Reditelј Ivan Jović i njegova ekipa već više godina pripremaju Zaveštanje, dokumentarni film o genocidu i Holokaustu na prostoru Nezavisne države Hrvatske u periodu od 1941. do 1945. godine. Gotovo stotinu video svedočenja sakuplјeno je i inkorporirano u tkivo ovog filma-spomenika. Jović otkriva detalјe o ovom intrigantnom i važnom projektu.
Razgovarao: Đorđe Bajić
Ideja za dokumentarni film Zaveštanje počela je da se konkretizuje krajem 2012. godine, u isto vreme kada je osnovana istoimena nevladina organizacija. Ipak, verujem da je prvi impuls za nastanak ovog projekta javio mnogo ranije. Kada ste prvi put osetili potrebu i želјu da se upustite u stvaranje dokumentarnog svedočanstva o genocidu i Holokaustu na prostoru bivše Jugoslavije?
Ti događaji su deo naše porodične istorije, i istorije mnogih naših prijatelјa i poznanika. Deo porodice moje žene, Monje, stradao je u Jasenovcu. Od kad sam postao član njene porodice, srećem se sa lјudima koji su nosioci tog teškog i mučnog nasleđa, i dugo analiziram posledice toga što se desilo. Ne mislim samo na posledice u nekom istorijsko-političkom smislu, nego na posledice u malim životima, psihologijama lјudi koji su bilo preživeli, bilo njihovi potomci. Otkrio sam da se ta velika kolektivna trauma na neki način zaista prenosi, kao transgeneracijski model. Ni na ličnom planu, u životima pojedinaca koje poznajem, ni na nekom opštem, nacionalnom, kulturnom planu, mi se sa tom traumom ne suočavamo na odgovarajući način. Otuda je i sve ono što se događalo posle toga nailazilo na isti tretman: mi ne priznajemo žrtve i patnje Drugoga, jer se nismo na konstruktivan način bavili ni svojima. U osnovi, kad smo Monja i ja postali roditelјi, shvatili smo da je to nešto o čemu ćemo morati da razgovaramo sa svojom deciom. I tako, nismo mogli da smislimo bolјi način od toga da napravimo film. Naravno, pošto je sve to tako kompleksno, ovaj projekat je morao biti malo više od pravlјenja filma. Ali u osnovi, to je to: naš pokušaj da razgovaramo sa generacijom svoje dece. To je Zaveštanje, u najkraćem.
Drugi svetski rat se završio pre više od sedam decenija. Koliko je bilo teško i komplikovano pronaći svedoke koji su još uvek živi i sakupiti prikupiti građu?
Mnogo su nam pomogli lјudi iz udruženja logoraša u Beogradu i Banja Luci. Snimali smo i u Vojvodini, dosta svedoka je došlo sa procesom kolonizacije. Teže je bilo otvoriti lјude da o tome govore. Neki su govorili prvi put, a za sve je to predstavlјalo stres i susret sa strašnim događajima koje je većina preživela u detinjstvu. Najveći problem sa našim lјudima je stepen potiskivanja sećanja na te događaje. Za svakoga ko preživi tako nešto, sećanje je bolno. Ali ipak, stvari su malo podnošlјivije ukoliko društvo priznaje i vrednuje vaša stradanja. Toga kod nas nije bilo i ti lјudi su uglavnom duboko potiskivali ono što se dogodilo. Zato je za mnoge iskustvo tog intervjua za Zaveštanje bilo istovermeno najbolnije i najkatarzičnije iskustvo koje su imali u životu.
Da li možete da nam objasnite metodologiju fondacije Šoa koju ste koristili tokom rada na filmu. Po čemu se ona razlikuje od pristupa koje su pre vas koristili naši autori kada su se bavili ovom temom?
