Jugoslav Pantelić je direktor Jugoslovenske kinoteke i umetnički direktor FEST-a (Međunarodni filmski festival – FEST). Nedavno završeno 49. izdanje festivala održano je u nešto kasnijem terminu od uobičajenog pod sloganom „Povratak u budućnost“, a nagrada Nacionalnog komiteta za najbolji muzej u Srbiji za 2020. godinu pripala je Jugoslovenskoj kinoteci. Takođe, naredne godine očekuju nas dva velika jubileja 50. izdanje FEST-a i 70 godina rada Kinoteke.

Budući da ste dugogodišnji učesnik FEST-a, prvo kao novinar i autor emisije Hronika FEST-a, zatim kao selektor programa, a poslednjih nekoliko godina kao umetnički direktor, da li biste mogli da nam kažete nešto o razvoju festivala? Šta je FEST bio nekad, a šta je danas? Koja je Vaše vizija budućnosti festivala?

FEST se kroz svoju istoriju menjao i pratio stanje kulturne, ali i svake druge politike ove zemlje. Kao što je već hiljadu puta rečeno, nekada su na FEST-u predstavljani najbolji filmovi sveta, što je znatno drugačije od toga kako danas funkcionišu stvari. Takođe, situacija u ovoj državi je bila znatno drugačija, ona je bila most između Istoka i Zapada, odnosno za Zapad mi smo bili specifičan Istok, a za Istok specifičan Zapad. Danas nam nije poznato koliki je bio budžet Festivala tih prvih godina, a postoji mišljenje da ograničenje sredstava nije ni postojalo, nego da se izdvajalo koliko je bilo potrebno. Na FEST su dolazili tada najaktuelniji svetski filmski stvaraoci, ali i oni koji su bili tek na uzletu svojih profesionalnih karijera.

FEST se zatim dosta menjao, a i sama publika oscilira, odnosno ljudi koji ne prate dešavanja na svetskoj filmskoj sceni od FEST-a očekuju jednu stvar, a filmski zaljubljenici i profesionalci očekuju nešto potpuno drugačije. FEST je morao da nauči da spoji te dve, ne pod obavezno nespojive stvari. Mislim da je ono što je programski FEST danas da je to njegova prava sadašnjost i budućnost. Dakle, imamo tri programske celine: program Gala sastoji se od nagrađivanih i nominovanih filmova, zatim FEST Fokus program čine hrabri izleti, bilo da se oni odnose na film kao celinu ili na pojedine segmente − odabir teme, glumački izraz, rediteljski poduhvat ili bilo šta drugo, dok je Takmičarski program negde između ove dve programske celine. Ovakav koncept je realnost nametnula, a on objedinjuje ono što je FEST bio nekad, a istovremeno okrenut današnjem trenutku.

Takođe, festival ne čini samo filmski program, već podrazumeva i susret profesionalaca, zatim podizanje interesovanja za filmove kroz neke, ne na prvu loptu, filmske stvari – članove žirija, neke segmente industry programa. Stalno apelujem na distributere da gledaju filmove, kako bi se opredelili za distribuciju nekih od filmova koji nisu slučajno u programu. Na primer nemački  film „Za decu“ (Barbara Ott, 2020)  je izuzetno delo, ali pored toga glavni junak se preziva Jovanović, a to su sitnice za koje publika u ovoj zemlji može da se zainteresuje.

Pored domaćih premijera koje su bile na FEST-u, koji film bi po Vašem mišljenu definitivno trebalo da ima bioskopsku distribuciju u Srbiji?

Mislim da je nemački film o životu i stvaralaštvu Rajnera Vernera Fasbindera „Enfant Terrible“ (Oskar Ruler, 2020) delo koje bi domaća publika rado gledala u bioskopu. Film je, inače, dobitnik nagrade za najbolju režiju, ali i da nije, on pruža nešto što ni najveći aktivisti ne očekuju kad uđu u salu sa željom da pogledaju film o životu jednog umetnika. Poznajući Oskarovo stvaralaštvo očekivao sam da će film biti okej, ali nisam mislio da je tako dobar film o Fasbinderu moguć, međutim ispostavilo se da jeste.

