NASLOV FILMA: Heroji SCENARIO I REŽIJA: Goran Nikolić ULOGE: Mladen Sovilj, Todor Jovanović, Žarko Laušević TRAJANJE: 71’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2022.
„Heroji“ – dugometražni igrani debi Gorana Nikolića, autora nekoliko zapaženih kratkometražnih ostvarenja („Život po Moskriju“, „Oni žive“…), imao je svoju premijeru na jubilarnom 50. izdanju FEST-a (Međunarodni filmski festival). Smeštena u istorijski, srednjovekovni okvir, priča prati ratnika (Mladen Sovilj) kome se, po završetku Kosovskog boja 1389. godine, na dugom i napornom putu kući pridružuje izgubljeni dečak (Todor Jovanović).
Radnja filma iscrpljuje se u sinopsisu – umesto kompleksnih, često isprepletanih narativa prisutnih u tretmanu istorijskih tema u domaćoj kinematografiji, „Heroji“ pružaju krajnje sveden pristup. Takav pristup omogućen je, pre svega, Nikolićevim izborom da se ne bavi samim istorijskim događajem i onim njegovim elementima koji su, bilo kroz naučne studije ili narodno predanje, stekli opštu prepoznatljivost, već sudbinom pojedinca na margini velikih previranja. Istorijska dešavanja stoga služe samo kao okvir, ali ne i primarni predmet interesovanja filma. Pokušaj humanog osvrta na jedan od najvećih nacionalnih mitova zaslužuje pohvalu, prvenstveno zato što predstavlja retkost u sredini naklonjenoj proverenim izborima. Pa ipak, iako je polazna tačka jasna, i čak vrlo hrabra i osvežavajuća, postavlja se pitanje da li je i sa kolikim uspehom ideja sprovedena u delo.
Prvi problem javlja se na nivou razumevanja glavnog lika – ratnika. Ukoliko je namera bila da se sudbina pojedinca (njegove želje, strahovi, unutrašnji nemiri) u svetlu jednog istorijskog događaja shvati, da se gledalac sa njome poveže i razvije empatičan odnos prema protagonisti, neophodno je bilo ponuditi temeljniju karakterizaciju protagoniste. Na osnovu naratorovih reči (Žarko Laušević) – funkciju naratora vrši ratnikov nekadašnji saputnik, dečak, ali sada kao odrastao čovek – saznajemo da je ratnik običan čovek, jedan od onih kojima neće biti obezbeđeno mesto u kolektivnom pamćenju. Van toga, pak, ne možemo biti sigurni kakvo je bilo njegovo iskustvo ratovanja, niti da li je putovanje koje preduzima beg, povratak nečemu ili besciljno lutanje. Tek nekoliko flešbekova i halucinacija razjašnjava, sa zakašnjenjem, prirodu putovanja: junak pokušava da se vrati kući gde ga čeka trudna žena (Mina Nikolić). I dok isticanje duboko ličnih pokretača akcije može biti, suprotno beskrajno korišćenom diskursu borbe za velike ideje (slobodu, čast, zemlju…), vrlo sugestivno i blisko savremenom gledaocu, film ne ostavlja prostora da se ta motivacija razvije, već iz scene u scenu prikazuje junaka u aktivnostima koje ne otkrivaju takoreći ništa o njemu – naizmenično u hodu i zadovoljavanju elementarnih potreba za snom, vodom i hranom, gotovo uvek na ivici snaga.
Prisustvo dečaka takođe zbunjuje – mada pruža novu dinamiku, čini se nesvrhovitim. Ako je razvoj njegovog odnosa sa ratnikom u inicijalnoj zamisli trebalo da bude glavna okosnica radnje, u realizaciji je on dobio sporedni značaj, nešto što ratniku prekraćuje put i odvraća misli. Svođenje dečaka na saputnika-zabavljača, onog koji treba da razneži, ogoli junaka i retroaktivno, putem naracije, pruži osvrt na njegov lik, ne predstavlja prepreku po sebi (reditelj junaku ne prilazi iznutra. dajući mu karakter, već uvodi dečaka čiji je zadatak da ga opiše spolja). Ipak, uzme li se u obzir da nijedna od ovih funkcija ne pokreće promene u samim akterima, niti značajnije utiče na tok i ishod puta, neophodnost uvođenja njegovog lika ostaje upitna.
