Privode se kraju radovi na završetku produkcije Dnevnika mašinovođe, novog filma Miloša Radovića i sva je prilika da će ovo ostvarenje biti predstavljeno u okviru marketa Kanskog festivala. Tim povodom razgovarali smo sa Lazarom Ristovskim, tumačem glavne uloge i producentom narečenog filma.
Sa kakvim očekivanjima Mašinovođe kreću put marketa na Kanskom festivalu?
Nažalost, moram da počnem sa strahom da li će se film uopšte pojaviti na marketu koji je za nekoliko dana. Naime, očekujem da Upravni odbor Filmskog centra Srbije, koji je formirao komisiju za pomoć filmovima u postprodukciji, najzad saopšti svoju odluku. Od te odluke zavisi da li će se naš film pojaviti i u Kanu na marketu, ali i na festivalu A kategorije u Moskvi, odakle već imamo poziv na osnovu radne verzije filma.
Da li je film već u potpunosti spreman za prikazivanje i kada možemo da ga očekujemo pred domaćom publikom?
Film je sada u postprodukciji. Rade se kolor-korekcija i miks zvuka. Film je bio produkciono veoma zahtevan. Radnja filma se odvija na železnici i oko nje. Rezultat je, kako kažu oni koji su videli tu verziju, kao i komisija FCS-a, sjajan. Bio bi to veliki luksuz da jedna mala kinematografija, kao što je naša, propusti šansu i ne pojavi se u Kanu i Moskvi.
Kako biste vi (u faktografskom i širem smislu) predstavili ovaj film potencijalnom gledateljstvu?
Tema filma je nesumnjivo intrigantna. Svi mi znamo da postoji mašinovođa koji upravlja vozom, ali zaboravljamo da je to stresno zanimanje. Statistike kažu da svaki mašinovođa za vreme svog radnog veka ima nekoliko gaženja. To su često, nepažljivi, pijani, samoubice, itd. Mašinovođe teško preživljavaju ove situacije. Naš film ipak nije tako mračan. Naprotiv. On je tragikomedija, ili čak romantična, melodramska priča.
Da li će se Dnevnik mašinovođe i u kojoj meri i po čemu razlikovati od vaših prethodnih saradnji sa Milošem Radovićem (Mali svet, Pad u raj…) ali i od aktuelne srpske filmske ponude?
Kao što kažete, Miloš i ja smo stari saradnici i prijatelji. On mene zove po likovima koje igram kod njega. Tako da sam sada mašinovođa Ilija, a bio sam brat Ljuba ili policajac Kos u Malom svetu. A Dnevnik mašinovođe je sigurno tematsko osveženje u odnosu na srpske filmove. On je produkciono zahtevniji i veći nego što srpski filmovi zbog malog budžeta izgledaju. Iza toga stoji i veliko iskustvo ekipe Zillion filma. Naši filmovi su prikazivani na skoro svim najvećim svetskim festivalima. Kan, Berlin dva puta, Toronto dva puta, San Sebastijan, Montreal, Karlovi Vari, itd, i zato mislim da FCS treba da pomaže uspešne, a ne da ih kažnjava stavljanjem u isti koš sa neuspešnima. Umetnost nije za neuspešne, a FCS nije socijalna ustanova.
Vaša poslednja koprodukcija, Ogrestin film S one strane, prilično je dobro prošao, spremate li nešto novo i na tom planu?
Film S one strane imao je svetsku premijeru na festivalu u Berlinu ove godine. To je hrvatsko–srpska koprodukcija. Film je osvojio i nagradu u Berlinu. To je bio istinski uspeh, bez ikakvog naduvavanja, kako se naši autori, u meni donekle razumljivoj potrebi da sebi daju značaj, ponekad bez pokrića hvale. Zillion film je u poslednje vreme bio veoma uspešan na planu manjinskih koprodukcija, tako da me raduje i moguća koprodukcija sa crnogorskim rediteljem Androm Martinovićem.
Šta se zbiva sa vašom adaptacijom Vitezovićevih Čarapa kralja Petra, da li je možda taj film izvesniji sada i na čemu još filmskom radite u ovom trenutku?
Čarape kralja Petra su još jedna od naših velikih epopeja koja teško nalazi put do filmskog i TV ekrana. Naime, Prvi svetski rat je najherojskiji deo srpske istorije uopšte. Milovan Vitezović je napisao epsku priču, priču o stradanju jednog naroda i njegovog kralja. Ja pokušavam već četiri godine da tu priču ispričam, ali nailazim na spoticanja. Rekao bih da je onemogućavaju ljudi koji dovoljno ne poštuju sebe i svoju istoriju. Taj projekat je bio i na konkursu FCS-a, ali kada je već bio izabran, fantomski je prebačen na Ministarstvo kulture, koje je izabralo jedan drugi projekat, koji nikada neće biti realizovan. Ipak, sad postoje određeni razgovori sa RTS-om (koji je otkupio scenario za seriju) da će se serija snimati 2017. Nadam se da će oni ostati pri svojoj reči u ime onih koji zaslužuju da, osim jedinog igranog filma o Velikom ratu, Marša na Drinu, imaju još jednu priču o narodu koji je izgubio svaku treću mušku glavu u golgoti kakva se ne pamti. Znam da zvuči patetično, ali istina često zna da bude takva.
Razgovarao: Zoran Janković