Snimanje „Senki Balkana“ uskoro da počinje. Scenaristkinja i dramaturškinja Danica Pajović otkriva zanimljive detelje u vezi sa nastankom scenarija za ovu ambicioznu domaću seriju.
U svetu je već decenijama praksa da na ozbiljnim televizijskim projektima rade čitavi timovi pisaca. Ko sve sačinjava ekipu koja radi na scenariju za Senke Balkana i kako izgleda podela posla? Koje sve zadatke je pred vas postavio tvorac serije, Dragan Bjelogrlić?
U tom „svetu“ je praksa i da pomenuti timovi pisaca imaju optimalne uslove za timski rad, što podrazumeva da ih produkcija zaposli na godinu-dve (koliko već traje rad na seriji) obezbedi im zajednički smeštaj i radni prostor, kao i honorare i zdravstveno osiguranje radi kojih im se isplati da svoje privatne živote ostave po strani dokle god je to potrebno. Dakle, takav „svetski“ pristup timskom pisanju, za Srbiju je i dalje maštarija; ne samo zbog mizernog odnosa prema kulturi i umetnosti, već i zbog daleko manje gledanosti (čitajte: profita) neke srpske serije u odnosu na npr. američku. Imajući to u vidu, Dragan Bjelogrlić je, moguće, i jedini koji u domaćim uslovima, već godinama insistira, ali i uspeva da radi sa timom pisaca. Scenario za seriju Senke Balkana (ovo je radni naslov), prvobitno je nastao po ideji Dragana Bjelogrlića i priči profesora Stevana Koprivice. Kako je projekat evoluirao, a Bjelogrlić širio temu i komplikovao priču, timu smo se priključili i Dejan Stojiljković i ja, a potom i Vladimir Kecmanović. Dakle, scenaristički tim trenutno činimo nas troje, ali velike su šanse da ću ja do početka snimanja ove serije naprasno umreti. Posao je naporan, vraćamo se hiljadu puta na milion detalja i naše sesije ponekad izgledaju kao nedeljno popodne u simpatičnoj disfunkcionalnoj porodici. Nemam racionalno objašnjenje kako uspeva da nas sinhronizuje, motiviše, a ponekad i goni da funkcionišemo kao tim, ali pretpostavljam da je Bjelogrlićeva tajna upravo u ambiciji da pravi kvalitetnije, pismenije i bolje filmove i serije od onih na koje smo se u domaćoj produkciji, nažalost, navikli. Ambicija, autoritet, entuzijazam, jasna ideja i insistiranje na kvalitetu su veoma retke osobine i kad svih pet prepoznam kod nekog ko me angažuje, to mi predstavlja izazov i podsticaj da u projekat uložim sve svoje mentalne snage. Podela posla u našem malom timu izgleda haotično i sve je osim fiksna, ali postoji metod u tom prividnom ludilu. Bjelogrlić je dosad upoznao naše afinitete, sposobnosti, kvalitete i mane, pa nam nakon zajedničkih sesija i dogovaranja sinopsisa i scenosleda, dodeljuje veoma precizne zadatke. Dejan i Vladimir su, pre svega, odavno afirmisani prozni pisci i njihove super moći su živopisni karakteri, sočni dijalozi u dijalektima, reference na književne i stripovske stilove i žanrove, kao i maštovito mešanje fikcije i fakcije. Pored toga, Dejan i Vladimir su stari znanci i čak imaju par naslova koje su pisali zajedno, pa je njihova saradnja harmonična i komplementarna. S druge strane, ja sam dramaturg i TV scenarista, bivši student, a sada i koleginica profesora Koprivice, pa insistiram na uverljivoj i uzbudljivoj dramskoj priči, jasnoj radnji i dijalozima, logici i kauzalnosti događaja, kao i konzistentnoj psihologiji likova. Samim tim sam najbolji (ne)prijatelj ove serije i često se zameram i svom timu i svom šefu kada netaktično ukažem na neke probleme; ali na kraju krajeva, ako tražim od svojih studenata da poštuju uzuse dramaturškog zanata, to moram da tražim i od svojih kolega i sebe.
Imajući u vidu do sada dostupne informacije, čini mi se da će Senke Balkana biti televizijski događaj ne samo od lokalnog, već i od regionalnog značaja. Šta je to što ovu seriju izdvaja u odnosu na ostatak srpske/regionalne ponude?