Ono što „Heroje“ čini osobenim jeste izostanak reči. Osim povremenih upliva naracije (koja, nažalost, obiluje opštim mestima i filmsku sliku tretira gotovo tautološki, zbog čega se doživljava kao višak), govora nema. Autor nudi svesnu protivtežu inflaciji dijaloga/monologa u domaćim istorijskim filmovima, ali ponovo se stiče utisak da postupak nije opravdan, pre svega zato što su likovi često postavljeni u situacije u kojima je govor gotovo neophodan za sporazumevanje, čime kao da se opovrgava polazna pretpostavka o izlišnosti verbalnog.
Dijalog sa Šotrinim ostvarenjem „Boj na Kosovu“ uspostavlja se kroz Lauševićevo prisustvo. To prisustvo nije fizičke prirode, već je posredovano glasom i kostimom (štitom i oklopom). Šotrin Obilić, paradigmatska predstava heroja, metafilmskom igrom pozajmljuje kostim Soviljevom ratniku, ali mu pritom ne delegira svoj istorijski značaj – Obilić ostaje simbol, a ratnik anonimni pojedinac. Njegova naracija, pak, može se shvatiti kao nadovezivanje na retoričnost likova „Boja na Kosovu“ i kontrast ćutanju Soviljevog junaka, pa iako neefikasna kao filmsko sredstvo, u ovom kontekstu vrlo je zanimljiva.
Fotografija (Vladimir Đurić) predstavlja jedan od najvećih kvaliteta filma. Krupni planovi su veoma značajni jer omogućavaju da do izražaja dođu ekspresija i gestikulacija likova, kao jedini vid njihove komunikacije. Totali prirode bez ljudi, sa druge strane, beskrajnim prostranstvom sugerišu ne samo pustoš zemlje koju, nakon bitke, više nema ko da naseli, već i dugotrajnost, mukotrpnost puta kući – puta kome se ne nazire kraj. Utisku dodatno doprinosi nijansa žute prevučena preko svakog kadra poput koprene, kao žega, neizdrživa sunčeva svetlost, spržena zemlja… Ipak, posmatrano u celosti, estetika ovog ostvarenja nije koherentna. Sa jedne strane kreće se u pravcu indie izraza (svedena, sporog tempa…), dok, sa druge, u određenim scenama podseća na računarski generisane prizore iz video igara (na primer, kada ratnik beži od neprijatelja, kamera ga neprekidno prati s leđa, a kvalitet fotografije se menja). Muzika (Ana Krstajić), poput naracije, pati od doslovnog praćenja filmske slike. Što se glumačke igre tiče, može se reći da se Sovilj uspešno snalazi u ne preterano jasnim zadacima koji su pred njega postavljeni.
Film polazi od zanimljive ideje, ali ne uspeva da je sprovede u delo. U želji da se dotakne različitih tema, žanrova, stvaralačkih postupaka, trenutaka filmske istorije, zapada u protivrečnosti, pritom često ne nalazeći strukturno opravdanje za odabrana rešenja. Treba imati u vidu da su na ovakav ishod uticala i budžetska ograničenja, pa se može zaključiti da su greške posledica eksperimenta koji nije izveden do kraja, pre nego nerazumevanja izražajnih sredstava medija, a autorova lutanja posledica bavljenja jednim još uvek nedovoljno istraženim poljem. Nedovršeni eksperiment mogao je (i trebalo je) da se razvija u smeru produbljivanja karaktera, pa tako problemi produkcijske prirode, kao posledica nedostatka finansijskih sredstava, ne bi načinili veću štetu filmu. Ipak, hrabrost da se ustaljenoj temi pristupi na nov i složen način govori u prilog tome da, ma koliko manjkav konačni proizvod bio, od Nikolića u budućnosti ipak imamo čemu da se nadamo.
