Na dan početka bioskopske distribucije Dobre žene, glumac Boris Isaković za sajt Filmskog centra Srbije objašnjava zašto je prihvatio ulogu Vlade, takođe se osvrnuvši i na saradnju sa glumicom/rediteljkom Mirjanom Karanović. Pre nego što pređemo na pitanja i odgovore, da se podsetimo… Debitantska filmska režija proslavljene glumice Mirjane Karanović, govori o Mileni (Karanović), vernoj supruzi i privrženoj majci koja, bar na prvi pogled, vodi savršeni život u mirnom beogradskom predgrađu. Ova prividna idila će se raspršiti poput mehura od sapunice kada slučajno otkrije staru VHS kasetu i shvati da je njen suprug Vlada (Boris Isaković), čovek sa kojim je provela tri decenije, odgovoran za užasne ratne zločine. Ovo otkriće dolazi u najnezgodnijem mogućem trenutku, u isto vreme kada je Mileni dijagnosticiran rak dojke. Rastrzana između ljubavi prema porodici i teškog emotivnog balasta izazvanog otkrivanjem Vladine strašne tajne, Milena će morati da donese najtežu i najličniju odluku u svom dosadašnjem životu.
https://www.youtube.com/watch?v=lRgABK6-C4A
Šta vas je to u scenariju Dobre žene privuklo da prihvatite ulogu?
Tema. Ozbiljna tema koja se baš ovih poslednjih nedelja nekako nameće svima u Srbiji, a to su ratni zločini, pitanja krivice i spremnosti da se zločin osudi. Pa čak i ako ga je počinio, neko nama najbliži.
U filmovima česte glumite negativce, izgledalo je da će tako biti i u Dobroj ženi… Ipak, Vlada je mnogo kompleksniji i ambivalentniji lik nego što se na prvi pogled čini. Kako ste se snašli u ovoj ulozi i odakle ste crpeli inspiraciju?
Zanimljivo mi je ovo što kažete, jer ja sam ovu ulogu doživljavao kao izrazito negativnu i bilo mi je bas teško da radim pojedine scene. Možda se taj utisak stiče jer imamo priliku da ga vidimo i kao brižnog i nežnog oca i muža. Ne znam… A inspiraciju sam crpeo iz svog, sad već, poluvekovnog života u Srbiji, gde ova vrsta nadahnuća, nažalost, naprosto cveta.
Odnos Vlade i Milene je ključan za razumevanje filma. Da li grešim ako Dobru ženu čitam prvo kao ljubavnu priču, pa tek onda kao film o ratnim zločinima?
Pa, pre bi rekao, kao porodičnu priču. Naizgled, prosečna srpska, patrijarhalna porodica, u kojoj je spolja gledano, sve manje-više u redu. Ali o tome se, po meni, i radi u filmu. Koliko je porodica, koliko su porodični odnosi, pa tako i odnos Vlade i Milene, trajno, oštećeni zbog počinjenih ratnih zločina. Može li se, i dalje voleti neko, za koga znate da je činio zlodela?
Kako je protekla saradnja sa Mirjanom Karanović?
Super. Nije bilo nikakvih nejasnoća. Cela ekipa je radila pošteno, požrtvovano. Očigledno, da je priča,koju smo svi zajedno trebali da ispričamo, bila svima jasna. I zbog toga ću ovaj proces i pamtiti kao ozbiljan rad, na ozbiljnoj temi, ali rađen s lakoćom. I zbog toga sam veoma zahvalan i Miri, i Stevanu (Filipoviću), i Darku (Lungulovu), i Snežani (Penev)…
Da li ste zadovoljni dosadašnjim prijemom filma od stane publike? Da li vas je neka reakcija iznenadila? Reaguju li ljudi drugačije na film u Srbiji i izvan Srbije?
Mogu vam reći da i mene zanima kako će srpska publika reagovati na film, budući da tek sada počinje distribucija u Srbiji. Projekcija na ovogodišnjem Festu je pokazala da film odlično komunicira s publikom. Tenzija i tišina u sali jasno su pokazale da publika pomno prati priču i to je ono što je najvažnije. A tako je bilo i na Sandens festivalu u januaru mesecu, gđe me je stvarno iznenadila količina emocija koja ostaje u ljudima posle filma. Ljudi su plakali. Isto je bilo sada evo u Vilnusu, Litvanija odakle sam se upravo vratio. Osećanje koje ne umem baš najbolje da opišem rečima, ali svakako osećanje težine, zapitanosti…
Na koju scenu u filmu ste najponosniji? Šta je bilo najteže odglumiti?
Nije mi teško ništa, kad znam zašto ili zbog čega treba nešto da odglumim. I volim kad mogu da se ponosim filmom u celini. A ovim filmom, to mogu.
Razgovarao: Đorđe Bajić