To je kao da pred sam porođaj pitate trudnicu po čemu će njeno dete biti bolje od druge dece. Mi svi trenutno verujemo da pravimo nešto važno, uzbudljivo i do sad kod nas neviđeno, pa time sebi pravdamo ogromnu količinu vremena i energije koju ulažemo u scenario. Bjelogrlić pre svega želi da snimi uzbudljivu, životnu, na momente komičnu dramsku seriju sa upečatljivim likovima za koje će se publika emotivno vezati. S druge strane, kompleksna priča ove serije spada u napet kriminalistički žanr kroz koji se prepliću triler, misterija, ali i akcija; to su okviri u kojima nema mnogo prostora za karaktere koji sede u kafani i pola sata se naglas prisećaju svog detinjstva. Paradoksalno, ta naizgled nemoguća kombinacija dramske i kriminalističke serije, pomaže nam da balansiramo između dramskog i dramatičnog, te da konvencije ovih „nižih“ žanrova koristimo kao motor koji će gurati radnju tako da likovi uvek imaju prostora da nas „kupe“ i svojim intimnim, ljudskim dramama i odnosima. U tom smislu, smatram da će ova serija biti osveženje za gledaoce u Srbiji i prostoru koji od milja zovemo „region“.
Radnja serije je, već je obznanjeno, smeštena u prošlost, u period između dva svetska rata. Da li vas je, tokom istraživanja građe, iznenadio neki podatak o Beogradu dvadesetih godina prošlog veka?
Već sam imala prilike da istražujem taj period za dokumentarnu seriju Biti čovek – Ivo Andrić, pa sam mislila da sam dobrano u materiji kada sam počela da pišem za Senke Balkana. Ipak, tim istoričara koje je Bjelogrlić angažovao da nam nađu neke manje poznate istorijske fakte, uspeo je da nađe veoma zanimljive detalje, biografije i anegdote, pa i da mi promeni perspektivu iz koje sam posmatrala dotle nekritički glorifikovan istorijski period. Meni lično, nisu toliko bile šokantne anegdote, političke i špijunske spletke, dinastičke zavere, korupcija, autoritarizam, kriminalni milje i prapočeci narko-kartela; sve to mi je samo bila potvrda da je današnja Srbija još u političkom i kulturnom pubertetu koji je započet s Kraljevinom SHS. Ono što me jeste šokiralo je ogromno siromaštvo i obespravljenost većine stanovništva Kraljevine nasuprot bogatstva i privilegija nekolicine bogatih i moćnih. Zbog tih poražavajućih statistika koje se poslednjih par decenija prećutkuju, postalo mi je kristalno jasno zašto su ljudi tako spremno prihvatili smenu Karađorđevića i dolazak komunizma i socijalizma. U svakom slučaju, ne bih da odajem pikantne istorijske detalje koje smo integrisali u priču, jer neću da kvarim uživanje gledaocima.
https://www.youtube.com/watch?v=nMncPwIDeTU
U kojoj razmeri su istorijska građa i fikcija zastupljeni u scenariju?
Razmera je 3:2. Istorijske okolnosti morali smo da savladamo tako da fiktivni svet ove serije bude uverljiv, bez anahronizama i materijalnih grešaka. U neku ruku, svi smo postali eksperti za period od 1928. do 1930. godine, a veoma obavešteni za ceo period između dva rata koji je Bjelogrlić, uostalom, već poznavao zbog Montevidea. Ali, tek kada smo ovladali faktografijom, mogli smo da komotno uđemo u maštanje alternativne istorije.
Da li možete da nam predstavite glavne junake i junakinje Senki Balkana? Pre svega me zanimaju dva inspektora beogradske policije koja istražuju misteriozni sličaj ritualnih ubistava, ali i drugi, potencijalno zanimljivi likovi… Hoće li biti „gostovanja“ istorijskih ličnosti?