Da li možete da izdvojite neke trendove koje ste posebno uočili u autorskom izrazu ovogodišnje selekcije festivala, tematski i formalno?

Teško je generalizovati, ali pokušaću da odgovorim na pitanje. Ako postoji nešto što je primetnije u tematskom domenu, to je insistiranje na tome da nije sve crno-belo. Radi se o razotkrivanju junaka koji na prvu loptu ostavljaju utisak nekoga ko je neprihvatljiv, da bi se kroz nekoliko dramaturških obrta ispostavilo da mi, kao gledaoci filma, baš kao i u životu prerano ili na osnovu nekih tuđih iskustava donosimo zaključke koji mogu da budu pogrešni.

Što se tiče forme, uočio sam tendenciju koja nije revolucionarna, ali je primetno dobro realizovana. Radi se o infiltriranju animacije u dokumentarac, a primeri za to su filmovi „Prizori iz života džukca“ (Tanja Brzakovic, 2021) i Crock of Gold: A Few Rounds with Shane MacGowan (Julien Temple, 2020).

Mogao bih dalje da izvlačim karakteristike ovogodišnje selekcije, ali nisam siguran da bi to moglo da se nazove novim trendovima u svetu. Najvažnije je da film bude dobar, da tera na razmišljanje i da bude ispričan iskreno, bez ikakve autocenzure.

Šta mislite o forsiranju filmova koji nemaju umetničku vrednost, ali su iz određenih razloga društveno relevantni jer privlače pažnju publike ili pokreću teme koje su bitne o datom trenutku?

Mislim da su takvi filmovi jako bitni i da zaslužuju da dobiju vetar u leđa prikazivanjem na festivalima. Možda će zvučati čudno, ali kao direktor Kinoteke moram da kažem da mi koji se svakodnevno suočavamo sa istorijom pokretnih slika, potpuno drugačije gledamo na filmove koji su imali upravo tu svrhu, da pokreću nova pitanja i otvaraju tabu teme, i ma kakav kvalitet da je u pitanju, njihova važnost je neverovatna. Funkcija tih filmova čak podrazumeva i razbijanje tabua pri tretiranju teme kojima se kasnije okreće i mainstream kinematografija, a između tih početaka i mainstream-a ta tema se uglavnom tretira od strane onih autora koji su najviše učinili kada je filmska umetnost u pitanju. Dakle, u istoriji kinematografije jasno možemo da uočimo značaj tih filmova. Dela koja se bave savremenim trenutkom dvadesetih, tridesetih, četrdesetih godina nam nude toliko informacija i gledano iz ove perspektive njihova važnost je izuzetna. Tako da jesam u stanju da pogledam kroz prste kada je u pitanju kvalitet zarad izbora teme koja je goruća ili jako bitna za sredinu u kojoj se film prikazuje.

Šta mislite o savremenoj domaćoj produkciji? Šta je naš identitet i kako smo prepoznati u kontekstu svetskih festivala?

