Sinoć je u beogradskom Sava centru u Srbiji premijerno prikazan film Ivana Marinovića, „Igla ispod praga“, urađen u crnogorsko-srpskoj koprodukciji, i ovo je ostvarenje Marinovićev debi na polju dugometražnog igranog filma. Dosta više o „Igli“ i Marinovićevom doživljaju filma možete saznati iz razgovora koji upravo sledi.
U kojoj meri si zadovoljan onim što je Igla ispod praga postigla do ovog trenutka?
Veoma sam zadovoljan. Sve vezano za internacionalni plasman filma je velika borba, radi se o konkurenciji od nekih 2000 filmova koji izađu u istoj godini. Uspjeti da se u moru filmova sa svojim debijem koji je pritom komedija, dođe do neke vidljivosti je ogroman poduhvat i zahtjeva konstantan rad. Igla ispod praga je do sada dobila samo pozitivne kritike a poslednja u Holivud reporteru je odlično odjeknula u svijetu. Očekuje nas duga turneja po festivalima. Ono što je meni podjednako važno je da distribucija prođe isto tako dobro i da što više ljudi pogleda film. Uspješne projekcije u Sarajevu, Crnoj Gori i Makedoniji su potvrdile da imamo I veliki bioskopski potencijal.A pored svega toga, zadovoljan sam jer je za mene lično sve ovo ogromno i veoma važno iskustvo.
Kakve su reakcije crnogorske publike, budući da se film tiče mentalitetskog okvira?
Publika u Herceg Novom, kome je ovaj film mentalitetski najbliži, je bila dirnuta do suza. To je bilo van svih mojih očekivanja. Film je za njih bio veoma zabavan, ali istovremeno I veoma intiman. Ljudi su se vraćali dva-tri puta da pogledaju film u bioskopu. U sedam dana u samo jednom bioskopu smo imali 2000 ljudi, a jedan moj prijatelj je konstatovao da su taj rezultat u tom bioskopu imali samo Titanik i Space Jam. Publika na sjeveru ga je, pak, doživjela više kao čistu komediju.
A u značenjskom smislu koju bi ti dimenziju priče i filma izdvojio kao najvažniju?
Trudio sam se da ispričam višeslojnu priču. Pored seciranja mentaliteta i aktuelne tranzicione tematike, u filmu preispitujem taj prostor u kome se miješaju religija i sujevjerje koje pokušavam da demistifikujem i ogolim. U tome pronalazim korijene naše sveprisutne korupcije i neznanja.Takođe, u filmu sveštenik Petar, koji je ujedno i veliki idealist i mizantrop, mora da nauči da prihvati ljude oko sebe i život takvim kakvi jesu. Postavljao sam sebi pitanje šta je u tom činu prihvatanja odnos lične pobjede i poraza.
Imajući u vidu tvoje obrazovanje, činjenicu da si diplomac čuvenog praškog FAMU-a, smeta li ti ako stil i ton Igle ispod praga neki potraže i u vidu eha praške škole?
Ne smeta mi nužno, to može biti i kompliment, međutim, moji uzori idu malo dalje i dublje od toga. Dolaskom u Prag, otkrio sam rane Formanove i Paserove filmove, kao i ostatak Češkog novog talasa, koji je na mene izuzetno uticao. Isto tako, uticao je i američki nezavisni film, kao i neorealizam. FAMU funkcioniše po mentorskom principu i osim njihovog insistiranja na zanatskoj osnovi kada je filmski jezik u pitanju, ne postoje smjernice kojima te neko navodi na određeni stil. Naprotiv, insistira se na razvoju sopstvene i autentične poetike. U neku ruku je i naivno postavljati stvari kao da studiranje danas u Pragu nužno proizvodi nešto što je blisko onome što se u jugoslovenskom kontekstu naziva „Praškom školom“. Ali više od toga često se spominje Živko Nikolić u kontekstu mog filma. A to je opet neizbježno za svakoga ko se bude bavio mentalitetom i crnogorskim zavičajem.
Šta je konkretnom ovom tvom filmu doneo koprodukcioni kontekst u kome je film nastao?
Ja sam u širokom luku izbjegavao koprodukcione kalkulacije koje su danas gotovo nužna stvar u finansiranju filmova. Uzeo sam Nikolu Ristanovskog za protagonistu i Tonija Kitanovskog za kompozitora jer sam prevashodno želio da sarađujem sa njima znajući koliko mogu da doprinesu filmu. Isti slučaj je i sa Leonom Lučevim. Tražio sam najbolje saradnike, a ne saradnike koji mi nužno olakšavaju prolazak na fondovima. Koprodukciju sa Makedonijom i Hrvatskom nismo ostvarili. Koprodukcija sa Srbijom je potpuno prirodna stvar s obzirom da crnogorski i srpski filmski radnici svakodnevno sarađuju.
igla
Šta sada, šta dalje, šta je ono što čeka tebe i Iglu ispod praga u nekoj doglednoj budućnosti?
Prije svega radimo na tome da Iglu ispod praga vidi što veći broj ljudi, i što veći broj festivala. Od 15. decembra smo u svim bioskopima u Srbiji i Crnoj Gori, a čeka nas distribucija i u Hrvatskoj i Sloveniji. Što se festivala tiče, u januaru imamo Tromso u Norveškoj i Trst u Italiji. Između svega toga nadam se da ću pronaći i malo vremena da se posvetim sledećem scenariju i projektu.
Razgovarao: Zoran Janković