanosti unuke i dede, bajkolika lepota srpskih planinskih krajolika, opšta dobronamernost i jednostavnost, jasna i plemenita poruka…
Lepa sela lepo gore (1995)
U završnom delu pomenute knjige Bata – Još ovaj put, Dragan Bjelogrlić otkriva i potvrđuje da je Bata Živojinović scenario ovog filma Srđana Dragojevića ocenio kao odličan, kao i da se udarnički zalagao kod tadašnjih vlastodržaca da se ovaj produkciono-budžetski zahtevan film snimi. Živojinović je sa puno povoda osetio i prepoznao da je uloga Gvozdena kao skrojena za njega – osim što je reč o majstorski napisanom liku, tu je i širi autoreferentni okvir koji je lik razočaranog komuniste i vojnika starog kova Gvozdena mudro a jasno povezivao sa silinom heroja koje je tumačio u partizanskim i srodnim spektaklima i ostvarenjima.
Bolji život (1987-1988)
Istini za volju, kod nas linija razgraničenja između filma i televizije nikada nikada nije bila striktna, a Bata Živojinović, premda prvenstveno i krunisani i nekrunisan kralj velikog ekrana, podosta zapaženih i voljenih rola ostvario je i za potrebe malog ekrana. Njegov kamenorezac Macola iz inače mnogoljudnog Boljeg života pravi je unikat – bučan, skočan, domišljat, prefrigan, detinjast ali i zadrt i strog ako zatreba. Stoga ni ne čudi pomen te uloge na ovoj listi.
Balkan Express (1983)
Bata Živojinović se odlično snašao i u ulozi Stojka (odnosno gospodina Stojčića). Ta gorko-slatka priča iz perioda nacističke okupacije ponovo je pružila prilika Živojinoviću da pokaže i dokaže svoj golem komičarski potencijal, a reditelj ovog filma Branko Baletić, u sećanjima ističe Živojinovićev odnos prema radu, naglasivši da Živojinović „na snimanjima nije otimao prostor, nego je, naprotiv, dopunjavao zajednički doprinos“.
Svečana obaveza (1986)
Živojinović je naveo i ovaj televizijski film (u režiji Božidara Bote Nikolića i iz pera Siniše Kovačevića) kao jedan od svojih omiljenih radova; i ovde su u žiži jednostavna a često nedovoljno cenjena osećanja poput pokajanja, potrebe za bliskošću i porodičnom toplinom, a sve to u priči o mlađem čoveku, koji za tu priliku preuzimajući identitet svog najboljeg prijatelja, odlazi na nenadani susret sa ocem koji je tog njegovog prijatelja odbacio kao dete i koji se sada pokajnički vraća. Živojinović je ovde uz vidno nadahnuće ekran delio sa Slavkom Štimcem i Žarkom Lauševićem.
Kraj rata (1986)
Pomalo iznenađuje prisustvo ovog nedovoljno primećenog i vrednovanog filma Dragana Kresoje na ovoj listi, ali Živojinović i u ovoj mračnoj osvetničkoj priči iz poratnog doba, očigledno urađenoj po matrici vestern filmova, pleni magnetizom i to krajnje svedenim glumačkim sredstvima. Ovo spomijnanje Kraja rata moglo bi da filmofilima bude zgodan povod da daju novu šansu tom filmu Dragana Kresoje, koga je Živojinović neretko navodio kao jednog od najdražih mu filmskih reditelja.
Čudo neviđeno (1984)
Sa sijaset povoda Bata Živojinović je nekoliko decenija slovio kao ovdašnji apsolutni sinonim za filmski mačizam, a ova epizoda u felinijevski razmahanom Čudu neviđenom Živka Nikolića darovala je Živojinoviću prostor da u isti mah poentira na dva plana. Naime, uloga sveštenika koji seksom isteruje đavola iz lika koji tu tumači Vesna Pećanac istovremeno je bila i primer zdrave ironije na vlastiti, mačistički račun i jetka i duhovita provokacija usmerena ka autoritetima.
Sivi dom (1986)
U trenutku kada je prikazivan, filmičan i bezrezervno društveno polemičan Sivi dom predstavljao je mini-revoluciju unutar uvreženog pojma TV igranog programa ponajpre za mlade i mlađe. Velimir Bata Živojinović je u Sivom domu ostvario upečatljivu ulogu strogog ali u biti dobrohotnog upravnika, u savršenom skladu sa naglašenim verističkim tonom koji je obeležavao ovu seriju.
U raljama života (1984)
I ova uloga, uloga srpskog ljubavnika bez straha i mane, tipičnog srpskog švalera, dala je Živojinoviću zlatnu šansu za sprdnju sa vlastitom mačističkom aurom. Živojinović se u svojim sećanjima požalio da nikada nije imao dobro napisanu ulogu ljubavnika, a otkrio je da je imao rezerve prema sada već nezaboravnim pa i ikoničnim gaćicama od „tigrove kože“, ali da tim povodom ništa nije rekao reditelju Grliću, jer „je video da čovek zna šta treba da radi“. Ovo se uklapa u poznatu Živojinovićevu radnu etiku po kojoj je reditelj gazda, jer, kako je pojasnio, „u glavi ima ceo film, a mi se bavimo tek izdvojenim zalogajem“.
Halo taksi (1983)
Bespogovorno shvaćeni mačizam, pak, čini okosnicu lika Šugera, još jednog u dugom nizu jedinstvenih uloga koje je Živojinović ostvario tokom svoje duge i bogate karijere, i čini se da je taj lik u ovom hitu Vlastimira Vlaste Radovanovića dobio na punoći i zamahu ponajpre zahvaljujući Živojinovićevom neporecivom magnetizmu i snažnom osećaju za detalj. Stoga Šuger, taksista koji se odmeće u pogibeljnu misiju ne bi li spasao voljenu ženu, a koja te i takve njegove ljubavi možda nije vredna, predstavlja važnu stavku u fundusu izvanrednih uloga Velimira Bate Živojinovića. A tu je i danas zavodljiva ikonografija SFRJ osamdesetih.
Nastaviće se…
Zoran Janković