Pre nekoliko godina Ustanička ulica, debitantski celovečernji igrani film Miroslava Terzića, poneo je i nezvaničnu titulu najbolje režiranog srpskog filma na početku novog milenijuma. Upravo sa Terzićem, koji uveliko priprema svoj novi film, nazvan Šavovi, otpočinjemo seriju razgovora sa rediteljima ostvarenja kojima je u decembru prošle godine odobrena finansijska pomoć Filmskog centra Srbije.
Koliko su u ovom trenutku Šavovi daleko od prve klape i šta se događa sa tim Vašim projektom sada?
Nalazimo se u završnoj fazi. Jos uvek radimo na scenariju. Bavimo se finesama i borimo se sa idejom da u jednom trenutku treba stati i reci „to je to“. Dogovaramo se sa našim stranim producentima i pokušavamo da pronađemo još malo novca za naš projekat. Konkurisali smo na nacionalnim fondovima u Hrvatskoj i Sloveniji gde čekamo rezultate. Postoji zainteresovanost i nekih producenata iz Nemačke i Francuske. Videćemo. Ne bih mogao da kažem koliko smo daleko od prve klape, radimo sve da uđemo u snimanje u toku 2016.
Predstavite nam svoje saradnike, autorsku ekipu Šavova ili barem onaj njen deo koji je poznat, potvrđen i siguran u ovom trenutku?
Sa velikim zadovoljstvom. Scenario je pisala Elma Tataragić, Snežana Bogdanović će igrati glavnu ulogu, producenti su Milena Garfild i Uliks Fehmiju. O podeli ne bih još pričao, kao ni o ostalim saradnicima.
Šta bi trebalo da, kao potencijalna buduća publika, očekujemo od Šavova, koji aspekt ovog projekta u ovom trenutku Vi prepoznajete i ističete kao možda najznačajniji?
Bavimo se veoma važnom i značajnom temom – temom nestanka beba iz porodilišta. Ova priča mora biti ispričana.
Šavovi se bave tim tihogorućim problemom i mukom ovog društva – slučajevima nestalih beba; kako ste došli do izbora baš te teme za svoj budući film?
Postao sam otac 2001 godine. Po prvi put. Te iste godine, nekoliko meseci pre tog najvažnijeg događaja u mom životu, čuo sam za priču o krađi novorođenčadi iz porodilišta. O njihovoj prodaji. O lažnim smrtima. O prevarenim majkama i uništenim porodicama. Događaj koji me je čekao izazivao je strah i to ne samo onaj primarni, hoće li sve biti u redu, već i ovaj novi, da se i nama ne desi slična sudbina. Počinjem da se raspitujem, tražim i kopam, da ulazim u arhive i nalazim svedoke, one koji bi voleli i imali šta da kažu o ovoj temi i koja se samo ponekad kao neka vest za rubriku „verovali ili ne“ pojavi u štampi i jos brže nestane, kao da je izmišljena. Arhiv dnevnog lista Politika poseduju nekoliko desetina članaka o ukradenim i prodanim bebama. Svi članci su veoma senzacionalistički i veoma, veoma tužni. Završavaju se vapajima majki koje su u većini slučajeva proglašavane ludim ili neuračunljivim. Rešio sam da ispričam priču o šavovima. Pokidanim. Ta priča može imati sretan kraj. Ako uspemo da pobedimo sistem. Naša junakinja se borila protiv mnogo neprijatelja, mnogo sumnjivih i opakih ljudi. Upuštanje u ovakvu borbu je izbor koji te ostavlja usamljenim i odbačenim. Ne postoji prava želja da se ove priče reše. Postoje različita udruženja, komisije, dežurni dušebrižnici koji obećavaju da će svi slučajevi biti ispitani. A njih je mnogo. Preko trista familija pokušava da pronađe svoju decu. Još nijedan šav nije spojen. Dugo se bavim ovom temom i očigledno je vreme da se ova priča ispriča.
Vaš prethodni film, Ustanička ulica, u dobroj meri je bio pozicioniran i kao kriminalistički film, te hoće li i Šavovi biti zaodenuti u žanrovski naglašenije ruho?
Naravno. Želimo da napravimo triler koji u sebi ima elemente porodične drame. Poigraćemo se sa formom, načinom pričanja priče. Želja nam je da od gledaoca napravimo aktera koji će zajedno sa našom glavnom junakinjom pokušavati da se bori protiv nevidljivog neprijatelja – sistema.
Nemali je broj onih koji su Vašu Ustaničku ulicu označavali i kao „najbolje režirani noviji srpski film“; u tom smislu, koji rediteljski pristup ste odabrali za Šavove, hoće li možda biti nekog iznenađenja po toj osnovi?
Uf, divan kompliment, ali ne mislim da je tako. Kada počinjem da radim na filmu imam određene ideje, koje vremenom evoluiraju, nastaju nove i nestaju stare. Stalno tražim i menjam i pokušavam da pratim neki unutrašnji život priče. Mislim da ga ona ima, da je film kao neko živo biće koje u jednom trenutku počne da postavlja svoja pravila. Naravno, sebi postavim granice koje ne prelazim ali u okviru zadatog prostora se igram. Kao dete. U ovoj igri učestvuju i glumci i ostali autori i svako na svoj način gradi finalnu sliku ovoga filma.
Razgovarao: Zoran Janković