Ne mogu da vam predstavim glavne junake i junakinje, jer oni ne postoje dok se glumci u njih ne užive, reditelj ih ne postavi i gledaoci se u njih ne učitaju. Za sad, oni su živi samo u našim glavama. Ovako teoretski, mogu da kažem da su glavni junaci, dva inspektora, kombinacija karaktera koja produkuje zanimljiv i slojevit odnos zasnovan na klasičnim razlikama. Stariji nasuprot mlađeg, ratni veteran nasuprot ratnog siročeta, iskustvo nasuprot obrazovanja, rezignacija naspram idealizma, jesen naspram proleća… Od prvog ubistva koje ih je spojilo, pa kroz celu istragu, ova dva čoveka uče da se svojim razlikama nadopunjuju, umesto da se sukobljavaju. Ali ono što u širem rakursu vidimo upravo je paradoks da ekstremno strašne i ružne situacije često bude ono najbolje u ljudima. Da opasnost i nesreća ne moraju nužno da nas slome, već nas zbližavaju i rađaju solidarnost, samopožrtvovanje, prkos nepravdi i hrabrost. Tu su, naravno i oni drugi, manje jaki, koji podlegnu beznađu i pogaze osnovnu ljudskost. Ovo nije serija u kojoj ćete gledati mlade, lepe i bezbrižne ljude kojima je jedina muka pitanje s kim će se venčati. Ovo je serija o ljudima koji su kolektivno istraumirani Prvim svetskim ratom, a još ne slute da im se sprema i Drugi. U neku ruku, svi su oni ratni veterani. Ima tu nekoliko važnih grupa ratnih veterana: izbegli „beli Rusi“ kao cela vojska bez otadžbine, beogradski kriminalci i šverceri kao paravojska sa kaldrme, makedonski opijumski kartel i surovi separatisti njihove VMRO, policajci i žandari koji se time bave jer su celu mladost proveli s puškom u rovu. S druge strane, tu su oni mlađi kojima je rat uzeo detinjstvo. Mnogi od njih su u tom trenutku beogradska elita, umetnici i intelektualci koji tonu u eskapizam i apstraktne ideje, ignorišu ruševine starog sveta, ratne invalide i sirotinju, žive u dvorcima od slonovače. Ali mnogi od njih su i radnici, siromašni studenti, komunisti i revolucionari koji su došli do stipendija na pamet i trud, školovali se u inostranstvu i vratili se željni da njihova zemlja bude pravedna, slobodna i bolja. Istorijske ličnosti su nezaobilazni markeri doba kojim se bavimo, ali oni koji nam aktivno učestvuju u radnji su pre svega general Vrangel, Mustafa Golubić, Arčibald Rajs i general Petar Živković, kasniji premijer diktatorske vlade. Svima njima, iz različitih razloga, smeta trenutna situacija koja će se zaoštriti uvođenjem Šestojanuarske diktature, a eskalirati ubistvom kralja Aleksandra.
Koliko uspevate da pratite svetsku TV produkciju i da li su pri pisanju scenarija postojali neki strani uzori? U dosadašnjim razgovorima su pominjani Bi-Bi-Sijevi Britvaši (Peaky Blinders), ali da li ima još serija koje su dramaturski i konceptualno uticale na nastanak scenarija za Senke Balkana?
Britvaši i Carstvo poroka (Boardwalk Empire) su svakako referentne serije što se tiče dramskog pristupa radnji i sličnog istorijskog perioda u kome se odvijaju. Ali više ih gledamo da ih nehotice ne bismo motivski ili radnjom ponavljali, nego što nam koriste kao inspiracija. Elem, dramaturški i konceptualni uzori za Senke Balkana praktično ne postoje. Uostalom, profesor Stevan Koprivica je priču i glavne likove pisao još pre nego što su se pomenute serije pojavile. S druge strane, Dragan Bjelogrlić je kao kreator, ali i kao reditelj i glumac, krenuo ispravnim putem – iz karaktera i inicijelne radnje, a ne sa idejom da oponašamo stranu formu i kalemimo je na domaće likove. Takav pristup ne daje očekivane rezultate, što se vidi po većini domaćih serija koje su rađene kao adaptacije po licencama. Pošto predajem dramaturgiju, po prirodi posla moram da gledam sve što se pojavi; pratim 19 aktuelnih serija nedeljno i mislim da Senke Balkana neće biti ubogi epigon neke velike strane serije, već autohtona domaća priča koja zaslužuje pažnju van granica našeg govornog područja.
Senke Balkana se najavljuju kao žanrovska serija, „mistični triler“ i „kriminalistička poslastica“. Koliko je bilo izazovno pisati jedan žanr koji u Srbiji nema veliku tradiciju i mogu li se njegovi postulati uklopiti u naš mentalitet? Da li me vara osećaj da će Senke Balkana posedovati i primetan horor naboj?
Za razliku od američkih serija gde je konvencija da se policija glorifikuje i niko to više ne dovodi u pitanje (uprkos realnosti), ovde je smešno praviti seriju o besprekornoj policiji i idealizovanim herojima. Srećom, ovo nije žanrovska serija. Ponavljam, ovo je dramska serija koja se bavi ljudima koji imaju svoje vrline i mane i pokazuju ih u okolnostima koje su obojene pomenutim žanrovima. Uostalom, da parafraziram jednu kafansku pesmu: nije život jedan žanr… Vara vas osećaj o primetnom horor naboju. Biće tu surovih prizora, ali ne posežemo za jeftinim šokom i strahom radi straha. Horor pretpostavlja bezumni entitet, čisto zlo koje pokušava da ubije sve pred sobom, bez ubedljivog motiva. Naši junaci i antijunaci su dramski likovi, ljudi koji imaju jake motive za sve što rade. Ali ako pitate da li će biti napetosti i triler momenata u kojima strahujemo šta će zadesiti naše junake – biće ih sasvim dovoljno da jedva čekate sledeću epizodu.
Razgovarao: Đorđe Bajić