Voleo bih da mogu da dam drugačiji odgovor, ali bojim se da srpski film trenutno nema identitet u tom nekom međunarodnom kontekstu. Pod tim podrazumevam da prosto nema tretman koji kod inostranih selektora ima na primer rumunski, pa čak i mađarski film. Takođe, hrvatski film je u jednom trenutku dobio svoju prepoznatljivost, ali to je nažalost trajalo jako kratko. Što se tiče nas, mislim da smo za neki kratak period uspeli da stvorimo neku sliku o tome šta je savremena srpska serija, ali za sada u regiji. Savremeni srpski film ide u nekom u pravcu, a ova distributerska sezona je veoma dobra. Imamo „Oazu“ (Ivan Ikić, 2020) koja ma koliko god bila specifična ne samo za srpsku kinematografiju, nego i šire, ulazi u taj jedan korpus autorskog pogleda na lokalni život i preživljavanje. Iste tendencije postoje i u filmovima „Živ čovek“ (Oleg Novković, 2020) i „Kelti“ (Milica Tomović, 2021). Svi ovi filmovi prikazuju stvarnost na jedan ogoljen, iskren način, bilo da se radi o aktuelnom trenutku ili bližoj prošlosti. Taj talas započet je pre više godina filmovima Maje Miloš i Nikole Ležaića, a ako se ovo što sada prepoznajem nastavi, kao nagoveštaj te jedne energije, imaćemo identitet i mislim da je to budućnost kada je naša kinematografija u pitanju. Dakle, to su filmovi bez kalkulisanja, sa jednim iskrenim autorskim pristupom i realizmom koji je krasio Crni talas.

Da li mislite da sistem proizvodnje i finansiranja autorskih filmova danas ograničava autorsku iskrenost o kojoj pričate?

Uvek je bilo teško doći do sredstava za jedan iskren film, a i najznačajnija dela naše kinematografije neretko su nastajala uz mnogo muke. Danas je bitno da dobijete inicijalna sredstva od državnog filmskog fonda, pa naknadno konkurišete za dodatna sredstva i nekad to zahteva unošenje izmena u scenario, ali postoje i drugi načini, na primer uključivanje u film profesionalaca iz sredine koja je uložila sredstva. Takođe, postoje i filmovi koji se finansiraju na drugi način, a dobar primer za to je „Lihvar“ (Nemanja Ćeranić, 2021).

Postoje projekti koji već inicijalno odabirom teme žele da izazovu priznanje, ali to kalkulisanje se uvek prepozna u bioskopskoj dvorani. U vreme političke korektnosti verovatno i sami scenaristi beže od određenog pristupa i onda me raduje kad pogledam, na primer, film „Živ čovek“, za koji je scenario pisala Milena Marković. Tu nema kalkulisanja, a publika to prepoznaje i ako je nekome nešto u tom filmu, u toj umetnosti problematično, neka mu bude. To su opasne stvari koje idu na štetu umetničkog dela i tome treba stati na put jer je nepredvidivo do kojih granica može da se ide sa političkom korektnošću. Kodeksi su štetni po umetnost i to u istoriji filma najbolje vidimo na primeru američkog filma, a država treba da bude ta koje će podsticati projekte u kojima se zaista prepoznaje autorski kredibilitet.

Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) proglasio je Jugoslovensku kinoteku najboljim muzejom u Srbiji. Šta za Vas predstavlja ovaj uspeh? Kakve su dalje vizije za ovu ustanovu koja će sledeće godine proslaviti 70. jubilej?

Zaista mi je jako drago što smo dobili nagradu jer je to znak da je neko prepoznao naš trud. Susrećem se sa posetiocima svaki dan i već to je znak da se to što radimo prepoznaje, ali ova nagrada je esnafska i utoliko je značajnija. Uložili smo dosta truda u našu stalnu postavku koju smo pretenciozno, nepretenciozno nazvali „Naš muzej filma“. Proces je dugo trajao i mislim da nema čoveka u Kinoteci koji nije bio angažovan u tome. To su bili dani dogovora, razgovora, ali i konflikata. Međutim, na kraju samo izašli pred publiku sa celinom iza koje do kraja stojimo. Bilo mi je bitno da ne napravimo ni jedan propust i da ne zaobiđemo nikoga ko je bitan kada je u pitanju filmska umetnost na ovim prostorima od prve filmske projekcije do kraja 20. veka. Mislim da i neupućen čovek iz bilo kog dela sveta da dolazi kada detaljno prođe celu izložbu može da stekne utisak o razvoju filma na ovim prostorima.

