Podosta je povoda da sve pomniju pažnju posvećujemo i naporima producenata mlađe i mlade generacije; u to ime kroz ovaj razgovor predstavićemo vam producentkinju Nadu Savić i jedan zanimljiv omnibus, združeni poduhvat regionalnih akademija i fakulteta dramskih umetnosti.
Krenimo od Naših priča, najvećeg regionalnog studentskog filmskog projekta do ovog trenutka. O čemu je tu zapravo reč?
Ideja za projekat Naše priče rodila se na radionici filmskog scenarija u Grožnjanu u Hrvatskoj, u julu 2015. godine. Mentorstvo nad projektom je povereno profesoru Srđanu Koljeviću sa kojim smo, pojedinačno, nastavili konsultacije. Usledili su susreti u Skoplju i Beogradu gde smo usklađivali svoje priče, dorađivali scenarije i bolje se upoznavali. Planirano je da studenti svake od akademija učesnika, iz Hrvatske, Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine i Makedonije, snime svoj kratki film koji će funkcionisati kao zasebna celina, ali, uz određene namenske spojeve, korespondirati sa drugim pričama u omnibusu. Neke od priča su se menjale, ili su još u fazi priprema, pa o njima ne znam puno. Za sada su snimljena dva filma – srpski i hrvatski.
Priprema za ovaj projekat tekla je kroz niz radionica na kojima si sama učestvovala, te koja iskustva i koja nova znanja i saznanja nosiš sa tih priprema?
Uključila sam se u projekat pred sam susret u Skoplju. Rediteljka Jelena Gavrilović, sa kojom sam radila na njenom prethodnom filmu Sve je više stvari koje dolaze, pozvala me je kada je saznala da sam upisala master studije i da sam ponovo student što je bilo neophodno za rad na projektu. U tom trenutku su joj već bila odobrena sredstva sa konkursa Filmskog centra Srbije i trebalo je uključiti se što pre. Sama radionica u Skoplju bila je namenjena koliko radu na nekim od scenarija koji nisu bili dovršeni, toliko i upoznavanju sa produkcijskim mogućnostima akademija jer je trebalo uskladiti i tehničke uslove za snimanje svih filmova. To je bilo divno druženje i razmena lepe energije i znanja kao i iskustava iz škola u regionu.
Šta se u ovom trenutku zbiva sa srpskim delom omnibusa? Šta će nam on u narativnom i tematskom smislu doneti i ko je sve, pored Jelene Gavrilović i tebe, radio na tom segmentu?
Snimanje srpskog filma, pod nazivom Nikog nema (radni naslov je bio Oblakoder – pod tim nazivom je dobio novčanu pomoć od FCS-a), trajalo je od 4. do 9. jula ove godine i završeno je uz puno napornog rada i pozitivne energije. Ekipu filma su činili Dimitrije Kokanov, scenarista; Jelena Gavrilović, rediteljka; Igor Đorđević Giška, direktor fotografije; Danica Vujošević, snimateljka zvuka; Livija Mikić, scenografkinja; Vladislava Jolčić, kostimografkinja; Ana Žugić, montažerka; uz asistente Miu Medenicu, Nađu Vujić, Mašu Memedović i druge. Glumačku ekipu čine Igor Benčina, Miodrag Dragičević i dve devojke, Teodora Janković i Nina Popović. Reč je o kratkom filmu koji se bavi mladom urbanom generacijom, konkretno bogataškom ćerkom koja pokušava da živi kao njeni vršnjaci iako je stalno u pratnji svojih telohranitelja. Njen najbliži prijatelj i praktično drugi otac je telohranitelj Dušan, čija ćerka, koju upoznajemo na kraju, takođe raste bez prisustva oca i na svoj način se bori sa tim. Obe devojčice su zapravo veoma usamljene. Odatle i naziv. Nikog nema.
Ovog leta posetila si niz filmskih festivala u zemlji i regionu. Nakon tih poseta, kako ti izgleda sudbina srpskog filma, naravno, gledano sa producentske tačke gledišta?
Svake godine posećujem festivale u regionu, najredovnija sam na festivalu u Puli, a od prošle godine sam koordinator programa na Filmskom festivalu Beograd i saradnik na festivalima Sedam veličanstvenih i Beldocs. Volim da boravim i radim na festivalima zato što je to prilika da se pogleda presek godišnje domaće, regionalne i svetske produkcije i analiziraju smerovi i stilovi u kojima se kreću različite kinematografije u svetu. Moram da priznam da su srpski filmovi često bolje primljeni u regionu nego u našoj zemlji jer su u poređenju sa datim kinematografijama neuporedivo hrabriji i kompleksniji. U Puli sam čula anegdotu koja potpuno objašnjava razlike koje do toga dovode: jedan srpski producent je pogledao ambiciozni scenario mladog hrvatskog reditelja koji je ovaj hteo da prijavi na konkurs HAVC-a i rekao mu da je scenario odličan i da bi u Srbiji mogao da aplicira sa njim, ali da će ga u Hrvatskoj verovatno odbiti uz argument da je to ,,osam filmova u jednom“. Tako je i bilo. Mene, kao nekoga ko tek ulazi u posao, raduju promene u Filmskom centru Srbije i inicijativa, snaga i upornost koju je donela nova uprava, pre svega mislim na Bobana Jevtića. Takođe, tu je i niz odredbi koje će olakšati naš posao i dati nam nove mogućnosti za rad, poput poreskih podsticaja i pristupa novim fondovima, pre svega Mediji.
Koliko neuslovi u kojima većinom nastaju ovdašnji filmovi ostavljaju prostora za producentsku osobenost i/ili inovativnost?
Smatram da se kreativnost, pogotovo producentska, ogleda u nizu sposobnosti koje dolaze do izražaja u teškim okolnostima. Ovaj posao je pre svega izazov, a potom zadovoljstvo. Bar u našoj zemlji. Svako ko ima novac može sebe nazvati producentom. Najbolji producenti kod nas nikad nisu imali novac, ali su uvek imali ideje i kreativne načine da ih realizuju.
Ako bi mogla da biraš, koje bi sebi producentske poslove dodelila u nekoj razumno doglednoj budućnosti?
Volela bih da se intenzivnije bavim domaćim festivalima, pre svega njihovim strateškim razvojem. Za sada treba da snimim još jedan kratki film, svoj projekat za master studije, a posle toga prelazim u profesionalne vode. Mislim da treba bežati ni od jednog posla ili pozicije jer se svaki trud isplati i vrlo brzo se sazna za nečiji trud i sposobnosti u našim malim krugovima.
Razgovarao: Zoran Janković