Fondacija Šoa je snimila impozantan broj svedoka Holokausta, razvivši pritom posebnu metodologiju rada. Ona podrazumeva detalјno uputstvo za intervjuere i snimatelјe. I mi smo, budući da je projekat i arhivski, i da želimo da svedočenja tretiramo i kao video-arhivu usmene istorije o tim događajima, prvo istražili Šoinu metodologiju, onako, kao pravi štreberi. Pripremali smo intervujere, snimatelјe i celu ekipu. Teorija je jedno, a praksa, međutim, drugo. Između naših svedoka i svedoka koje je intervjuisala Šoa postoje velike kulturne i mentalitetske razlike. Tako da smo mi tu metodologiju vremenom, od svedoka do svedoka, prilagođavali našim uslovima i našim lјudima. Bilo nam je važno da se lјudi otvore i da osete da je cela ekipa tu da ih sasluša, da smo svi prijatelјi. To su stari lјudi koji imaju svoje osetlјivosti. Nama je najvažnije bilo da ih do kraja poštujemo i da oni na snimanju osete sigurnost i pažnju. Takav pristup je davao rezultate. Što se tiče naših filmova o tome, mislim da su oni dosta opterećeni ideologijom: na kraju krajeva, pravlјeni su u drugom vremenu. Mi nemamo razvijenu kulturu sećanja, i to se odražavavalo na tretman ove teme u filmovima. Na primer, ja u filmu neću koristiti arhivske snimke, nego samo živa svedočenja. Te snimke su napravili zločinci: na njima su žrtve ponižene, dehumanizovane, obezličene. U mom filmu nema mesta za zločinačko oko. Ovaj film će biti čist kao srca te dece koja su izrasla u lјude koji nam sada pričaju svoju priču.
Sakupili ste oko 450 sati materijala koji sada treba da uobličite u dvosatni film. Na koje sve probleme i izazove nailazite tokom montažnog procesa koji je upravo u toku?
Ovo što mi radimo nije uobičajena montažna metodologija. Prošli su meseci rada na pregledu materijala, pravlјenju klasifikacija, tematsko-motivskih tabela, beleški i slično, pre no što smo napravili i jedan jedini rezić. Bilo je na trenutke užasno naporno, i psihološki i fizički. Imao sam utisak da sam srastao sa slušalicama, jer sam posao donosio i kući, a ti iskazi nisu nešto što jednostavno možete pustiti da slušaju vaša deca. Monja nije mogla da sluša neke stvari. Imao sam zaista potrebu da ih zaštitim od tog užasa. I to je najveći izazov montaže Zaveštanja: kako da izreknemo punotu istine, a da ovaj film bude takav da na lјude deluje tako da pomisle da bi mogli da ga pogledaju još jednom? Onda sam shvatio da često najstrašniji delovi nisu oni u kojima krv lipti na sve strane, već oni u kojima se ćuti, u kojima se kazuje kako su te odvojili od majke ili kako izgledaju prostorije pune dece koja sva leže i ćute, mrtva i pre smrti.
Vaš igrani film Iscelјenje premijerno je prikazan krajem 2014. godine, u vreme dok ste već uveliko radili na Zaveštanju. Koliko su se ova dva projekta preplitala i koliko su proistekla jedan iz drugog?
Isceljenje je nastalo kao intermeco. Toliko smo se umorili posle pedesetog svedoka, još nismo razvili otpornost na sve te priče. I onda smo odlučili da se odmorimo radeći nešto što će nas ispuniti. Tako je ekipa Zaveštanja snimila Isceljenje, onako gerilski. A Isceljenje je priča o oproštaju, o tome kako da živimo posle tih užasa. Za mene su uvek bile mnogo uzbudlјivije upravo te „drame nakon drame“. Jer svo to ludilo dima i krvi prođe, i šta onda? Treba živeti, a kako?
Šta želite da postignete svojim novim filmom? Kada možemo da očekujemo njegovu premijeru?
Želim da podignem spomenik dragim lјudima: jednoj generaciji koja se mnogo žrtvovala, mnogo dala, mnogo propatila i, kako god to nama, iz ovog ciničnog trenutka izgledalo – izašla kao pobednik. Jer kad ti neko kao detetu ubije oca, majku, braću i sestre, zakolјe, siluje, popali, tebe dovede do ivice fizičke egzistencije, a ti preživiš, izrodiš decu, sagradiš kuću – za mene je to pobeda, to je vaskrsenje i tome treba da dignemo spomenik. Toj hrabrosti, toj upornosti, toj lјubavi. Mnogo sam svoje junake zavoleo, mnogo sam se za njih vezao, a ispraćam ih svaki dan. Eto, to je u srcu tog filma: snaga vaskrsenja kojoj moramo da se učimo. Posle Velikog petka dolazi Vaskrsenje. Neko je jednom rekao da je greh ravnodušnost prema činjenici vaskrsenja. Ne mogu da se setim bolјe definicije. Duboko verujem da je to naš najveći problem: nestao je pobednički mentalitet. Za mene je i hrišćanstvo to: prođeš kroz muku, ali uvek kao pobednik. Ne daš zlu da ti doaka. A premijera? Kad olista, i kad i priroda vaskrsne iz ovog mraza.