Ovo je nagrada za 2020. godinu, a prošle godine smo bili zaista aktivni, već smo bili prisutni online, ali smo kad je počela pandemija to prisustvo intenzivirali, krenuli smo da izdajemo časopis online i učinili smo dostupnim mnogo materijala na našem zvaničnom Youtube kanalu.

Godina je bila zaista teška ali mi smo uspeli da budemo kreativni, plasirali smo restauirane verzije filmova u inostranstvu, a „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana prikazan je na festivalu u Kanu (Festival de Cannes), u okviru programa Kanski klasici. Restauracija domaćeg filma  je najvažniji proces koji se dešava u okviru Kinoteke, a u toku narednog leta planiramo još tri restauracije naših klasika. Bio bih neskroman kada bih rekao da nismo zaslužili, ali jako sam zahvalan na tome što je to neko prepoznao i nadam se da ćemo tako i nastaviti.

Kinoteka poseduje bogat arhiv. Na koje sve načine kreirate mesečne programe? Pored toga što obeležavate razne godišnjice, koji su još kriterijumi, da li vas aktuelna dešavanja inspirišu na vraćanje filmovima iz istorije?

Biću iskren i reći ću da sam se javio na poziciju direktora Kinoteke misleći da ću pre svega to da radim. Bio sam dugogodišnji direktor filmskog programa i selektor FEST-a, i to je nešto što ja najviše volim. Međutim, time se bavi urednik program, to je Marjan Vujović, dok ja iniciram projekte i bavim se rukovođenjem cele institucije. Što se programa tiče, ja ga kao urednik časopisa namećem iz senke i volim da na sastancima sugerišem uredniku određene stvari. Naravno da savremeni trenutak ne samo u kinematografiji, nego i u životu treba da bude inspiracija za čeprkanje po prošlosti i predstavljanje nekih filmova javnosti.

Mislim da kao na FEST-u treba napraviti balans, treba zadovoljiti publiku koja stalno želi da gleda Bergmana, Antonionija, Kaurismakija itd. To je normalno jer konstantno dolaze nove generacije, a i ljudi žele da se vraćaju svojim omiljenim filmovima. Međutim, postoji mali broj ljudi koji žele da pogledaju nešto što nikad nisu videli i što nije imalo glamurozne kritike kada je nastalo, ali je ta patina vremena i distanca učinila svoje. Kinoteka mora da vodi računa jer je u toj bioskopskoj sali potencijalno neki novi filmski stvaralac ili kritičar, koji će obeležiti predstojeće decenije. Kinoteka je otvorena za sve profesionalce, istraživače, ljudi koji pišu o filmu, i to ne samo kada su pokretne slike u pitanju, već i prateća filmska građa, od specijalizovane čitaonice, fototeke i svih drugih usluga koje pružamo.

Takođe, Festival nitratnog filma je izuzetno važan, on počinje svake godine na Dan Kinoteke 6. juna, tako da se približavamo ovogodišnjem izdanju. Ovaj festival okuplja filmove koje nemamo u arhivu, ali izuzetno su važni, tako da filmski profesionalci iz čitavog sveta dolaze kako bi ih gledali na velikom platnu. Selektor festivala Aleksandar Saša Erdeljanović koji je inače i upravnik filmskog arhiva zaista konstantno radi na izboru filmova, a to što dobijemo na kraju je zaista best of the best od te godine. U pitanju su filmovi kompletirani nakon mnogo godina, od rolni koje su pronađene širom sveta. Pored takve ekskluzivnosti Festival uvek ponudi i nešto što se tiče ovih naših prostora, a što do sada mi i naši savremenici nismo mogli da vidimo na domaćem terenu. Tako da ako mene pitate ovo su sedam najznačajnijih dana kada je film na našim prostorima u pitanju, to je prilika da određene filmove pogledate tad i možda nikad više.